Vlast pregovore vidi kao slabost

Demonstranti u Novom Sadu žele da mirno iskažu nezadovoljstvo zbog višegodišnjeg nasilja vlasti nad građanima Srbije. Trvenja u kojima je između ostalog oštećena i Gradska kuća na Trgu slobode odgovornost su istih tih vlasti. Niko od okupljenih ne želi krvoproliće. Tako je otprilike glasilo poslednje obraćanje Mirana Pogačara, jednog od inicijatora protesta u Novom Sadu i člana Združene akcije Krov nad glavom, pre no što su malobrojni prisutni mediji obavestili javnost da mu se gubi svaki trag. Do maločas je bio tu. Mobilni telefon mu je isključen. Niko ništa nije video. Ili je napadnut ili je uhapšen. U uzavreloj atmosferi koja je na momente zazivala ulični rat policije i građana, druga mogućnost je zvučala bolje. Pogačar je, ispostaviće se, bio verovatno prvi uhapšeni 8. jula u Novom Sadu. „Uveče sam priveden u policijsku stanicu Stari grad, s još pedesetak ljudi u istoj prostoriji, odakle su me odveli u Vrbas, jer su zatvori već bili puni. Drugaru i meni su učtivo prišla trojica inspektora u civilu. Dobro veče, lična karta, nekoliko pitanja, pa lisice i marica. Drugar je uhapšen samo zato što je bio sa mnom. On je jedan od onih navrat-nanos osuđenih. Podignuta je prekršajna prijava, advokat je dodeljen po službenoj dužnosti, a svedočili su policajci. Morao je da plati 53.000 dinara u roku od pola sata. U suprotnom bi služio kaznu u pritvoru do trenutka plaćanja“, kaže Pogačar za NIN. NJemu ovo nije prvo hapšenje – prošle godine je priveden prilikom sprečavanja deložacije s još dvadesetak saboraca iz Krova nad glavom. Tada je na slobodu pušten nedugo po privođenju, a ovog puta je morao da čeka podne 10. jula. Uz to je sada sa sobom poneo i krivičnu prijavu. „Terete me zbog nasilničkog ponašanja na osnovu snimka na kojem sam govorio ’Ajde, idemo bre!’, što je tužilac protumačio kao poziv na nasilje koji je doveo do jednog incidenta. Imaju pravo da materijal tumače kako hoće, ali reč je o pokliču koji se i inače uzvikuje na protestima. Sumnjam da će moj slučaj dospeti do suda. Tužilaštvo nije preporučilo ni produženje pritvora, što se recimo radi kad postoji sumnja da će lice ponoviti krivično delo. Ipak, sumnjam da je ono što se meni desilo bilo slučajno“, objašnjava on. Jer, teško je ne pomisliti da su nadležni organi želeli trofejno hapšenje. Ili Pogačarovi dokumentovani pozivi na smirenost i obazrivost okupljenih uopšte nisu razmatrani, ili je namera bila hapšenje osobe koja je čitala zahteve demonstranata, šta god ona govorila. Naš sagovornik skreće pažnju čitalaca sa svog slučaja na slučajeve studenta Igora Šljapića i doktora sociologije Vladimira Mentusa, njegovih saboraca iz beogradskog Krova nad glavom. Prekršajni sud u Beogradu ih je prvo po kratkom postupku osudio na trideset dana zatvora, da bi potom bili oslobođeni krivice, pa iznova osuđeni na istu kaznu. Razlog – vređanje policajca. „To su ljudi bez ijedne prijave iza sebe, a šalju ih u zatvor zbog najobičnijeg prekršaja. Sada Prekršajni apelacioni sud može da ih oslobodi, potvrdi zatvorsku kaznu ili je preinači u novčanu. Kakav god ishod bio, oni nisu kriminalci. Ali to što im se dešava jeste kriminalno“, kaže Pogačar. Istom rečju i istovetnim tonom opisuje i to što su skoro svi privedeni, osim u tom prvom naletu, dobijali pendreke u rebra, pa čak i cokule u glavu. O tome svedoči snimak na kojem jedan policajac na obodima Trga slobode iz trka šutira devetnaestogodišnjeg momka za koga će se saznati da ima smetnje u razvoju. Isprva se sumnjalo da je vinovnik jedan od policajaca koji su uhapsili Pogačara, ali je potom otkriveno da je reč o Slobodanu Drmancu, bivšem načelniku Odeljenja kriminalističke policije PU Novi Sad. Brojne njegove kolege su sledile te korake. Čak doslovno – iz trka u glavu. Hapšenja su, navodi Pogačar, retko bila ciljana, dovoljan razlog za lisice je često bilo