Kad bi Pajkić bio Tišma

U dokumentima Smilje Tišme piše da je rođena u godini u kojoj je ukinut Vidovdanski ustav, osnovana Kraljevina Jugoslavija, započela dodela Oskara, a njujorška berza doživela prvi slom. Čak i ako nije bila tako slavna, nego neka od godina koje su tek usledile, kako sama Tišma sumnja o svom datumu rođenja, najstarija poslanica u Srbiji svedočila je, dakle, i većini događaja na koje referišu tumačenja današnjih. Zato neuobičajen način na koji je otvorila prvu sednicu dvanaestog saziva Narodne skupštine ne treba da bude meso za sočne šale. Tišma zna bolje nego skupštinska, a i većina Srbije zašto se u njenom predsedavanju nije našlo zrno entuzijazma iako joj rezultat stranke iz koje dolazi, SPS, ne daje razlog za razočaranje. „Očekivala sam da će me zaobići bilo kakve obaveze, jer sam u životu i svom radnom veku jako puno radila u društvenim organizacijama na stvaranju bolje države i naše države koju imamo danas“, kazala je malodušno na početku kao da poručuje - svega sam se nagledala, ali, evo, i vas ću da istrpim. Ima, međutim, u istoriji srpskog parlamentarizma čak i za Tišmu pokoja novost u poslednjem sazivu Skupštine. Za početak, ona je morala da odmeni Dragoljuba Mićunovića, takoreći veterana u konstitutivnom zasedanju, koji je i sam kada je poslednji put bio u toj ulozi napravio zaokret. Kada je formalnost preokrenuo u političku akciju, po jednima boreći se za dostojanstvo parlamenta, po drugima zloupotrebivši tu kratkotrajnu funkciju koja mu je sledovala po starosti. Mićunović je nakon burne desetosatne rasprave, prekinuo prvu sednicu nakon izbora 2016, između ostalog i kao odgovor na brojna repliciranja naprednjaka na kritike koje je opozicija upućivala tokom rasprave o kandidatima za skupštinske funkcije. Demokratska stranka, čiji je Mićunović bio jedan od osnivača i prvi predsednik, na poslednjim izborima nije učestvovala, što ovaj saziv parlamenta čini drugim za tri protekle decenije bez poslanika te stranke. Prvi put, DS nije imao poslanike nakon izbora u septembru 1997, izabravši, takođe, da ih bojkotuje. U Skupštini se neće naći ni poslanički veterani DS-a, poput Gordane Čomić, iako je, nekadašnja predsednica Skupštine učestvovala u izborima na listi UDES, koja nije prešla cenzus. Sem u periodu kada je bio deo izvršne vlasti od 1998. do 2000. i potom od 2003. do 2014. dok mu se sudilo pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju u Hagu - Vojislav Šešelj bio je, sve do poslednjih izbora, čovek bez koga se teško mogla zamisliti skupštinska rasprava. Da televizijski prenos skupštinskih zasedanja, ipak, ne padne ispod nivoa na koji ga je Šešelj podigao, na vreme su se obučavali drugi, koji će u novom sazivu ostati, poput Aleksandra Martinovića i Marijana Rističevića. Zajedno sa Šešeljem i Gordanom Čomić na spisku poslanika premijerno više nema ni Čedomira Jovanovića, Nenada Čanka, ali ni onih koji su se u poslednjoj deceniji trudili da nadmaše starije skandal-majstore. Bošku Obradoviću i Saši Raduloviću zajedničko je samo još to što osporavaju legitimitet poslednjih izbora. Obradović je štrajkovao glađu i žalio se Ustavnom sudu, dočim je Radulović organizovao protest nakon što je propao pokušaj da masovnim žalbama na regularnost ospori rezultat izbora. Nekoliko desetina građana na dan konstituisanja Skupštine okupilo se naspram crvenog