Represija umesto edukacije

U trenutku kada je pandemija COVID-19 zahvatila Evropu, vlade Zapadnog Balkana, kao i većine centralnoevropskih zemalja, preduzele su stroge mere zahvaljujući kojima je broj žrtava u početku bio nizak. Za razliku od Italije, Španije, Francuske i Belgije, a kasnije i Velike Britanije, koje su najviše propatile, istočni deo Evrope se u početku držao mnogo bolje. Razlozi za to verovatno leže u kompleksnoj kombinaciji faktora, kao što je izbegavanje ranog talasa pandemije, zahvaljujući čemu je stečena mogućnost da se nauče lekcije od zemalja koje su bile najgore pogođene. Osim toga, svest o lošem stanju njihovih zdravstvenih sistema sigurno je doprinela da vlade na Balkanu u ranim fazama preduzmu drastičnije mere, dok su mnoge vlade Zapadne Evrope oklevale da to učine. Do maja ili juna je delovalo da su zahvaljujući ovakvom pristupu zemlje Zapadnog Balkana u prednosti, nakon čega su se od najslabije pogođenih obrele među zemljama sa najvećim brojem slučajeva u Evropi. Kako to da je u regiji koja je inicijalno imala najmanji broj slučajeva u Evropi došlo do promene i naglog skoka? Neki od događaja u pojedinim zemljama, poput izbora u Srbiji i Severnoj Makedoniji, ili krize vlade na Kosovu ili protesta u Crnoj Gori i Srbiji, pružaju pojedinačna objašnjenja. Međutim, ništa od navedenog ne daje regionalnu perspektivu, što naravno ne znači da nije važno samo po sebi. Naprotiv, ovi događaji predstavljaju deo krupnijeg izazova sa kojim se društva suočavaju. Naime, Zapadni Balkan je oblikovan visokim nivoom nepoverenja između građana i države. S jedne strane građani ne veruju državnim institucijama, dok s druge strane vlada ne veruje građanima. Upravo ovo nepoverenje omogućilo je one dobre rezultate sa početka pandemije, ali i doprinelo zabrinjavajućem razvoju događaja u poslednjim nedeljama i mesecima. Gotovo sve vlade na Zapadnom Balkanu uvele su striktni policijski čas kojim se građanima branilo da napuštaju domove tokom vikenda i praznika, a koji je u najekstremnijem slučaju trajao 80 sati za vreme pravoslavnog Uskrsa u Srbiji. Ostale mere odnosile su se na zabranu starima, a ponekad i deci, da napuštaju domove. Ovakve represivne mere u Evropi su primenjivane samo u zemljama koje su doživele najjači udar pandemije, poput Italije i Španije. Očigledno, one su predstavljale izuzetke, s obzirom na to da su ostale zemlje uglavnom imale relativno niske stope infekcije. Pored restriktivnih mera, glavna poruka vlade bila je da krivi građane za neodgovornost u sprovođenju predviđenih mera i opšti nemar. Ovo uključuje albanskog premijera koji je šetao Tiranom i maltretirao građane zbog nepoštovanja zabrana, crnogorsku vladu koja je objavila onlajn spisak građana koji su završili u kućnom karantinu i pozvala građane da kontrolišu ove svoje sugrađane, kao i srpskog predsednika Vučića koji je najpre krivio srpsku dijasporu da je proširila COVID-19 povratkom u zemlju, a potom i građane da se ponašaju neodgovorno. Deluje da su upravo ovako stroge mere bile zaslužne za održavanje niskog broja zaraženih, kao i da su, uprkos svojoj represivnoj prirodi, ipak dobile određenu podršku naroda. Ovo je delimično rezultat jednog opštijeg fenomena da građani u slučajevima krize polažu svoje poverenje u državne institucije, dokle god one funkcionišu. To je ona vrsta poverenja koja se zasniva na nadi da je država u stanju da obezbedi neophodnu zaštitu. Na Zapadnom Balkanu ovo poverenje je zasnovano na dvostrukoj žudnji – za jačom državom i za jakim vladarem. Reagujući odlučno, iako represijom umesto edukacijom, država je poslala signal o njenom postojanju u punoj snazi, baš kao što to građani priželjkuju. Države regiona koje su se pokazale slabim u primeni mera, dovele su do razočaranja građana i uticale na povećanje njihove podrške vladavini snažnog vladara. Istraživanja koja su sprovedena u poslednje dve decenije pokazuju da, iako je većina građana u regionu i dalje podržava, sveobuhvatna podrška demokratiji slabi, kao i da mnogi građani preferiraju demokratiju u kombinaciji sa vladarom koji nije opterećen ograničenjima (https://www.tandfonline.com/doi/full/10.1080/10758216.2020.1757468). Ono