Zašto me teraju

Našem narodu je potrebno naređenje! Potrebna je motka, vrisnuo je gradonačelnik Kragujevca, Radomir Nikolić, sin bivšeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića, primer nepotizma koji se kao zaraza širi Srbijom. Deset dana kasnije, građani i to mahom mladi, uzvratili su protestima. Bila je to reakcija tinjajućeg besa, izazvanog ne samo lažima vlasti oko virusa, manipulacijama podacima o zaraženima i umrlima da bi građani izašli na izbore, a kasnije ih optuživala ista ta vlast za širenje zaraze. Brutalna pretnja gradonačelnika prelila je kap. Umesto motkama, neki od demonstranata kamenicama su gađali zgradu MUP-a kada su videli šta ta policija radi demonstrantima u Beogradu. Ono policije što nije poslato za Beograd gazilo je te noći u Kragujevcu sve pred sobom. Ta brutalnost nije zabeležena ni na jednom protestu u tom gradu poslednjih decenija. To je onaj mirni grad, nekada poznat po proizvodnji zastave, koju je svaka druga prosečna srpska porodica vozila u vreme Tita, a i posle njega. Ovo nekadašnje jezgro socijalističkog upravljanja i vrlo kratke demokratije nakon toga, danas je samo drastičan primer odnosa vlasti prema mahom siromašnim građanima i tihi je svedok smrti demokratije u Srbiji. Naš junak, dvadesetogodišnji mladić, zatekao se te večeri u parku, na putu ka kući. Nešto kasnije, njegovog oca nazvala je bivša supruga. „Bogdan je uhapšen“, rekla je kratko kroz jecaje. Deset minuta kasnije, otac je prolazio između policajaca u zgradi MUP Kragujevac. „Oni zbunjeni, ko sam, ja polako uz stepenice“, kaže. Koga sretne klimne glavom, dobaci: „Dobro veče.“ Gore na spratu, uz stepenice levo, hodnik za dozvole. „Tu u tom hodniku, dugom oko trideset metara, kleče uz zid, sa jedne i sa druge strane, neki sa lisicama na rukama a drugi sa rukama iza leđa. Sve mladići“, svedoči otac. Jedan od policajaca ga posmatra, ne zna ko je ali jasno mu je da ne treba da bude tu. Drugi ga pita šta hoće. Odgovara da mu je sin uhapšen i da proverava o čemu se radi. Ponavljaju da ne sme da bude tu, da imaju pravo da ih zadrže i da je ovo mesto uviđaja. Bogdana sam srela nedelju dana kasnije u stanu roditelja. Prosečna građanska porodica, finih manira, gostoljubiva i topla. Peti sprat, klasična zgrada nekadašnje socijalističke gradnje. Na novinarska pitanja Bogdan odgovara negacijom. Bogdane, jesi rekao tati i mami šta si nosio od oružja? Pendrek? Ne. Stigao si oklopnim vozilom? Ništa. Jesi imao psa? Ni to. Pištolj zaglavljen u čizmi? Ne. Nož neki skriveni? Ne. Dobro, konjicu si poveo za sobom? Ništa. Bar si suzavac bacio? Ne, ni to. Diploma? Ostala je u kući? Ne. Aaha, diploma je u bazi podataka. Ne u policiji? Ne. U Francuskoj. U Parizu. Na prestižnom fakultetu Politehničkih nauka École Polytechnique? „Da. Ja sam Bogdan Raonić. Ja sam taj ’huligan’, uhapšen jer rušim pravni poredak“, kaže. Uhapšen je sa još oko 40 mladića u Kragujevcu. Zadržan u pritvoru, u ćeliji sa još dvojicom prestupnika, 48 sati. „Ćelija dva sa tri, jedan krevet i nas trojica pritvorenika. Mislim da ćelija nikada nije prana. Prljava WC šolja. Zidovi sa tragovima krvi. Ne znam zbog čega su pritvorena ova dvojica sa mnom u ćeliji, a i nisam se raspitivao. Ne, nisam razmišljao o tome zašto sam se vratio u Srbiju u tim momentima. Znao sam zašto sam tu. To je moja zemlja. Tu su mi roditelji. Nastava se zbog pandemije održava onlajn. Tu je moj dom i uvek će to biti. Brinuo sam te večeri za majku. Ima visok pritisak i svaki stres za nju je mogao da bude koban. Poslao sam majci poruku: ’Ništa nisam uradio’. Ali znao sam da brine i da neprekidno plače. Ona ionako stalno plače još otkako sam otišao u školu van Kragujevca, u Beograd u Matematičku gimnaziju. Te večeri sam gledao zidove ćelije i nije mi bilo prijatno. Skupio sam se u sedeći položaj, na taman toliko prostora da pored mene mogu da sede i ova dvojica. Bilo je to u jeku pandemije, ali o tome niko u policiji nije vodio računa. Nisam znao koliko ću tu provesti vremena. Povremeno bi prolazio neko od policajaca i kada bih pitao kada će me pustiti, odgovorili bi površno: ’Možda i za trideset dana’.