Da li je car go

Dve ključne teorije su u opticaju, građene da objasne sve drastičnije postizborne poteze Aleksandra Vučića – od prekomerne upotrebe sile na protestima zbog najave restriktivnih protivepidemijskih mera, pa sve do udara na više od 50 nevladinih organizacija i istraživačkih medija, spakovanog u tvrdnju o regularnom postupku Uprave ministarstva finansija za sprečavanje pranja novca. Jedno objašnjenje, zasnovano na činjenici da je svojim delovanjem iz parlamenta isterao opoziciju, kaže da je Vučić jači nego ikad, pa zato moć pokazuje na osorniji i ciničniji način nego što nas je navikao. Drugo tumačenje, međutim, uzima u obzir i činjenicu da je – nakon što je postigao apsolutnu kontrolu parlamenta – ostao bez poslednjeg izgovora za neispunjavanje očekivanja Zapada zbog kojih je, svih ovih godina, uživao onoliku podršku. I kaže da se, zapravo, „zafarbao u ćošak“, odnosno, da je doveden u pitanje i na Istoku i na Zapadu. I zbog toga je nervozan i sklon opasnom ponašanju. Ako se Ana Brnabić svojevremeno žalila kako joj je teško četvrtkom, kad izlaze nedeljnici, puni kritičkih tekstova o srpskoj vlasti, Vučiću je, čini se, došlo vreme da svakog jutra zažali što je otvorio oči: zapadna, ali tu i tamo i ruska štampa počela je da uočava šta se u Srbiji zaista događa, pa tako dobijamo naslove u rasponu od „Dok je Vučić na vlasti, Srbiji nije mesto u EU“ (DeutscheWelle) do „Više od Kosova: Kako su protesti transformisali srpske odnose sa Rusijom“ (na sajtovima Balkan Insight i Carnegie.ru). Osim novinara i istraživača, kritičke reakcije sve češće imaju i zvaničnici – najčešće je reč o izražavanju zabrinutosti zbog neke od redovnih manifestacija represivnog odnosa prema medijima i protivnicima vlasti. Ali ima i „packi“ zbog međunarodnih poteza, kao što je srpska podrška deklaraciji kojom se kršenje ljudskih i manjinskih prava Ujgura u kineskoj pokrajini Sinđijang definiše kao „borba protiv terorizma i ekstremizma“. Vedran DŽihić, viši stručni savetnik na austrijskom Institutu za internacionalnu politiku i predavač na Univerzitetu Beč, ima dugačak spisak argumenata zbog kojih misli da je Vučić izgubio većinu „poena“ dobijenih na osnovu očekivanja da će „kao bivši nacionalista i novokomponovani pragmatičar“ rešiti kosovsko pitanje, ali i menadžmentom izbegličke krize tokom 2015. i 2016. A čini mu se i da je „raznoraznim manevrima po pitanju Kosova – ili onim iz Alpbaha 2018. s Tačijem ili ovim novim, skorašnjim, s Grenelom i SAD, iza leđa Berlina i Pariza“ - izgubio ugled igrača koji drži reč. „Sitne, ali simbolički važne geste smo vidjeli“, kaže DŽihić i nabraja: izostalo je otvaranje novih poglavlja ove godine. Nije pred izbore bilo posete Berlinu i kancelarki Merkel. Osim od Tuska i Verheljija, izostale su entuzijastične čestitke na izbornoj pobedi... „Generalno, administracije u Berlinu, Parizu i većini drugih zapadnih gradova EU rade mnogo precizno, predano i zasnovano na činjenicama. A činjenice protiv Vučića – u smislu njegove autokratske vlasti, srozavanja demokratije i demokratskih institucija, kontrole medija, napada na kritičare režima itd. su neumoljive i ne podudaraju se sa onim što, recimo, Berlin i Pariz vide kao svoje vrijednosne osnove“, kaže sagovornik NIN-a. Za primer, navodi izveštaj Fridom hausa o stanju demokratije u Srbiji i objavljivanje oficijelne protivanalize Vlade, za koje kaže da možda jesu dovoljni za domaće i kontrolisano javno tržište u Srbiji, „ali nikako ne mogu da ubijede i Berlin i Pariz i, recimo, većinu u Evropskom parlamentu