Apokalipsa ispred filmskog platna

Mnogima je 2. jul izgledao kao novi početak godine. Tog dana trebalo je da nakon gotovo četiri meseca pauze ponovo prorade bioskopi. Povratak u mrak bioskopskih dvorana bio bi, barem simbolično, kraj jednog teškog perioda. Međutim, do toga nije došlo, usled ponovnog pogoršanja epidemiološke situacije. Sledeći datum početka rada bioskopskih sala zasad je nepoznat. A onda smo do poslednjeg trenutka čekali odluku o održavanju festivala na otvorenom. Palićki filmski festival, kao najznačajniji letnji festival filma kod nas sa međunarodnom reputacijom, takođe je odložen za nepoznati datum. U saopštenju se navodi da će ostati sjajan program koncipiran za njegovo 27. izdanje, ali da će novi termin biti poznat tek po poboljšanju epidemiološke situacije. „Sigurni smo da ćemo ovoga leta omogućiti gledaocima da uživaju u filmovima pod sjajem zvezda, uz primenu svih mera prevencije i socijalnog distanciranja. Svesni smo da je građanima suočenima sa svim izazovima koje je donela pandemija potreban ne samo festival, nego i svi kulturni sadržaji koje je moguće organizovati u ovim okolnostima. To je pokazalo i veliko interesovanje za dešavanja na Letnjoj pozornici u ovom kratkom periodu predaha tokom juna i jula. Kulturna dešavanja su važna za bodrenje i podizanje duha građana, što je svakako važan faktor u procesu izlečenja...“, navodi se u saopštenju organizatora. A koliko film može biti lekovit, svakako se pokazalo tokom minulih meseci, kada su mnogi pribežište od realnosti iznalazili u pokretnim slikama, s tom razlikom što su kolektivni čin konzumiranja filma zamenili individualnim. Sedma umetnost je, međutim, pred velikim testom – revidirana su snimanja filmova ili se organizuju pod posebnim uslovima, dok su emitovanja zasad prepuštena opštoj globalnoj slici, koja se ponekad menja i nekoliko puta u toku dana. Po svemu sudeći, filmskoj sceni sprema se dug i mukotrpan put. Sasvim sigurno, svet ulazi u novo poglavlje ekonomske i društvene krize usled pandemije koronavirusa. Kao najskuplja umetnost, već sada se otvaraju brojna pitanja – najpre koji će od započetih filmova biti dovršen i pod kojim uslovima, a zatim da li će budžeti uopšte garantovati kvalitet jednog filmskog ostvarenja? Primera radi, premijere gotovo svih planiranih visokobudžetnih holivudskih filmova i dalje su pod znakom pitanja, većina je menjala datume prikazivanja više puta, a mnogi su se već našli na striming servisima (ali i na piratskim sajtovima), što ukazuje na to da su se producenti oprostili od svojih zarada. Među naslovima od kojih se u 2020. mnogo očekivalo a koji su sada među prvima „na ledu“, svakako su se našle, slučajno naravno, žene heroji – tu su nastavak avantura voljene strip junakinje naslovljen Čudesna žena 1984, zatim filmska adaptacija popularnog animiranog filma Mulan i još jedna strip junakinja, samo iz Marvelove kuhinje, Crna udovica iz Osvetnika, prvi put u zasebnom filmu. Svi pomenuti filmovi pomereni su sa prolećne distribucije na letnju, a zatim usled novog pogoršanja situacije za kasnije, jesen ili neko treće doba. Slede „muške akcije“ – i to Diznijeva o moćnom dečaku Artemis Flou, zatim naučnofantastični spektakl Tenet Kristofera Nolana, koji je trebalo da bude prva velika premijera sredinom jula, te najnoviji film iz serijala o DŽejmsu Bondu, u kome ćemo, valjda sada i zaista, poslednji put videti u toj ulozi Danijela Krejga. Puštanje ovih filmova sa visokim potencijalom za zaradu pre svega, ne podrazumeva samo normalizaciju stanja u Americi, već i u ostatku sveta, naročito u Kini, od koje Holivud najviše očekuje kada je boks ofis u pitanju. O potencijalnim oskarovskim favoritima da i ne govorimo – mnogi naslovi, unapred viđeni za nagrade, pomereni su za distribuciju za narednu godinu... Tako je druga najveća industrijska grana Amerike (nakon avio-saobraćaja) ozbiljno uzdrmana pandemijom koronavirusa. Ne samo da gotovo da nema naslova koji će se u datom terminu pojaviti u bioskopima, već su mnogi pomereni za čak godinu dana, poput novog dela Paklenih ulica, recimo. Veliki studijski filmovi već su u gubitku, a pretpostavka je da nijedan završen film neće vratiti uloženi novac, jer će zbog novih mera gledanja filmova u bioskopima broj gledalaca drastično pasti, pa samim tim i zarada. S druge strane, nijedan od naslova neće moći da se zadrži duže od nekoliko nedelja na repertoarima, te je, takođe pretpostavka, da će tek retko koji film vezati dve uzastopne nedelje na bioskopskim blagajnama, što je već katastrofa sa kakvom se Holivud ni u najcrnjim apokaliptičnim scenarijima nije susreo. S druge strane, u Evropi je prva pometnja nastala oko pomeranja termina najvećeg i najznačajnijeg filmskog festivala na svetu – Kana, a potom i ukidanje čak nekoliko njegovih programa koji su decenijama unazad