“ Bogdan je sedeo sada u svom stanu u Kragujevcu, prebačene jedne noge preko naslona udobne golubijesive fotelje, nameštene ispred čitavog zida u prozorima iza kojih svetli grad. On nije od onih koji će pričati neke hvalospeve o sebi. Kaže da voli pivo, muziku, filmove, izlaske sa drugarima. Na pitanje je li on najbolji student tog prestižnog francuskog fakulteta, sleže ramenima. Ni da, ni ne, ni možda. Ništa. Na pitanje koji prosek ocena je najveći na tom fakultetu, odgovara - 4,3 jer je sistem ocenjivanja drugačiji nego kod nas. Dobro, ima li neko taj prosek? „Ne, nema. Nikada ga niko, koliko znam, nije imao.“ Ima li mnogo studenata približno taj prosek? „Ne. Samo jedan.“ Koliki je tvoj prosek? „4,28“. Zašto je za njega značajan ovaj fakultet? Govori da je veliki broj nobelovaca fizičara upravo sa ovog fakulteta i da jedan od njih predaje na ovom fakultetu, da je tamo jasno odmah od početka da svakog studenta posebno posmatraju, da najbolje ne ispuštaju iz vida. I, jasno je da su njega posmatrali posebno. Zbog izuzetnih uspeha tokom studija, Ministarstvo odbrane Francuske obratilo je posebnu pažnju na ovog mladića iz Srbije koji je takođe primljen i na Oksford, ali nije imao para za studije na tom fakultetu. I, on je danas stipendista francuskog Ministarstva odbrane i Vlade Francuske. Nikada ga niko nije pozvao iz Srbije. Na njega niko u Srbiji nije obratio pažnju. Jedan je od stotinu onih dečaka pametnjakovića koji su uporno odlazili u Petnicu. Naučna istraživanja njima su zabava. „On je sam to izabrao. Samo bi rekao: ’Idem u Petnicu’. To košta oko 30.000 dinara i mi bismo se snalazili. Bio je najbolji đak, ali nikada nije bilo pomoći države. Ni za Petnicu, ni za Matematičku gimnaziju, niti ih je zanimalo gde su to otišla sva ta deca iz te škole koja su osvajala sva takmičenja u zemlji“, priča njegova mama Nataša. A onda kaže da niko ne zna kako se oseća majka kada je nazove sin iz druge zemlje. Obično je sve u redu, Bogdan ima svoj ritam, u njegovoj glavi sve je poslagano u nekom redu, njegova mama zna šta radi u kom trenutku, ali onda jednog dana nazove i kaže jednostavno: „Mama, tužan sam.“ I opet suze. U Srbiji, niko nije znao za ovog izvanrednog bivšeg učenika Matematičke gimnazije. Nikad nisu bili posebno zainteresovani za njegove uspehe ni intelektualne mogućnosti. Samo jedan od 65.000 onih koji godišnje napuste zemlju iz ovih ili onih razloga. Na listi značajnih, na listi onih na koje se računa u budućnosti nema imena ni njegovih prijatelje iz srednje škole. Ali oni i nisu više ovde. Gotovo svi su na prestižnim univerzitetima širom sveta. Jejl, Harvard, Oksford…. sada se ponose njima. Ta tuđa briga briše suze njihovim roditeljima. Nikoga posebno nisu zadržavali ovde. Nisu ni znali za njih, kao ni za Bogdana. Sve do prošle sedmice kada je uhapšen. „Zatražili su nam lične karte u parku. Rekli da se okrenemo ka zidu i grubo nas pretresali. Sporije sam tražio ličnu kartu i jedan od njih mi je lupio šamare. Odveli su nas u policijsku stanicu. Tamo je bilo oko 40 mladića. Neki su ležali na podu lica okrenutih nadole, iako je korona, drugi su klečali. Čitav niz dužinom hodnika. Mnogi, pa i ja, sa lisicama na rukama“, svedoči Bogdan. Pre no što su mu stavili lisice na ruke, uspeo je da pošalje mami poruku: „Uhapšen sam. Nisam ništa uradio.“ NJegova majka kaže da je verovala da će se njen sin vratiti u zemlju nakon okončanja studija. „Možda ću se jednog dana vratiti. Kada budem imao 40, 50 godina. To sada misle i moji prijatelji na fakultetima širom sveta. Ovde sada nema mesta za nas“, kaže Bogdan. On je želeo i da studira u Srbiji, ali svestan da tu nema baš mnogo mogućnosti da dobije i pruži sve što može, tražio je najbolji fakultet za sebe. I izabrao je. U početku su ga tamo tretirali poput ostalih. Ali vrlo brzo uvideli su profesori, jedan od njih je nobelovac, da pred sobom imaju posebnog mladića. On je znao gotovo sve. Tamo on često govori o Srbiji, ono što o njegovoj zemlji gotovo niko ne zna. Priča svojim novim prijateljima o istoriji, o naizmenično dramatičnim i bajkovitim momentima kroz koje je prošla Srbija. Iznad njegovog kreveta razvijena je srpska zastava. Jedan deo Pariza posebno mu je drag. Tamo je smeštena srpska zajednica i u jednoj od uličica je prodavnica, specijalizirana za srpske proizvode. „Tamo kupujem plazmu“. To mu je najbliži dodir sa njegovom zemljom, kada ga baš uhvati nostalgija. Juče je kupio kartu za 25. avgust. Ne zna kada će doći idući put.