prisustvo u blizini protesta. NJegov drug iz Beograda, Mario Marković, zadobio je teške telesne povrede samo zato što se zatekao u blizini prestoničkog Pravnog fakulteta. „Većina ljudi koji su sa mnom uhapšeni nije pravila nerede. Isto tako, većina ljudi koji su pravili nerede nije bila uhapšena. Postoje svedočanstva, pa čak i slike i snimci da su neki od njih posle protesta odlazili u kancelarije SNS-a. Dakle, bilo je ‘ubačenih elemenata’, ali verujem da su i vlasti i policija potcenili narodno nezadovoljstvo. Ako sve vreme postoji jednostrano medijsko, političko i ekonomsko nasilje, neminovno je da se fizičko nasilje izlije na ulice. Ipak, najveći deo demonstranata, koliko god besan, jednostavno nije želeo incidente“, kaže on. No, kao što se izvođenje konjice i bornih vozila ne sme pravdati pojedinačnim slučajevima nasilničkog ponašanja građana, tako se ni između napada na policiju i policijske represije ne sme povlačiti znak jednakosti. „Sva krivica je na policiji i njenim nalogodavcima. Mnogo toga je bilo neobično. Doslovno jedina uniformisana lica u blizini protesta bili su policajci koji su regulisali saobraćaj. Kordoni su bili raspoređeni po okolnim ulicama i bilo je upadljivo koliko nisu reagovali sve dok se protest nije završio. A i tad su reagovali prekomerno. To nije bilo uspostavljanje reda i mira, već čisto ispoljavanje sile“, smatra Pogačar. Prorežimski mediji su navodili i da su nemiri izbili zbog protivljenja uvođenju policijskog časa kao epidemiološke mere. „Ako su se u prvom piku epidemije gotovo svi ljudi pridržavali propisanih mera, sigurno bi isto radili i u drugom. Ne, problem je bilo sve između ta dva pika. Pretnje punim grobljima, pa proglašenje pobede nad virusom. Održavanje utakmica, i fudbalskih i izbornih, pa Vučićevo proglašenje novog pakla. Jedva da su bili stigli da prebroje glasačke listiće. Protesti nisu bili povodom epidemiološke situacije. Uprkos svemu što vlast plasira, ljudi nisu ni glupi ni ludi. Protest je bio politički i u tom smislu je bio uspešan. Od policijskog časa se odustalo, a čini se da je Krizni štab dobio više prostora u odlučivanju“, kaže Pogačar. No, tri dana uličnih nereda su više uplašila vlast nego prethodne godine mirnog pešačenja. „Čini se da Vučić ni direktora škole ne bi smenio pod pritiskom“, kaže naš sagovornik, „a i kada ustukne, to učini daleko od očiju javnosti.“ Kao primer navodi tiho, gotovo neprimetno sklanjanje Milutina Jeličića Jutke iz političkog života. O presudi od tri meseca zatvora da ne govorimo. Zato je bilo presudno na ulicama ispostaviti zahteve. „Tražili smo ostavke Vučića i direktora policije Rebića da bi okupljeni zahteve prepoznali kao svoje. Dobro znamo ko nam vodi državu i da od ispunjenja zahteva nema ništa. Ti ljudi pregovore s građanima vide kao slabost. Vučić jeste ukinuo policijski čas, ali je i poslao policiju na narod koji je delom glasao za njega. To je panično rezonovanje. Takav čovek odlučuje o svemu, pa i o javnom zdravstvu. Tražili smo transparentnost glede broja zaraženih i preminulih. NJima je to igra s brojkama, a zapravo se igraju sa životima ljudi. Tražili smo da se pare preusmere u bolnice, u zaposlene, u opremu, jer dok mnogi čekaju rezultate testa, država pomaže izgradnju Hrama Svetog Save i ulaže u medijske kampanje. Tražili smo da se privatne bolnice ustupe na korišćenje u ime javnog zdravlja koje bi trebalo da je prioritet, a ova vlast ničim ne pokazuje da su joj ljudski životi najvažniji“, zaključuje on. I pored nepovoljne situacije u Srbiji, čini se da do kraha ima prostora i za pogrešne i za ispravne korake. Tako i predstojeću ekonomsku i društvenu krizu treba gledati kao mogućnost, smatra Pogačar, da se na političkoj sceni pojave novi, nekompromitovani, optimistični i borbeni ljudi koji će jasno artikulisati javni interes. U suprotnom će zaista biti kasno za popravke.