Vreme raskida

Komunističku partiju Kine i njene cenzore strašno nervira kad se partijskim i državnim čelnicima nadevaju nadimci, pogotovo ako su - a obično jesu - manje ili više podsmešljivi. Predsednik Si Đinping je tako među sunarodnicima još tamo od 2013. poznat i kao Vini Pu, ali se svaki pomen ljupkog medvedića u kontekstu koji se može shvatiti kao aluzija na šefa države smesta uklanja s tamošnjih društvenih mreža, a internet pretrage podešene su tako da daju samo zvanično odobrene rezultate; žuti mališa je, ukratko, visoko na spisku sumnjivih lica. Čega toliko strašnog ima u tome da vam predsednika - pritom izrazitog čvrstorukaša - porede s jednim od najsimpatičnijih likova svetske književnosti za decu morali biste da (oprezno) pitate same Kineze. Tek, kada je američki državni sekretar Majk Pompeo na Tviter okačio fotografiju svoje kuje okružene omiljenim igračkama, među kojima je centralno mesto zauzeo plišani Vini Pu, u globalnoj internet zajednici, a onda i u mnogim mejnstrim medijima, to nije prošlo neprimećeno. Da li to - postavljeno je pitanje - Pompeo „troluje“ Kinu i njenog lidera? Tviter je doduše, kao i druge zapadne društvene mreže, u Kini zabranjen, pa poruka nije ni stigla do onih kojima je upućena, ako je upućena; svejedno - ukazuju interpretatori navodno skrivenih značenja - prizor na fotografiji mogao bi biti aluzija ne samo na Sija, nego i na to što kineska štampa, kad želi da ih uvredi, Ameriku i američke političare (pa i Pompea) redovno naziva „psima“. E sad, ako se taj metaforički pas igra metaforičkim Vinijem Puom, onda... Onda vam je to nivo intelektualne debate o najvažnijem spoljnopolitičkom pitanju našeg doba, kad ga spustite na ravan lake zabave. Prilike su, međutim - dosad je valjda već svima postalo jasno - sve samo ne zabavne. Sučeljavanje sve asertivnije, pa i agresivnije Kine, te sve nepredvidljivije i bezobzirnije Trampove Amerike, u sukob je, na jedan ili drugi način, već uvuklo i bliske američke saveznike; paralelno s tim, u zemljama u neposrednom kineskom susedstvu raste anksioznost izazvana naizgled (i bukvalno) bezobalnim ambicijama Pekinga; a sluđena, ranjena Evropa nervozno baca poglede na obe strane, zabrinuta da bi u sudaru dva siledžijski nastrojena geopolitička diva mogla da izvuče najdeblji kraj. Sve ovo - ili skoro sve - dešavalo bi se i da svet u međuvremenu nije zadesila katastrofa u obliku pandemije novog virusa korona, za čije nekontrolisano širenje kineski režim, zbog inicijalnog zataškavanja i neblagovremenog reagovanja na pojavu zaraze, snosi najveću odgovornost; i koju je Amerika, usled nekompetentnosti Trampove administracije, dočekala kriminalno nepripremljena, plaćajući za to ceh u vidu najvećeg broja inficiranih i preminulih na svetu. Ovako kako je, taj sumorni, neizvesnošću ispunjeni globalni ambijent Peking cinično zloupotrebljava za ubrzano ostvarivanje dugoročnih interesa, kao što ga Bela kuća besramno politizuje za unutrašnje i spoljne potrebe. Ako je kovid-19 intenzivirao sučeljavanje dve velesile, čije su glavne manifestacije tekući trgovinski rat, dugoročna borba za vojni, strateški i ekonomski primat u Južnom kineskom moru, te nadgornjavanje oko korišćenja/eliminacije 5G tehnologije telekomunikacionog giganta, kompanije Huavej (zbog sumnje da je kineski režim koristi za špijunažu), skorašnja dešavanja u Hongkongu i u vezi s njim su dodatno skratila vremenski opseg u kome se taj proces odvija; a šokantni izveštaji o progonu pripadnika ujgurske nacionalne manjine u severozapadnoj provinciji Sinđang dodali mu mračnu auru koja u sećanje priziva hladnoratovski konflikt dva nepomirljiva sistema. Zakon o nacionalnoj bezbednosti koji je Kina nametnula Hongkongu i kojim se centralnim vlastima daju ovlašćenja da presuđuju u slučajevima podvedenim pod secesionizam, subverziju, terorizam ili strano mešanje - pritom namerno toliko neprecizno definisanim da praktično eliminišu svaku mogućnost javne kritike vlasti - imao je efekat one poslovične kapi koja je prelila čašu. Nesrećne prodemokratske aktiviste u Hongkongu koji se protive faktičkom ukidanju autonomije, za