U se i u svoje kljuse

Da bi se dobio dobar uvid u ekonomsko zdravlje jedne zemlje, za početak je potrebno sagledati kakvo je zdravlje njenih građana, a Amerika je tu na začelju među razvijenim zemljama. Jer, iako i danas mnogi korporativni bosovi govore o kontinuiranom rastu BDP-a i berzanskim rekordima, ni BDP, ni indeks Dau DŽons ne govore ništa o životnom standardu običnih građana Amerike... Lavovski deo ekonomskog rasta odlazi onima na vrhu piramide, a sa druge strane, nije došlo do značajne promene u visini medijalnog raspoloživog prihoda domaćinstava, pisao je nobelovac DŽozef Stiglic, u jednoj od svojih kritika vladavine Donalda Trampa, pre izbijanja pandemije kovida-19, ukazujući na neodrživost postojećeg sistema, koji ne vodi računa ni o čemu drugom do o interesu i profitu onih 0,1 odsto najbogatijih. Virus je, u međuvremenu, dodatno ugrozio i zdravlje, ali i rast svih ekonomskih indikatora. Pandemija je uspela da zaustavi do sada nezaustavljivi protok robe, kapitala i ljudi, značajno pokida globalne lance nabavke, uspori proizvodnju i dovede planetu na rub ne samo brige za sopstveno zdravlje, nego i za buduću ekonomsku egzistenciju. Hoće li se kritike praktično jedinog postojećeg sistema sada zaoštriti, pošto je sada i pandemija pokazala da on u mnogo čemu ne funkcioniše u interesu običnih ljudi? Da li će kovidu-19 poći za rukom ono što nije globalnoj finansijskoj krizi - da „svrgne“ sa trona liberalni kapitalizam i ustoliči humaniju raspodelu između šačice najbogatijih i ostatka planete? Je li ovo taj prelomni trenutak na koji već godinama, a naročito od izbijanja finansijske krize 2008, ukazuju ekonomisti poput Stiglica, da je svetu potreban nešto drugačiji sistem, socijalno, ekonomski ali i ekološki pravedniji od postojećeg, ili će se, pak, čim pandemija uspori, sve ovo zaboraviti i nastaviti po starom? Britanski novinar Pol Mejson u tekstu pod nazivom Kako zamisliti smrt kapitalizma, sadašnje ekonomske prognoze poredi sa onim što se dešavalo u Britaniji nakon Velike depresije 1929. i govori o novom NJu dilu, zaključujući da današnji globalni ekonomski model nije funkcionisao ni pre pandemije, a tek sada slede teška vremena. „Ako je čitavo društvo posvećeno načinu života koji više nije održiv, jedina stvar koja će ga uveriti da sa takvim načinom ne može da nastavi je neka duboka kriza, a kovid-19 jeste ta kriza.“ Mejson kaže da proročanstva koja se trenutno nude o našoj budućnosti nisu radikalna, zato što makroekonomija nije u stanju da zamisli smrt kapitalizma. „Metafora kapitalizma kao organizma koji je sposoban da se prilagođava i opstaje, ali i da izabere pogrešan put i nestane, ekonomistima nije prihvatljiva. Ovaj disfunkcionalni sistem oni vide kao mašinu koja se mora popravljati, a ne prolazni proizvod društvene istorije koji je dostigao krajnje granice onoga što planeta može podneti“, piše Mejson, verujući da sadašnji pokušaji i britanske, ali i drugih vlada u svetu da paketima pomoći sačuvaju ekonomiju, nije ništa drugo do pokušaj da se spasi postojeći poredak, odnosno da se ubacivanjem novca u ekonomiju obezbedi brz uzlet nakon oštrog pada do kog je pandemija dovela. Ali, niko sa sigurnošću ne može da tvrdi ni koliko će pandemija trajati, ni šta će biti njene konačne ekonomske posledice, gde su granice pada i koliko brzo može da usledi oporavak. Ako i usledi. „Virus je pokazao svu krhkost modernog kapitalizma - sistem prekarnog rada, lanaca snabdevanja i isporuke „tačno na vreme“, preduzeća koja posluju na ivici solventnosti... Sada taj sistem mora da funkcioniše u svetu