Ponovo bi da spaljuju veštice

Dva stogodišnja kedra solunski vojnici posadili su u znak sećanja na svoje podvige i pale drugove. Za mnoge mlade ljude u Srbiji stvari su jednostavne, očuvanje tog drveća za njih je patriotizam. Seča tih stabala je izdaja. O patriotizmu i izdaji, nakaradnoj, beskrajno dosadnoj matrici, koja se vrti ponovo, ponovo i ponovo, i generacije u njoj, kao hrčak u vrtešci za NIN govori Milan Marić, glumac rođen 1990. Zašto je za Srbe Arkanova udovica, slavljena danas i u noćnim klubovima Zagreba, srpska majka a vi ste - izdajnik? Nazivaju me izdajnikom jer sam progovorio o bošnjačkim žrtvama i pokušavaju da nametnu diskurs da samim tim negiram stradanje srpskog naroda i zločine koji su se desili nad srpskim stanovništvom, kao i da aboliram zločince drugih strana u tom bezumnom ratu. Bez prilike da razgovaramo, odmah su mi presudili za izdaju. Bio sam deo kampanje, ne bilo koje organizacije, već UN-a, iste one međunarodne organizacije koja je izglasala Rezoluciju 1244 koju Srbija koristi pred svim međunarodnim telima u procesu rešavanja kosovskog pitanja i međunarodne organizacije koju zemlja Srbija u potpunosti priznaje i ima saradnju na svim nivoima i svim njenim telima. Najveći paradoks je da onda na Tviteru čitam osuđujuće komentare ljudi koji u svom tviter-imenu imaju UN1244. No, paradoksa je kod nas mnogo, što je dokaz koliko je kompleksna i osetljiva tema. Razlog zbog kojeg govorim je moje čvrsto ubeđenje da ljudi na ovim prostorima zaslužuju da žive bolje i srećnije i da to na kraju krajeva zavisi od nas i naše sposobnosti da pružimo ruku jedni drugima, razgovaramo i sarađujemo. Projekat Haškog suda u kom ste učestvovali učinio se kao dobar momenat da još jednom podsetimo Evropu i sebe ko smo to mi, taj sluđeni svet sa Balkana? Reakcije nekih govore da ste veći zločinac od Arkana, Nasera Orića, Glavaša, ili svih njih zajedno. Zašto ih je taj projekat isprovocirao? Da, ispada da jesam, a postoji nekoliko razloga zašto je tako. Prvo, ima onih koji misle da žive u 14. veku pa bi da vešaju, pale na lomači, kamenuju i proteruju van zidina Srbije svakog ko možda ne misli isto kao i oni. Dalje, taj „izdajnik“ model kategorizacije neistomišljenika je dokaz da zbog neodgovornog odnosa prema bolnim temama iz prošlosti svaki pojedinac ima potrebu da sudi i presuđuje, da ima svoju istinu, jer suštinski nema poverenja u državu, a nema je jer mi kao društvo nismo insistirali da se stvari isteraju do kraja već smo ostavili da sve levitira u sivoj zoni, a u sivoj smo zoni jer decenijama jašemo na talasu toga da smo konstantno žrtve nekoga tamo. Znamo da niko neće da nas voli tek tako i da je svet postao surovo mesto, neretko vođeno interesima velikih sila. Međutim, neverovatno je da sa svešću o tome mi se i dalje ponašamo kao u onoj priči kada pastir stalno viče vuk, vuk, pa dođu seljani a on kaže - šalio sam se, e kada stvarno dođe vuk, niko ne reaguje, e tako i mi. Doveli smo sebe u situaciju da i kada nam je zaista načinjena nepravda niko više neće da nas čuje. Neverovatno je da u poslednih 30 godina nismo ni za šta preuzeli odgovornost, već se uvek sve nama događa jer smo nebeski narod a svi ovi ostali zemaljski narodi nas zbog toga mrze. Naravno da kada toliko dugo insistirate na mitomaniji jednog naroda, svakoga ko je dovede u pitanje i kaže da stvari nisu uvek crno-bele a da siva ima mnogo nijansi, onda