Čemu oponira opozicija

Mnogi su, još devedesetih prošlog veka, imali osećaj da će nas snaći idejna dezorijentisanost i teškoće uspostavljanja novog vrednosnog sistema posle odbacivanja starog. I dogodilo nam se. Udaljavajući se od socijalizma, samoupravljanja, bratstva-jedinstva i jednopartijske vladavine, došli smo do vulgarnog kapitalizma, despotskog upravljanja, etabliranog nacionalizma i višestranačkom izbornom procedurom legitimisane strahovlade jedne partije. Da li je zaista bilo nemoguće zaustaviti se na sredini i iz sopstvenog, ali i tuđeg iskustva, uzeti ono što valja? Ne, nije moglo. Nismo mi putem tranzicije krenuli kao druge zemlje. Morali smo prvo da sredimo sve račune iz prošlosti sa sopstvenim sunarodnicima, sa kojima smo živeli u istoj državi više od sedamdeset godina i to kao deo kome je zajednička država najviše trebala jer je Srba bilo svuda. Na površinu su izbile frustracije iz vremena pod Turcima, austrougarske vladavine, Prvog i Drugog svetskog rata. Kosovo je proključalo, a jugoslovenski lonac se raspao, u velikoj meri pod uticajem tadašnje srpske vlasti i svih koji su je podržavali. Zato kada danas neko kritikuje vlast Vučića i njegovih, zbog urušenih institucija, korupcije, nedemokratskih izbora, pritisaka na medije i civilni sektor, manipulacije koronom ili privrednim rezultatima, to nije dovoljno. Kompleksnost društvenog ambijenta u Srbiji nalaže i jasan, artikulisan odnos prema bliskoj prošlosti, prema ulozi Srbije u krizi i ratovima devedesetih, prema činjenici da je u tim sukobima Srbija poražena i u krajnjoj liniji prema pitanju svih pitanja – Kosovu. Ako se to nema u vidu, onda vrlo važni problemi razvoja Srbije i celog regiona ostaju van vidokruga, a magla u kojoj se traže rešenja sve gušća. Ako se iz dela opozicije čuje vapaj zbog smanjivanja Vučićevog rusofilstva, ako su sve glasniji opozicioni aktivisti koji su povezani sa Evroazijskom unijom, ako poneki lider najvidljivije opozicione grupacije želi spomenik Ratku Mladiću i zagovara da se u „demokratskom duhu“ preispita republikansko uređenje i razmisli o monarhiji, ako se iz istih krugova podržava promena naziva ulica u Beogradu, čemu onda oponira opozicija, odnosno njen najeksponiraniji deo? Vučićev režim je još u dobrim vezama sa Rusijom i Putinom, potpisao je sporazum o saradnji sa Evroazijskom unijom, briše nazive ulica koji podsećaju na Jugoslaviju, a spomenik Mladiću i monarhiju logično ne pominje autokrata koji smatra da je car i da lično zaslužuje spomenik. Deo opozicije, dakle, smatra da bi iste stvari radio bolje od Vučića. To se posebno odnosi na rešavanje problema Kosova, u kome Vučić koristi sva moguća maziva da bi premazao i domaću i međunarodnu javnost, odugovlačenjem koje ga održava na vlasti, ali je već par puta priznao da Kosovo više ne može celo da bude u sastavu Srbije. Ovu realnost, a ne Vučićevu volju, deo opozicije odbacuje kao izdaju i tako pokušava „da Vučića zaobiđe zdesna“. Otud na protestima građana zbog korona-izolacije „ne damo Kosovo“, a ista poruka dominira i na protestima u Crnoj Gori, koje podržava deo opozicije u Srbiji. Da li je zaboravljeno da se i iz postpetooktobarske vlasti moglo čuti „šta hoće te nevladine organizacije“, da su i prethodnici sadašnjeg režima uticali na izbor članova Saveta RRA/REM-a i izbor članova upravnih odbora javnih servisa i njihovih direktora? Da li se sećamo ko je prvi pokrenuo „funkcionersku kampanju“ i imamo li pravi odgovor na odavno postavljeno pitanje: „kako je B92 preživeo devedesete i Miloševićev autoritarizam, a nije preživeo demokratiju“? Opozicija, pogotovo onaj deo koji je bio na vlasti, treba da se suoči sa tim pitanjima i pronađe snage za objektivnu samokritiku. Ko prema tome nema pravi odnos, a pogotovo ko ne oponira nacionalizmu, ksenofobiji, klerikalizmu, ideji da Srbija treba da bude nečija interesna zona i ko ne shvata od kolike je važnosti put ka Evropskoj uniji i unapređivanju odnosa u regionu, taj se zalaže za promene koje mogu da budu samo personalne, ali ne i suštinske.