da su kruške jabuke, odnosno otvorena autokratija – demokratija“. „Kada jednom u ozbiljnim administracijama sazrije spoznaja o nečemu, ona se ne mijenja tako lako. I niti jedan, koliko god vješt politički trik ili – da budem malo brutalniji – jeftini šibicarski trik ne može impresionirati, recimo, kancelarku Merkel“, kaže DŽihić. On, zato, veruje da za Vučića u Berlinu ili Parizu nema više povratka na onaj preferencijalni status iz prvih godina vladavine. „Car je već odavno na međunarodnom parketu go, pa to uzvikuju i najsitnije birokrate u ministarstvu vanjskih poslova u Berlinu“, kaže DŽihić. Da li je to razlog za okretanje Moskvi? Ili je u pravu Maksim Samorukov iz moskovskog centra Karnegi, kad kaže da su, okrivljujući proruske radikale za podsticanje nedavnih nasilnih protesta, srpske vlasti „srušile tabu o tradicionalno prijateljskim odnosima Rusije i Srbije, koji možda više nikada neće biti isti“? Dimitar Bečev, viši istraživač Atlantskog saveta, ne misli da se desila ozbiljna promena u odnosima Beograda i Moskve. „Čini mi se da je i u prošlosti Vučić koristio tzv. rusku pretnju – uglavnom u privatnim razgovorima sa zapadnim političarima. Cilj je bio da dobije podršku u Evropi, a možda i u Americi“, kaže Bečev. On ističe da je bitno da se ne optužuje Putin lično, već neka mistična „ruska duboka država“ – što je strategija koju već godinama koristi Aleksandar Lukašenko. „Kad god njemu odgovara, Rusija je partner, a kad ne – izvor problema u zemlji. Ali, Putin lično nikad nije meta“, objašnjava Bečev. On nije siguran da je Putin ikad imao poverenje u Vučića, već se taj odnos pre mogao objasniti „opisom posla“. U Moskvi su, kaže, svesni da Srbija ostaje partner s kojim se može cenjkati i dogovarati kada su interesi u skladu. S druge strane, ne očekuje ni radikalni otklon Beograda od Moskve, kakav se desio u Crnoj Gori – o čemu je spekulisao Mlađan Đorđević, potpisan kao „jedan od osnivača SzS“ u nedavno objavljenom tekstu. „Nije još došao momenat da se Vučić opredeli između Brisela, Vašingtona, Moskve i Pekinga. I dalje će da igra sa svima, jer ima dovoljno prostora za to“, uveren je Bečev. Da li to može da promeni pritisak da se reši pitanje Kosova? Bečev ne vidi previše čvrst pritisak. „To pitanje nije na agendi Bele kuće. Brisel nema šta da predloži Vučiću s obzirom na to da je članstvo u EU dugoročna perspektiva“, kaže. A kad već ne očekuje rezultat restartovanog procesa pregovaranja – ne misli ni da bi Putin morao da radi bilo šta kako bi blokirao rešenje koje mu ne bi bilo po volji. I DŽihić o odnosu Vučića i Putina govori u kategorijama interesa, a ne istinske simpatije, „izuzimajući, možda, Vučićevu intimnu želju da i on jednog dana bude tako velik i značajan kao Putin“. Zaključak o aktuelnim odnosima gradi na osnovu konkretnih skorijih koraka: „Vučićev zaokret prema Kini na početku korona-krize je dotaknuo Putinovu sujetu. Takođe, najava da će Srbija da se, po pitanju naoružanja, okrene malo od Moskve ka drugim snabdjevačima, bio je direktan napad na ruske interese“, kaže i dodaje da je izvesno da se Rusiji već duže ne dopada Vučićevo konstantno sedenje na više stolica i pragmatično okretanje ka EU, „pa čak onomad na tehničkom nivou i prema NATO savezu“. „Putin je vladar koji voli jasne odnose i traži lojalnost. I sam je okružen lojalnim igračima i mijenja ih čim osjeti i najmanju mogućnost kritike i moguće izdaje njegovih interesa. Slično je i na vanjskopolitičkom planu“, kaže. Zato je, veruje, Putin od početka imao rezervu prema Vučiću koji je vođen pragmatizmom i potrebom da ga svi jednako vole. A to se u Rusiji vidi kao nekonzistentnost i možda neka vrsta nelojalnosti. Ipak se, kaže, ne može reći da se Rusija udaljava od Beograda. „Mislim da se Putin tendenciozno udaljava od Vučića i da ne misli da može da mu do kraja vjeruje. Ali, trenutno drugog igrača tog kalibra u Beogradu nema, tako da nominalno prijateljstvo i centralni zajednički interes da ne dođe do priznanja Kosova ostaju dovoljni da kulisa rusko-srpskog prijateljstva izgleda stabilno.