tepiha i počasne garde, u ukupno dve režije. Drugu je predvodio raščinjeni monah Antonije Davidović nakon što je bivši poslanik Dveri Srđan Nogo zajedno sa Zoranom Radojičićem priveden, navodno sa velikom količinom pušaka za pejntbol, i zadržan zbog sumnje da je pozivao na nasilno rušenje ustavnog poretka. Ideja da se sednica održi u Sava centru zbog lakšeg poštovanja epidemioloških mera je propala, kao i Nogov politički „patent“ da se poslanici gađaju municijom koja ostavlja fleke od boje. Okupljeni su, na starom mestu, upotrebili jaja i paradajz, ali u količini nedovoljnoj da njihov cilj uspe. Poslanici su tek nakratko, i to po završetku, prestali da izlaze kroz glavni ulaz. Zakonodavni organ je prvi put nakon povratka višestranačkog sistema u Srbiji gotovo dometnuo jednopartijski, jer jedna stranka u njemu ima većinu dovoljnu za sve važne odluke. Čak i one koje, poput ustavnih izmena ili razrešenja predsednika Republike, zahtevaju dvotrećinsku većinu. Ovu drugu mogućnost, iako je nezamislivo da bi je naprednjaci razmatrali makar samo za malo više kontrole nad radom predsednika, valja reći da od postanka funkcije predsednika Republike, 1990. do danas, nije imala niti jedna stranka. Ne samo broj stranaka nego i poslaničkih klubova, biće na istorijskom minimumu i zapravo su samo prirodni prag za manjinske stranke i koalicije i smanjenje cenzusa na tri odsto za ostale, zahvaljujući čemu Šapićeva stranka osvaja mandate, učinili da taj minimum ima parnjaka u 1993, kada u Skupštinu, još jedino tad, ulazi samo sedam lista. Ubedljiva pobeda Srpske napredne stranke na lokalnim, pokrajinskim i republičkim izborima 21. juna proširila je vlast te partije na svim nivoima, osvajanjem i dobrog dela opština koje nisu bile pod njenom upravom, ali to nije ubrzalo konstituisanje Narodne skupštine do dan pre isteka roka. Bivša predsedavajuća parlamentu Maja Gojković pozvala je nove poslanike da se okupe u poslednjem trenutku, u ponedeljak 3. avgusta, ali ni tad konstituisanje nije uobičajeno dovršeno. Nakon izbora verifikacione komisije koja je potvrdila mandate, intoniranja himne i polaganja zakletve, najstarija narodna poslanica raspustila je prvu sednicu do sledeće nedelje. Sednica kojoj je predsedavala Tišma uz četvoro najmlađih, Nikolu Lazića iz SNS, koji ima tek 21, Dubravku Kralj, 26, iz SPS-a, Sofiju Maksimović, 33, iz SPAS-a, i Nandora Kiša, 26, iz Saveza vojvođanskih Mađara, završena je bez uobičajenog izbora radnih tela, predsednika i potpredsednika. Među novih 250 narodnih tribuna 168 je poslanika kluba SNS, malo iznad dvotrećinske većine. Sa liste „Aleksandar Vučić - Za našu decu“, koja je ukupno osvojila 188 mandata, klubove su formirali još Partija ujedinjenih penzionera sa devet i Socijaldemokratska partija Srbije sa osam poslanika. Više od mesec dana nakon izbora, Republička izborna komisija je, 27. jula, usvojila Izveštaj o sprovedenim izborima za narodne poslanike nakon čega je spisak poimence utvrđen. Neki od njih napustiće gnezdo, poput Vladana Glišića, sa liste „Aleksandar Šapić - Pobeda za Srbiju“, koji je odlučio da bude samostalni poslanik, a Šapićevom SPAS-u ostaje još deset mandata. Sa liste „Ivica Dačić – SPS – JS - Dragan Marković Palma“ osam poslanika će predstavljati klub Jedinstvene Srbije, a 23 poslanički klub socijalista. N ajskromnijem spisku poslaničkih klubova