takve ljude nazivate izdajnicima. To je jedna strana priče. Druga, podjednako opasna je priča o onima koji su godinama sebe predstavljali kao pojedince i organizacije koje rade na pomirenju, a zapravo su našli idealan način da izvlače sredstva iz EU fondova i lepo zarađuju, suštinski ne radeći ništa po tom pitanju. Oni su mnoge razočarali. Na kraju, postoje oni kojima suštinski ne odgovara da se raspetlja taj Gordijev čvor iz prostog razloga jer bi morali da odgovaraju za ono šta su radili ili šta su znali a nisu sprečili niti o tome govorili. Koji je odgovor vaše generacije, ma gde se nalazila, u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu, Skoplju, LJubljani? Hoćete li izaći iz te naše matrice podela? Razum moje generacije mora da preuzme primat nad nagonima, i da otrgne s leđa taj balast prošlosti i počne napokon da misli o životu i budućnosti. To ne podrazumeva guranje prošlosti pod tepih, već pronalaženje načina da se sa njom nosimo, koliko god neprijatna i bolna bila. To je teško jer smo duboko podeljeno, izranjavano i osetljivo društvo, ali nije nemoguće. Greške koje su se dogodile našim roditeljima i njihovim roditeljima ne bismo smeli da ponavljamo. Zato moramo te greške da uočimo, da preciziramo, obradimo i izvučemo nauk, a onda da nađemo način da uspostavljamo put na kojem će neke buduće generacije živeti srećnije i bezbrižnije od nas. Ne smemo im u amanet ostaviti našu nesreću. „Osuđeni ratni zločinci sve su aktivniji u društvenom životu eksjugoslovenskih republika“….Da ne veruješ o čemu razgovaramo, 2020, ali mi smo narod u Evropi koji je ratovao do pre 30 godina. Mnoge tadašnje bebe danas su ljudi, neki od njih bez majki, očeva, ili bez oboje. Imaju godina kao i vi, rođeni u mraku 90-ih, tačnije vi ste rođeni 1990, šta vidite danas, kakav region i kakvu Srbiju? Za to što se dešava je odgovornost na svima nama. Jeste, ratovali smo u poslednjih 30 godina i to ne možemo izmeniti. To je činjenica. Izlišno je pričati o tome šta smo sve drugo mogli za to vreme da uradimo. Nismo. Nema plakanja nad prosutim mlekom. Nego, `ajde da vidimo kako da ne propadne narednih 30 godina, kako da napravimo humanije društvo, društvo empatije i tolerancije, kako da uspostavimo da rad i trud pojedinca budu prepoznati i podržani na vreme, kako da počnemo da razgovaramo i da se poštujemo i kada se razlikujemo. Hajde da razmišljamo o tome šta je naša budućnost. Da uspostavimo sistem vrednosti. Da vidimo danas, posle tih i takvih 30 godina, gde su nam šanse i da ih ne ispuštamo. Da uspostavimo društveni konsenzus oko tih stvari i da ne posustanemo. E, kada na ta pitanja budemo počeli da dajemo odgovore, a za te odgovore su potrebni hrabrost i vreme, zločinci i kriminalci će po prirodi stvari doći tamo gde im je mesto. I, da, šta uopšte znate o Srebrenici? I Bratuncu? I da li ste pitali da li postoji projekat o Bratuncu, i zašto ga nema? Mnogo je veći problem šta sve ne znamo o tome. Na tome je neophodno insistirati. Neverovatno je da svaka od eks-Ju zemalja ima svoju istoriju. I naravno, svaka ima neko „logično” utemeljenje za tu i takvu istoriju i neke opskurne i kvaziistoričare, akademike i ostale članove društvene elite koji tu fingiranu istoriju potvrđuju i interpretiraju, zapravo sve vreme poigravajući se sa bolom ljudi, zarad čistog interesa a bez odgovornosti za posledice. Najgore je što takve iskrivljene i sukobljene