što dovodi do ovakvih osećanja i projekcija snažne, odlučne vlade su upravo snažne mere. Međutim, ovakve mere imale su fatalne nedostatke. Prvo, one su obično bile polupromišljene, s obzirom na to da su se na javnim mestima pre i posle policijskog časa stvarale gužve zbog kojih je socijalno distanciranje bilo otežano ili čak nemoguće. Drugo, strogi policijski čas nije bio opravdan, posebno s obzirom na to da građani nisu doživeli tragično visoke stope smrtnosti koje su iskusile Španija, Italija ili Francuska. Kao rezultat, ostanak u kućama od po nekoliko dana u nizu bez mogućnosti vizualizacije rizika u slučaju nepoštovanja mera, otežao je da se sa njima nastavi na duže staze. Ovakvi izazovi nisu jedinstveni za Zapadni Balkan, s obzirom na to da su mnoge vlade zauzele paternalistički pristup i optužile građane za neuspeh, ali je ovaj trend bio istaknut upravo na Zapadnom Balkanu jer su mere bile mnogo rigidnije i pritom su se dobro uklopile u postojeće autoritarne trendove. Posledično, ove mere su tokom maja i juna često naprasno ukidane. Najekstremniji slučaj predstavlja Srbija, koja je bila posebno radikalna, s obzirom na to da su odjednom dozvoljene gotove sve aktivnosti, uključujući i one za koje se zna da su visokorizične, poput fudbalskih utakmica i rada noćnih klubova. Međutim, i na drugim mestima su ograničenja bila ukinuta prilično brzo. U nekim slučajevima, država je oklevala da onemogući verske prakse, pa su se tako u Severnoj Makedoniji uskršnja pravoslavna liturgija i Bajram nakon ramazana održali bez puno ograničenja ili predostrožnosti. Sa novim porastom broja obolelih, posebno u Srbiji, stvorila se potreba za uvođenjem novih mera. Međutim, najava novih zatvaranja nakon izbora dočekana je izlivom javnog nezadovoljstva nakon kog su usledili dani javnih protesta širom Srbije, od kojih su neki bili nasilni. Otpor nisu izazvale mere same po sebi, već neizvesnost kreirana prvobitnim strogim zatvaranjem, zatim naglim ukidanjem zabrana, a onda i ponovnim obnavljanjem zatvaranja. S obzirom na to da je sve ovo jasno povezano sa izborima i pokušajem Srpske napredne stranke da stvori lažnu sliku uspeha u borbi sa COVID-19, politička manipulacija u vezi sa pandemijom postala je posebno očigledna. Ovo je za posledicu imalo dodatno narušavanje već krhkog poverenja između države i društva i još veće polarizacije. Dakle, pandemiji su se priključile polarizacija državnih institucija i opšte nepoverenje. Ključna karakteristika svih država jeste visok nivo polarizacije između vlade i opozicije, uz malo prostora za uspostavljanje zajedničkog jezika. Pandemija je ove podele dodatno pojačala, umesto da ih premosti. Tako se, recimo, Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori oglušila o zabrane verskih praksi, dok je opozicija u Srbiji osporavala mere predložene od strane srpske vlade. Na Kosovu su se predsednik Hašim Tači i vlada koju je vodio Albin Kurti nadmetali u tome koje mere bi trebalo preduzeti, a nakon što je Kurtijeva vlada oborena, došlo je do prekida u primeni zakona o pandemiji. U Severnoj Makedoniji do takmičenja je došlo u okviru tranzicione vlade sastavljene od članova vladajućih socijaldemokrata (SDSM) i opozicionih nacionalista VMRO-DPMNE, gde je ministar zdravlja Venko Filipče iz redova socijaldemokrata potencirao rizike pandemije, dok je Nakje Čulev kao vršilac dužnosti ministra unutrašnjih poslova i predstavnik stranke VMRO-DPMNE bio fokusiran na isticanje problema represije. Konačno, u Albaniji je vlada iskoristila pandemiju i ograničenost opozicije i građana da organizuju proteste i srušila stari nacionalni teatar. Zbog svega navedenog, bilo bi kratkovido okriviti građane za neodgovornost koja je dovela do oštrog porasta u COVID-19 slučajevima u najvećem broju zemalja Zapadnog Balkana ili to prosto pripisati balkanskom mentalitetu, kao što je to učinilo mnogo vodećih političara i time „orijentizovalo“ sopstvene građane. Zapravo, izazov u borbi protiv pandemije predstavlja kombinaciju restriktivnih mera koje idu od vrha naniže, i to u kontekstu slabog poverenja između države i građana, kao i visokog nivoa polarizacije.