Amaterizam ili kulturna politika

Odgovor nije doneo ništa novo, već je samo demonstrirao ograničene mogućnosti pristojne komunikacije od strane Ministarstva kulture. Nemogućnost razgovora i sučeljavanja mišljenja o problemima srpskog društva i kulture karakterišu današnji trenutak, što se i sada jasno vidi. Osnovni problem u odluci da se obavi razmena 166. lista Miroslavljevog jevanđelja za slike Nikolaja Reriha leži u tome da ne postoje nikakve pravne, istorijske ili kulturne osnove za takav postupak. Umesto poštovanja dosadašnjih saznanja o istoriji Miroslavljevog jevanđelja i 166. lista, osporava se njegovo nezakonito odnošenje zajedno sa ulogom Porfirija Uspenskog u tome. U Obrazloženju zakona o razmeni njegova uloga se idealizuje, pa se izričito navodi da je „Uspenski, inače ljubitelj i kolekcionar starih rukopisa, fasciniran izgledom Miroslavljevog jevanđelja, 166. list istog odneo sa sobom“. U odgovoru Ministarstva potvrđuje se da je Uspenski odneo list iz Miroslavljevog jevanđelja, ali da to nije bilo nezakonito; da bi ministar u intervjuu Politici 31. 7. 2020. u potpunosti doveo u pitanje njegovu ulogu i istakao da neki tvrde da je „vladala glad u Hilandaru“ i da je list zamenjen za „nekoliko džakova brašna“, kao i da se ne zna kako je isti dospeo u St. Peterburg. Iz konstantnih promena stavova i negiranja dosadašnjih saznanja jasno se vidi kako se sudbina i istorijat 166. lista interpretiraju prema dnevnopolitičkim potrebama i želji da se proglasi istorijski uspeh. Ukoliko je Ministarstvo kulture došlo do novih saznanja o istorijatu 166. lista, dužno je da o njima obavesti javnost. Nužno je da javno objavi ime/imena istraživača sa tekstom ekspertize. Nova saznanja moraju da budu zasnovana na naučno utvrđenim činjenicama, a ne na „logičnim“ pretpostavkama. Od velike važnosti bilo bi i objavljivanje stručnog mišljenja prema kome odstranjivanje lista iz srednjovekovnog rukopisa istovremeno nije i njegovo oštećivanje. Poseban problem su slike Nikolaja Reriha iz Narodnog muzeja u Beogradu. Sa jedne strane omalovažava se njihova vrednost i stalno se ističe da one nisu vlasništvo Srbije, što takođe postavlja niz pitanja. Ko je procenio da slike Reriha nemaju vrednost i da njihov autor nema značaja za srpsku kulturu? Ukoliko slike nisu bile vlasništvo Narodnog muzeja u Beogradu i Republike Srbije, čije su onda? Sigurno je da nisu bile vlasništvo Sovjetskog Saveza ili Ruske Federacije, jer da jesu sigurno bi već bile vraćene. Poreklo Rerihovih slika u Narodnom muzeju je istovetno kao i onih u Republici Hrvatskoj, koja je odbila da ih preda Rusiji polažući puno pravno vlasništvo nad njima. Ministarstvo je dostavilo NIN-u dva nepovezana dokumenta na kojima temelji svoje mišljenje. U njima se navodi da su slike poklonjene Beogradu bile u vlasništvu Rerihove supruge Helene i Rerihovog muzeja u NJujorku. Ukoliko bi ovi dokumenti bili pravno validni, Ministarstvo kulture je učinilo krupan prekršaj i nezakonito razmenilo tuđu svojinu. Sumnja u principijelnost dogovora o razmeni zasnovana je na činjenici da je prva informacija o njemu koju je prezentovao TASS bila puna neistina, kao i da je iste netačne informacije ponovio i ministar kulture Vukosavljević koji je u januaru 2019. izjavio da Rerihove slike „u depou Narodnog muzeja nisu naše, nikada nisu ni izlagane...“ Kako su Rerihove slike bile publikovane i izložene, otvoreno je pitanje da li ministar i njegov tim nisu imali pune informacije ili je to bio pokušaj manipulacije srpskom javnošću. Ministarstvo kulture omalovažava kritiku, pa u svom odgovoru navodi da je „detinjasta“, „neuka“, „zlobna“ i „manipulativna“ pretpostavka da bi ruska strana poklonila ili vratila naše blago, posle iznošenja mutne spekulacije o nekakvoj krađi 166. lista. Upravo time Ministarstvo pokazuje apsolutno neprofesionalno ponašanje. Logika „koga je moliti, nije ga kuditi“ pripada podaničkom doživljaju moćnika, a ne ozbiljnoj diplomatskoj strategiji i profesionalnom zastupanju interesa sopstvene države. Razgovori o razmeni obavljeni su pre objavljivanja kritičkih napisa. Uvek je bilo jasno gde i kome pripada 166. list, čije vraćanje bez nekakvih razmena je trebalo da bude manifestacija prijateljskih odnosa dveju država. Akademsko proučavanje kulturnog nasleđa zasnovano je isključivo na njegovom racionalnom i kritičkom sagledavanju, a ne na amaterskim zanosima. Tu su nepoznata brza rešenja i istorijske pobede, s obzirom na zahtevnost dugotrajnog rada, provere svakog navoda i sagledavanja sve kompleksnosti kulturnih i umetničkih tokova. Amaterski poduhvati su poznati po tome što u potrazi za blagom iz neukosti i nebrige krše osnovne naučne, pravne i etičke principe i uništavaju brojne kulturne slojeve, kao što je sada slučaj sa predajom celokupne kolekcije slika Nikolaja Reriha iz Narodnog muzeja u Beogradu.