istorije crtaju i određuju put u kojem će ova društva ići. Svaka od ovih zemalja to radi na svoj način, samo zavisi šta koja zemlja želi da prikrije i pomuti. Naravno, to je mnogo lako raditi u posleratnim okolnostima kada su ljudima postulati normalnog života uništeni, kada su ljudi preplašeni, izmučeni, proterani iz svojih kuća, ostali bez članova porodice, gde pod pritiskom svega toga ne mogu racionalno da zaključuju. U takvim situacijama je ljudima potreban smiraj, zaceljenje, istina, da bi mogli da prežale šta imaju i izbore se s tim bolom i strahom, da bi, na kraju krajeva, uspeli da se izbore sa sobom. Strašno je da se ti ljudi manipulacijom guraju da biraju između prava i pravde. Jer osećaj pravde je neretko nagon ka principu osvete, principu oko-za-oko, a pravo je nešto drugo. Međutim, put ka zaceljenju rana na ovim prostorima se sporo ili uopšte ne dešava i zbog toga tapkamo u mestu, ne pomeramo se i gubimo vreme koje bismo morali da iskoristimo za neke druge stvari. Kada ste glumili u predstavi Zoran Đinđić, Olivera Frljića, da li ste tada mogli da shvatite zašto Đinđića nisu voleli dok je bio živ, a slave ga posle smrti? Mislim da ga kao društvo u datom trenutku nismo razumeli i da nismo verovali u tu njegovu ideju evropske Srbije, da dobar deo ljudi više veruje replikama iz filma Kosovski boj nego u ideju evropske i moderne Srbije, tako da je logično što je podrška Zoranu Đinđiću skočila tek posle njegovog ubistva. Međutim, tada je već bilo kasno, a posle toga se izdešavalo sve što se izdešavalo. Propustili smo priliku da možda nešto uradimo na vreme. Zašto Frljić ne može da radi ni u Srbiji a ni u Hrvatskoj, dok ga Evropa stavlja na pijedestal? Frljić je odličan primer kako umetnost može da bude moćno oružje kada progovara o anomalijama i problemima društva, ali tamo gde im je mesto da se o tome progovara. U Hrvatskoj je između ostalog radio predstave o logoru Lora u Splitu, Aleksandri Zec, hrvatskom glumištu kao propagandnoj mašini tokom rata, kao i predstave o Katoličkoj crkvi i njenoj ulozi i odgovornosti za sve ono što se dešavalo na tlu Hrvatske od Jasenovca do Oluje. U Srbiji je radio predstave o problemima srpskog društva, i neverovatno je kako su desničari i u Hrvatskoj i u Srbiji na isti način pokušali da diskriminišu njegov rad time što su mu tamo pričali da je četnik i da ako sme napravi neku predstavu o hrvatskim žrtvama, a ovde da je ustaša i da napravi predstavu o srpskim žrtvama. Perfidniji napad su izvele društvene elite obe zemlje floskulama i zamenom teza kako to što on radi i nije umetnost i kako je to propaganda kojoj ipak nije mesto u pozorištu, pošto je pozorište mesto gde se ide da se čovek opusti i nasmeje od srca. Šta je za vas patriotizam? Umeti da se izviniš, umeti da se postaviš i braniš kada treba, ali umeti da se nosiš sa posledicama ako si kriv. Kod nas patriotizam ima pubertetsku krizu identiteta. Paralelno sa urušavanjem sistema vrednosti, urušilo se i i značenje reči patriotizam. Proglasili smo zločince za heroje, a njihove kukavičke postupke za patriotske. Počeli smo da svakodnevno razvlačimo i svojatamo taj termin i gde mu je mesto i gde mu mesto nije, ko gavrani kad stignu strvinu. Sveli smo patriotizam na hrabrost da se iz Beograda šalju poruke podrške Beogradu. Na to da nekoj pevačici koja je ceo život provela u Britaniji na Tviteru kačimo slike koze i mekećemo na njen