Spoznajom da nije sve sudbina počinje demokratija

Petra Gering (Petra Gehring) je profesorka filozofije na Tehničkom univerzitetu Darmštat (Nemačka). Predsednica je Saveta za informacijsku strukturu Zajedničke naučne konferencije nemačke federacije i pokrajina. Bavi se pretežno temama iz oblasti biopolitike, etike i filozofije tehnike, a u akademskom svetu je poznata po istraživanju odnosa moći i tehnologije. U poslednjoj knjizi govori o rečima kao oružju koje ima fizičku moć povređivanja čoveka. Čini se da su u vreme pandemije virusa kovid-19 život i smrt više nego ikad u novijoj istoriji prisutni kao objekti političke intervencije. Kakav je uticaj koji aktuelna pandemija ima na društvo? Da li ona upravo uspostavlja novu paradigmu političkoga? Bila bih opreznija. Posledice pandemije ne bi trebalo preceniti. U svakom slučaju, zaključavanje ne znači da ćete iznenada zavoleti policijsku državu. Većina ljudi može vrlo dobro razlikovati korisne mere zdravstvene zaštite od državne represije. Možda nas kovid kriza čak učini osetljivijima na tu razliku. Takođe, proširio se jaz između onoga što političari govore i onoga što se dešava u stvarnosti. Nemoguće je ulepšati prizor u kome pacijenti leže u prepunim bolničkim hodnicima i umiru zajedno sa svojim bolničkim osobljem. Pandemija je samo jedna, premda globalno dominantna opasnost u ovom momentu. Vodi se intenzivna diskusija oko štetnosti 5G mreže, gde mi u stvari nemamo dovoljno informacija, a izgleda više ne verujemo stručnjacima. Kako vi sagledavate etičke aspekte novih tehnologija? Kako građani da veruju stručnjacima ako živimo relativizaciju istine i „alternativne činjenice“? Reč je o ozbiljnom problemu. Ne zato što ne bi trebalo kritički raspravljati o novim tehnologijama – to svakako treba. Ali „alternativne činjenice“ pojavljuju se sa gotovo religioznom pretenzijom na istinu: „Ne verujte bilo čemu, jer iza svega stoji velika zavera“. Ovo je tvrdo i potencijalno fanatično stajalište. Želi se biti pametniji od stručnjaka. Zato sledbenici relativizacije i „alternativnih činjenica“ često formiraju zatvorene krugove u kojima jedni drugima potvrđuju da su u pravu. Nauka i tehnologija iz toga ne mogu izvlačiti „etičke“ zaključke. U svakom slučaju, eksperti ne bi trebalo da budu nepopustljivi ili da nastupaju u ime istine. Naučnici ne proizvode ni manje ni više nego (poboljšano) znanje, tehničari rešavaju probleme ili razvijaju proizvode. Niko ne može sa sigurnošću reći da li su to autentični problemi ili odgovarajući proizvodi. Tu postoji određena vrsta političke dužnosti da strpljivo diskutujete. Na tragu razmišljanja o novim tehnologijama postavlja se i pitanje o značaju realnih eksperimenata sa nadziranjem, gde Kina prednjači sa svojim socijalnim kartama baziranim na praćenju ponašanja ljudi. Imajući u vidu odnose tehnologije i moći, da li strah raste zbog rastuće percepcije da su nauka i tehnika samo sredstvo u rukama moćnika? Da li treba da se plašimo razvoja inteligentnih tehnologija i mogućnosti kontrole čoveka? Imamo li kao građani, naučnici, korisnici i sl. mogućnost da pronađemo modus života sa novim tehnologijama koji neće zadirati u naše elementarne slobode? Nadzorne tehnologije predstavljaju oružje. Bilo da je reč o centralizovanim ili „decentralizovanim“ sistemima nadzora, bilo da je to država, klan ili mafija u čijim se rukama nalazi digitalni nadzor ponašanja - imamo razloga za strah od efikasnih digitalnih tehnologija u toj oblasti. Međutim, takozvana inteligencija algoritama samo je jedna strana problema. Druga strana je prikupljanje zapisa podataka, tj. naših tragova u onlajn prostoru: često ih sami kreiramo, emitujemo podatke. Zapravo, to je pitanje našeg načina života: da li mogu (još uvek) živeti tako da sam konstantno ne povećavam obim podataka koji društveni život čini sve razumljivijim na svim nivoima? Nažalost, veoma rado verujemo u ideju da je tehnologija naprosto neka vrsta inteligentnog sluge. Komfornost pri upotrebi tehnologije, sigurnosna obećanja ili čak mali osećaji svemoći (na primer, u takozvanim „individualizovanim“ rešenjima) - gde god nam se to ponudi, mi kao potrošači to prihvatamo, potkupljivi smo. Često se pitam šta je zaista privlačno u pogledu daljinskih upravljača, stvari koje komuniciraju bežično ili pametnog telefona. Smatramo ih otmenim, dobrim. Ali provajder je na dobitku, a ne kupac. Druga strana medalje kod individualizacije je mogućnost identifikacije. Bili ste jedan od inicijatora nedavne podrške beogradskom Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i apela za očuvanje njegove institucionalne autonomije, koga je potpisalo oko 500 vodećih svetskih intelektualaca. Širi se mišljenje da režim srpskog predsednika Aleksandra Vučića sakriva realne podatke o epidemiji. Za razliku od Nemačke i većine zemalja EU, Srbija je bila jedna od zemalja sa najrestriktivnijim merama protiv epidemije virusa kovid-19. Da li smatrate da pandemija pruža priliku tzv. novim autokratijama da stabilizuju i ojačaju svoj sistem vladavine? Ili bi dugoročno, naprotiv, mogla da dovede do slabljenja njihove moći? Verovatno je i jedno i drugo tačno. Koliko je važna dobra zdravstvena i socijalna zaštita, koliko malo se virus obazire na ulepšane izjave... to širom sveta postaje sve jasnije. Srednjoročno gledano, teško je ignorisati znanje, recimo, znanje o tačnim brojevima. Verujem da neshvatljivo glupa rečenica predsednika SAD da su visoke stope zaraze rezultat (prečestog) testiranja - nehotično pokazuje da čak i autokratska retorika može biti krajnje sramotna. Uzmemo li ga kao primer novih autokratija, predsednik Srbije Aleksandar Vučić u domaćoj javnosti već odavno važi za čoveka koji sistematski koristi istraživanja i kalibrira svoje nastupe - ton, dinamiku i narativ - tako da pobudi poslušnost zasnovanu na osećaju da nešto važno radite za zemlju, a da vi kao građanin u stvari ne radite ništa. To korišćenje estetizacije politike proizvodi sa jedne strane pasivnost, a sa druge rezigniranost. Kako vi sagledavate ovaj fenomen koji nije svojstven samo za Vučića? Rezignacija je razumljiv refleks. Nemoć zbog apsurdnih okolnosti kojima morate da se prilagodite jer ne postoji drugi način – od toga može da se poludi. Čovek se potom povlači u svoju privatnu nišu. Ipak, mi nikada nismo rezignirani samo za sebe, zbog sebe, nego to govori da verujemo da se ništa neće promeniti ni za druge. Filozofija nas može podsetiti na jednostavnu misao: imamo samo jedan život. A mi ga ne živimo ni sami za sebe - niti naprosto sanjamo o tome da ga provedemo kao pasivni potrošači. Da li zaista želimo samo da gledamo šta se događa (ili šta se ne događa) u zajednici i u političkom prostoru? Sa spoznajom da nije sve sudbina, počinju nauka i tehnologija, kao i dobar život i demokratija.