činili čvrsto tkivo ove manifestacije i afirmisali mnoga nova filmska imena, stilove, žanrove, pravce, autore. Čelnici prestižnog festivala na Kroazeti su se odmah, po proglašenju pandemije, oglasili da će, i pored pomeranja, festival ipak zadržati tradicionalnu formu i da neće preći na onlajn, kako su u početku mnogi savetovali. Pred sličnim upitom našli su se i drugi letnji festivali. Jirži Bartoška, prvi čovek Karlovih Vari, festivala A kategorije u Češkoj, istakao je da bi alternativno održavanje „bilo u suprotnosti sa festivalskom misijom: da spoji publiku, filmske stvaraoce i ljude iz različitih sfera života kako bi zajedno uživali u filmskim delima“. Stoga je njegovo prvo sledeće održavanje zakazano za 2. jul 2021. godine. Venecijanski filmski festival se i dalje čvrsto drži – oni su sigurni da će početi 2. septembra, što i nije nemoguće, ali još uvek je nepoznato u koliko će bioskopa biti moguće smestiti programske celine. Snimanje filmova u Evropi, s druge strane, dosta zavisi od zemlje do zemlje. Vlade mnogih zemalja već su obezbedile pomoć za svoje kulturne delatnike, pa i filmadžije, premda su svesne da je još neizvesno kako će se snimanja filmova i serija ubuduće odvijati. S druge strane, francuska i nemačka vlada odvojile su dobar budžet za pomoć umetnicima u nemaštini i odbrani kulturnog soja nacije. Angela Merkel je, recimo, navela da je sav budžet stavljen na raspolaganje upravo umetnosti i kulturi. Kako će se ta sredstva dalje raspodeliti, zasad je velika nepoznanica. Filmski centar Srbije je, u prvoj polovini godine barem, izveo sve konkurse do kraja, a uprkos smanjenjima budžeta, izvesno je da će biti održani i zakazani konkursi u sledećoj polovini. Sada je na producentima da pokažu posebno umeće u iznalaženju potencijalnih alternativnih puteva, putem onlajn sastanaka i predstavljanja svojih budućih naslova. Međutim, sve ovo otvara jednu drugu veliku problematiku – da li će jednog dana, kada se (i ako se) stanje u svetu bude normalizovalo, publika uopšte vratiti klasičnom gledanju filmova u bioskopima? Sasvim sigurno, mnogi su u izolacijama promenili svoje životne navike, pa samim tim brojne sate slobodnog vremena u kućnim uslovima koristili su više za gledanje filmova i serija. Nesumnjivo je da će te navike ostati i po izlasku iz izolacija, te su sasvim izvesne procene da bioskopi više nikada neće biti puni kao pre. Da li je ovo slom jednog tako jakog i postojanog sistema kao što je distributerski? Da li je ovo kraj umetnosti filma, barem na način na koji smo je dosad doživljavali? Da li su mrak u sali i zajedničko disanje publike u njoj, te razmena komentara, duhovitih replika i krckanje kokica sada prošlost? Da li se ide ka potpunom prelasku filma na digitalne platforme i ukidanju njegove ritualne draži prilikom učestvovanja u konzumiranju pokretnih slika? Zasad, ispostaviće se, filmske platforme bile su u pravu kada su svetu predstavile nov koncept funkcionisanja i emitovanja filmova. Sudeći po rezultatima, svaka od njih, a naravno Netfliks posebno, profitirali su od ove krize, jer su ljudi masovno bindžovali serije i filmove iz kućnih izolacija. S druge strane, usled obustavljenih snimanja i novog plana isporučivanja filmova, mnoge platforme su pristale na emitovanje filmova izuzetno niskog kvaliteta, kako bi svojim konzumentima ponudili išta novo za gledanje. A kod nas nedavno održan filmski festival naslovljen Moj Of, u organizaciji kuće Megakom, omogućio je publici da u svojim domovima gleda najznačajnija ostvarenja sedme umetnosti iz prethodnih godina. Ta platforma je prva kod nas testirala novu budućnost filma i filmskih festivala. Potpuno neočekivano, postala je jedna od najposećenijih platformi u celoj Evropi i pokazala da filmski festivali pa i distribucije filmova mogu da funkcionišu na drugačiji način. Naime, već prve „festivalske večeri“, 27. marta, projekcija filma Romana Polanskog Optužujem sa kojom je „festival otvoren“, bila je onemogućena usled ogromne navale publike koja je želela da film gleda u istom trenutku. Par sati kasnije usledilo je izvinjenje administratora, sa saopštenjem da je čak 50.000 ljudi, samo u Srbiji dakle, kliknulo dugme za „festivalsku projekciju“, usled čega je došlo do zagušenja internet protoka. Tehnički problem je ubrzo uklonjen, a film je emitovan bez problema. I tada, kada smo pustili film u nesvakidašnjoj tišini svoga doma, bili smo u jedinstvenoj prilici da osetimo taj novi „bioskopski doživljaj“ – prvi put gledali smo film okruženi sa desetinama hiljada ljudi koje nismo ni videli, ni čuli, niti smo njihovo prisustvo osetili; festival je trajao, ali u sasvim drugoj dimenziji, u kojoj nije bilo mesta za drugog. A naročito ne za to neodoljivo krckanje kokica. Takva neminovna budućnost filma mračnija je od svakog apokaliptičnog scenarija.