koji je pandemija učinila još opasnijim i nestabilnijim“. Zato Mejson i njegovi istomišljenici veruju da bi se iz krize moglo izaći sa nekim novim, ekološki održivijim oblikom kapitalizma, dok sa druge strane finansijske perjanice postojećeg sistema još uvek govore samo o veličini pada BDP-a i mogućnostima da se on što pre vrati na pretpandemijske staze. Za sada je jedino sigurno da se kriza neće završiti za dva-tri meseca kako se verovalo i na šta su kreatori ekonomskih politika računali početkom proleća kada se virus iz Kine munjevito širio celim svetom. Ekonomska predviđanja se revidiraju sve učestalije, po pravilu nadole, a kao odgovor na njih stižu obećanja vlada širom razvijenog sveta o novim, većim, paketima finansijske pomoći onesposobljenoj privredi. Ipak, svetski priznati ekonomista i jedan od vodećih teoretičara globalne nejednakosti Branko Milanović upozorava da bi glavna briga ekonomske politike trebalo da bude sprečavanje društvenog kolapsa koji bi mogao nastati ukoliko se kriza produbi i izazove gnev onih koji ostanu bez nade, posla i sredstava za život. „Napredna društva ne smeju da dozvole da ih ekonomija i pogotovo bogatstvo finansijskih tržišta ostave slepim pred ovim činjenicama... Standardne ekonomske mere trebalo bi da obezbede zaštitu za ljude koji izgube posao, a često nemaju ni zdravstveno osiguranje, jer ako oni ne mogu da plate svoje račune, onda to dovodi do kaskadnih šokova, od prinudnih iseljenja do bankarske krize“. Govoreći o budućnosti globalizacije koja je trenutno, veruju ekonomisti, najuzdrmanija od svog stvaranja, Milanović veruje da je svet suočen sa mogućnošću dubokih promena, a šta će se zaista i desiti zavisiće, izgleda, prevashodno od toga koliko će pandemija potrajati. „Moguć je povratak na prirodnu, samodovoljnu ekonomiju, što je sušta suprotnost globalizaciji. Ako bi se kriza nastavila, globalizacija bi mogla da se raspadne. Što kriza duže bude trajala, odnosno što duže bude bila prepreka globalnom protoku kapitala, robe i ljudi, to će takvo stanje izgledati normalnije. Zemlje bi se u takvoj situaciji mogle okrenuti konceptu samodovoljnog, jer bi strah od još jedne pandemije mogao da motiviše apele za ostvarivanje samodovoljnosti.“ Sve bi se ovo, kaže Milanović, verujući da je kapitalizam i dalje ne samo jak, nego da i dalje nema alternativu, moglo izbeći, odnosno nastaviti se po starom ukoliko se kriza relativno brzo prevaziđe, a svet nastavi da kupuje, putuje i ponaša se kao do sada. Iako je još uvek teško zamisliti šta bi to mogla biti zamena za sistem u kome najveći deo ove planete živi već decenijama, evidentno je da je kovid-19 uspeo brzo da razotkrije sve njegove mane. Svet je odjednom stao, a globalizacija pokazala surovo lice. Najrazvijeniji delovi sveta suočili su sa nedostatkom osnovnih medicinskih sredstava, jer su shvatili da zavise od isporuka iz Kine. Automobilska industrija je zastala, jer su falili delovi iz Kine. Turizam je blokiran jer su prekinuta putovanja iz straha od širenja virusa... Recept koji je primenjen 2008. kada se propast velikih finansijskih kuća usled njihove alavosti sprečavao pumpanjem novca građana, a koji se primenjuje i danas, mogao bi se učiniti pogrešnim. Svi se pitaju: šta ako izvori presuše, a pandemija ostane? Šta ako planeta jednostavno počne da živi nekim drugačijim životom - prorede se putovanja, ograniče izlasci, smanji potrošnja, pogotovo neegzistencijalnih dobara, usled straha od budućnosti? I takvo stanje trajno postane nova normalnost. Kako će tada izgledati ekonomija, a šta će biti prioriteti - profit