koju se Kina obavezala da će je poštovati 50 godina nakon što je grad 1997. vraćen pod pod njen suverenitet, više ni autocenzura ne može spasiti od državne represije: otkako je zakon stupio na snagu, policija je privodila i demonstrante koji su, umesto ispisanih slogana, na ulice izlazili u rukama držeći prazne plakate. U takvoj situaciji, nekakav odgovor Amerike i saveznika na ponašanje Pekinga postao je neizbežan. Prošle sedmice Donald Tramp je potpisao izvršnu naredbu kojom je ukinut preferencijalni ekonomski tretman Hongkonga i suspendovan set propisa na osnovu kojih su SAD gradu garantovale poseban status u odnosu na ostatak Kine u nizu oblasti; predsednik je stavio potpis i na zakon kojim se uvode sankcije kineskim zvaničnicima uključenim u primenu zakona o nacionalnoj bezbednosti, od viznih restrikcija do mera protiv banaka u kojima imaju račune. Pominje se čak i - teško zamisliva - mogućnost obustave izdavanja viza svim članovima kineske Komunističke partije, po uzoru na odluku kojom je Tramp 2017. zabranio ulazak u zemlju državljanima nekoliko muslimanskih zemalja; no nije jasno kako bi SAD mogle da ustanove ko je od kineskih državljana koji bi da uđu u zemlju član partije, a ko ne, sve i da se zanemari činjenica da KP Kine ima 92 miliona članova. SAD su sankcije uvele i za funkcionere odgovorne za sprovođenje represivnih mera usmerenih protiv Ujgura u Sinđangu, odakle već dugo stižu duboko uznemirujući - i dokumentovani - izveštaji zapadnih medija i organizacija za ljudska prava: najpre o sabirnim centrima za „prevaspitavanje“ i masovnoj internaciji pripadnika ovog naroda islamske vere (operiše se brojkom od oko milion ljudi), a odnedavno i o kampanji prisilne sterilizacije ujgurskih žena, kako bi se smanjio prirodni prirašaj u toj populaciji. Vašington je takođe teritorijalne pretenzije Kine u Južnom kineskom moru prvi put okvalifikovao kao „potpuno nelegalne“, što nagoveštava aktivnije suprotstavljanje kineskoj ekspanziji na tom području - i deluje kao poruka ohrabrenja zemljama regiona zabrinutim takvim razvojem događaja da nisu prepuštene same sebi. Kineske vlasti su zauzele pozu duboke uvređenosti i najavljuju protivmere. Zasad na tom planu nije učinjeno mnogo, osim što je na crnu listu stavljena mala grupa američkih političara, uključujući senatore Marka Rubija i Teda Kruza; ali će toga svakako biti još. Situaciju po Kinu, ipak, komplikuje to što je u kratkom roku otvorila toliko frontova i pokvarila odnose s tolikim brojem zemalja - makar to i ne bilo uvek samo njenom krivicom - da to ne može a da se ne odrazi na njenu sposobnost uspešnog „hendlovanja“ tolikih otvorenih pitanja u isto vreme. Jer, Peking je trenutno u klinču i s Australijom, zbog insistiranja Kanbere na međunarodnoj istrazi o kineskoj odgovornosti za pandemiju, na šta je uzvraćeno uvođenjem visokih carina na australijsku robu. S Kanadom, zbog toga što je po američkom nalogu, zbog navodnog kršenja američkih sankcija protiv Irana, još krajem 2018. uhapsila Meng Vanžu, finansijsku direktorku Huaveja i ćerku osnivača kompanije, za šta je kazna stigla u vidu hapšenja dvojice kanadskih državljana zbog, opet navodne, špijunaže. I naravno, s Velikom Britanijom, što zbog Hongkonga (posle SAD, Australije i Kanade, sada su i Britanci na rigidni kineski zakon odgovorili suspenzijom sporazuma o ekstradiciji s bivšom kolonijom); što zbog Huavejove 5G tehnologije, koje se, u totalnom zaokretu u odnosu na odluku iz januara, kada je dala saglasnost za njeno ograničeno korišćenje, vlada u Londonu - u velikoj meri zbog snažnog američkog pritiska - sada u potpunosti odrekla, obavezujući mobilne operatere da je (uz velike troškove koje to podrazumeva i za njih, i za korisnike, i za državu) do 2027. u potpunosti izbace iz upotrebe. A ovde su, i ne baš detaljno, pobrojani samo tekući kineski sporovi s anglofonim delom sveta. Biće onda da će se, preživi li koronu, u narednim mesecima i godinama svet još svačega nagledati ukoliko Tramp u novembru ne bude najuren iz Bele kuće, a predsednik Pu... - ovaj, Si - malo ne povuče kočnicu. A ne bi se reklo da mu je to namera.