“ Kaže, ipak, da ne treba biti naivan: „Treba očekivati da će Rusija, u momentu kad Vučić počne da slabi, jako brzo naći nove adute na srbijanskoj sceni i otkazati `hladnu` ljubav prema Vučiću.“ S agovornik NIN-a ima i potpuno senzacionalnu vest za konzumente državne propagande: ni Srbija ni Vučić nisu od presudnog značaja na geopolitičkom nivou i jednostavno su sitni igrači. „Koliko god Vučićeva moć izgleda neograničena i predimenzionirana u Srbiji, toliko je potrebno reći da ta činjenica ne ide proporcionalno sa njegovom pozicijom u inostranstvu“, kaže DŽihić. On veruje da se Vučićev manevarski prostor na međunarodnom parketu konstantno smanjuje. Posle, kako sada izgleda, gotovo izvesne pobede Bajdena na izborima u novembru, i odnos SAD prema Vučiću mogao bi biti bar donekle promenjen. „Ako u Bajdenovom okruženju budu neke osobe bliske razmišljanju i pozicijama bivše Klintonove ili Obamine administracije, spremnost za razne – i vraćajući se na Grenelovu inicijativu definitivno i prljave - dilove iz Trampove ere biće daleko manja. Mislim da se također neće tako lako gledati Vučiću kroz prste po pitanju njegovog autoritarnog načina vladavine“, kaže DŽihić. I tu dolazi do centralnog argumenta: „Zemlje kao NJemačka, Francuska i druge članice EU, trenutno se bore s pitanjem erozije demokratskih vrijednosti u Poljskoj ili Mađarskoj. Ubijeđen sam da će morati doći do nekog raspleta koji će garantovati da suštinske demokratske i liberalne vrijednosti, kao što su sloboda pravosuđa, medija, rada kritičnog nevladinog sektora, ostanu očuvane kao centralni stubovi Unije. U suprotnome, neće ni biti EU, a to trenutno ni Berlin, ni Pariz, a ni većina drugih glavnih gradova u EU ne mogu dozvoliti“, kaže. Kad se ta vrednosna pitanja jasno postave, i stav prema Vučiću će, veruje, biti mnogo jasniji i odlučniji. „Ja sam ubijeđen da je Vučić siguran da može i dalje da manevrira između EU, Kine i Rusije kao i do sada. Ali sam isto tako ubijeđen da egocentrične osobe, kao Vučić, a to je pokazao toliko puno puta, suštinski precijenjuju vlastitu ulogu i moć“, kaže ovaj sagovornik NIN-a. DŽihić kaže da sada, kada je i unutrašnjopolitička arena sužena i neće više biti moguća simulacija demokratije u kvaziparlamentu i uz instrumentalizaciju opozicije, ostaje samo ogoljena moć na jednoj strani i široko nezadovoljstvo na ulicama na drugoj. „Showdown (trenutak odluke, prim. nov.) je u Srbiji neminovan, a kada dođe do konačnog showdown-a niti jedna jača zemlja EU neće stati iza Vučića, kao što ni u oktobru 2000. nije stala iza Miloševića“, uveren je Vedran DŽihić. A kada će se to desiti? Teško je reći, između ostalog i zato što se ne vidi snaga koja bi mogla da usmeri nezadovoljstvo velikog broja ljudi. Ipak, gotovo svakog dana desi se neka mala pobuna: u ponedeljak, recimo, dok su novoizabrani poslanici bežali čak i od novinarskog pitanja „kako se zovete“, grupa lekara u Novom Pazaru okretanjem leđa „pozdravljala“ je ministra. Do juče nezamislivo, ali za promene nedovoljno. Taman za - nervozu.