besmislen i glup tvit jer je Albanka. Za mene je patriotizam rad na tome da se ovo društvo oporavi, da ljudi dostojanstveno žive od svog rada, da ako žele da odu to bude njihov izbor a ne beg iz ove zemlje, da napravimo mogućnost da ljudi koji su proterani ako žele mogu da se vrate kućama, da ljudi koji i dalje ne znaju kakva je sudbina zadesila njihove najmilije napokon mogu da ih sahrane i saznaju istinu o tome šta se njima desilo, da povratimo veru u to da vredi živeti, da ne moraju ljudi da hodaju pognutih glava, da se borimo za osmeh, za pravo na slobodu i različitost, da se ne delimo i da prekinemo kontinuitet mržnje. To je patriotizam, to je ono što želim ovom društvu i koliko god to nekome izgledalo naivno i smešno, ne dozvoljavam da mi oduzme pravo na tu moju borbu. Istraživali ste pripremajući se za filmove o kralju Aleksandru, pa i Tomi Zdravkoviću….Šta ste iz tih istraživanja naučili o Jugoslaviji u raznim etapama? Radio sam dosta projekata koji se na direktan ili indirektan način tiču Jugoslavije i preispituju to vreme. Naravno, nije jednostavno pričati o Jugoslaviji i reći da li je sve unutar nje bilo ispravno ili nije. Ideja da bi trebalo da se okrenemo jedni drugima ako nas već vežu jezik, istorija, kultura je dobra i krajnje logična, ali ne na bilo koji način i po svaku cenu. Znamo kako se ta Jugoslavija krvavo raspala i zato treba tražiti odgovor šta je bio problem u funkcionisanju te i takve zemlje i kako je moguće da je ispod krilatice „bratstva i jedinstva“ tinjala tolika mržnja. Znači da nešto, mnogo bitno za ove prostore, nije razjašnjeno do kraja. Samo surovo društvo ispraznih ljudi žive zakopava svoje bardove glumišta Dragana Nikolića, Boru Todorovića i mnoge druge… , a potom ih mrtve slavi. Zašto? Nisu ih sahranili, pokušali su da ih banalizuju, ospore, omalovaže, marginalizuju, da bi oni koji su jako želeli da budu Milena Dravić, Dragan Nikolić, Bora Todorović, Danilo Kiš, a za to nisu imali kapacitete niti talenta, mogli da dođu do izražaja. Ali nisu uspeli u tome da ih se zaboravi i nisu uspeli da unište sve ono što su ovi veliki ljudi uradili. Nažalost, ta matrica da se u umetnosti osrednjost na silu nameće je ista i danas. Zašto ste verovali da ste deo eksperimenta u Peterburgu? U jednom od intervjua rekli ste da se ponekad osećate iznutra kao da vas „peče sve“? Da li vas je nagrada za film Dovlatov izlečila, makar na tren? Nagrade za film su došle kao divan kraj tog veoma bitnog dela mog života zvanog Dovlatov. To iskustvo mi je mnogo značilo na svim nivoima. Promenilo me je, otvorilo me i dalo mi vetar u leđa da nastavim da o poslu promišljam sa još većom dozom odgovornosti, ludila, želje i energije. Ja se zaista ne osećam kao da me iko baca u trnje ili da sam žrtva nekog progona. To što neko pokušava da diskredituje moj dosadašnji rad zbog toga što imamo različite političke stavove je poprilično infantilno ponašanje, o kojem je izlišno govoriti kao o ozbiljnoj raspravi. Na kraju krajeva, moj posao je takav da je nemoguće da se svima dopada način na koji radim i to je apsolutno u redu. Meni je mnogo bitnije to koliko volim svoj posao i koliko mi znači. A da li će me ljudi osporavati, naravno da hoće. Kome se to nije desilo? Važno je da umem da napravim razliku između konstruktivne kritike i zlonamernih komentara, jer konstruktivna kritika te tera da se menjaš i napreduješ, a to je bitno.