do sada valja dodati manjinske, među kojima Savez vojvođanskih Mađara ima devet poslanika, koalicija Muamera Zukorlića „Samo pravo - Stranka pravde i pomirenja i Demokratska partija Makedonaca“ četiri, a Stranka demokratske akcije Sandžaka i koalicija Albanske demokratske alternative i Ujedinjene doline po tri poslanika. Među poslanicima manjina je i Misala Pramenković, profesorka islamskih nauka, koja je u Narodnu skupštinu uvela nošenje hidžaba. Funkcionerka Stranke pravde i pomirenja iz Novog Pazara nije istovremeno i prva srpska poslanica koja je, kako mediji izveštavaju, ponela hidžab. To je, pre nje, setite se učinila Maja Gojković, kada je u svom prethodnom mandatu i u ulozi predsedavajuće odlazila u posetu kolegama u Iranu. Poslednji saziv parlamenta trebalo bi, u odnosu na prethodne, manje da pati od nedostatka regionalne reprezentativnosti. Jer je, pre sistemskih izmena koje bi primorale na ravnopravnu predstavljenost svih regiona, dobra vest da se broj poslanika iz Beograda smanjio na trećinu (84). Rodna struktura za sada je identična prethodnom sazivu i broj žena u parlamentu ostaje svega devet procenata veći od obavezne granice od 30 odsto. Poslanica je - prema raspodeli koja nije konačna i zavisiće najmanje još od formiranja Vlade i kooptiranju ministara iz reda poslanika - ukupno 97, a poslanika 153. Trećina svih poslanika je u četvrtoj deceniji života. Nešto manje od toga u petoj, pa šestoj. Upadljivo malo – svega osam je penzionera, a 33 ih ima između 60 i 80 godina života. Ali čak 28 ima manje od 30. Među njima, poslanik SNS Lav Grigorije Pajkić, rođen 1995, netalentovani komičar i TV domaćin, kakogod, dobio je šansu da pokuša da u politici bude bolji. Ako uspe nešto da nauči od Tišme. U opisu Pajkićevog zanimanja piše da je producent, što, prema kategorizaciji skupštinskih službi, spada u „drugo“, zajedno sa zanimanjima još 64 poslanika, koji nisu: ekonomisti (57), pravnici (48), inženjeri (24), profesori (23), politikolozi (10), lekari (9).... ni ostalo što podrazumeva visoko obrazovanje. Preduzetnika je pet, penzionera osam, a jedini student među poslanicima je naprednjak, budući ekonomista, Milan Ilić iz Vranja (30 godina). Najmlađi od svih, trenutni potpredsednik Lazić iz SNS pak je fizioterapeutski tehničar. Naprednjake će nastaviti da vode Martinović i Vladimir Orlić, PUPS Milan Krkobabić i Mira Petrović, Palma Jedinstvenu Srbiju, SDPS Branimir Jovanović, a SPAS Marina Raguš i Radovan Tvrdišić. Uključujući i lidere stranaka (razume se bez Vučića koji je samo „pozajmio“ ime za kampanju svoje stranke, ali to ime sada nosi i poslanički klub), zakletvu su položili i mandate preuzeli uglavnom u onom redu koji je utvrđen na izbornim listama. Tako je predsednik poslaničke grupe socijalista postao Ivica Dačić, iako će to mesto verovatnije zauzeti njegov trenutni zamenik Đorđe Milićević. Ako se rok od 90 dana za formiranje Vlade bude poštovao striktno koliko i rok za konstituisanje Skupštine, ovakva, prva ruka saziva parlamenta koji još nisu napustili ministri, a njihove mandate nisu preuzeli drugi kandidati sa stranačkih lista, mogla bi da traje do 29. oktobra. Tako bi još jedan rekord bio osvojen - država bez Vlade punih osam meseci, a od kad je 4. marta Skupština raspuštena. Pa, da li je, onda, iskusna Tišma zaista imala razlog za više entuzijazma u glasu?