vlasnika kapitala ili umirivanje uplašenih i nervoznih građana? „Kada je stigao virus, svetska ekonomija je već bolovala od više pridruženih oboljenja. Arhetipske države današnjeg sistema - Sjedinjene Američke Države i Kina, zavisne od kredita i podrške centralne banke, započele su rat za geopolitički uticaj. Takvo stanje je zabrinjavajuće slično krizi u Evropi između dva svetska rata“, piše Mejson, podsećajući da će munjevitu reakciju vlada razvijenog sveta koji je odmah po izbijanju pandemije najavio upumpavanje biliona dolara i evra neko na kraju morati da plati. Kao što su, uostalom, plaćene i sve druge ekonomske krize do sada, a samo sanacija one iz nedavne prošlosti koštala je države, kompanije i građane dodatnih 75 biliona dolara duga, dok su centralne banke u sisteme ubacile 12 biliona dolara besplatnog novca. „Postoje četiri načina da se plati ta darežljivost - povećanje poreza, smanjivanje javne potrošnje, inflacija ili veliko restrukturiranje dugova. Svaki od njih, međutim, otvara prostor za klasnu borbu i nova geostrateška sukobljavanja. Zato, ako želimo da izađemo iz perioda pada koji traje pola decenije, zadatak progresivne politike je da se pre svega dogovorimo da ne želimo da popravljamo neispravan sistem, već da napravimo nešto novo“, kaže Mejson. Da bi u Britaniji tako nešto uspelo, vlada bi, kaže ovaj novinar, morala da ostvari četiri cilja: redukuje i deglobalizuje finansijski sistem, poveća plate nauštrb poslovnog profita, reorganizuje privatni sektor kroz investicije koje bi usmeravala država i „eutanazira rentijere“, odnosno stavi van zakona poslovne modele poput Fejsbuka, Amazona, Ubera i njima sličnih. Takav sistem bi, pak, podrazumevao veliko zaduživanje države zbog neophodnosti izbacivanja ugljenika iz energetskog sistema, obnove zdravstvene i socijalne zaštite, prekvalifikacije miliona zaposlenih čiji će poslovi uskoro nestati... „Problem je što ne postoji konsenzus za takvu transformaciju. Britanske elite su zavisne od finansijskog kapitala. Konzervativna partija prodaje sebi san o veličini dok uništava zemlju. Obrazovni sistem proizvodi tehnokrate, a ne vizionare... I zato ako se nađemo u depresiji sličnoj onoj iz 30-ih godina prošlog veka, naša politička klasa će morati da se snalazi u hodu.. Pol Mejson je uveren da prva lekcija treba da glasi da nema povratka na politiku štednje. Država mora da se zadužuje i troši, a centralna banka da monetizuje taj dug. Takođe, nema odustajanja od obaveza da se smanji rast temperature za 1,5 stepeni u odnosu na predindustrijski nivo, niti od investicija potrebnih da se te obaveze ispune. „Ako su potrebni novi angažmani za otvaranje radnih mesta koja će nestati u restoranima, hotelima, bioskopima, onda neka to budu poslovi zaštite prirode, izgradnje obnovljivih izvora energije... Treća lekcija mora da bude da se ne može započeti ozbiljna rasprava o povećanju poreza radi pokrivanja ovih troškova dok se ne demontira sistem poreskih rajeva, odnosno ne prinude velike finansijske i tehnološke kompanije da svoje prihode prijavljuju tamo gde stvarno posluju. I poslednje, u svetu ubrzane deglobalizacije uskoro bi mogao doći trenutak da i mi koji smo se borili za reformu poretka priznamo da je sistem toliko oštećen da ga ne vredi popravljati. Taj trenutak još nije stigao, ali vredelo bi razmisliti kako bi on mogao da izgleda“, zaključuje ovaj novinar. Rasprava o toliko narušenoj raspodeli i novca, ali i moći i uticaja, nije počela poslednjih meseci pod pritiskom zdravstvene krize koju je izazvao virus korona, već mnogo pre toga, pa i dalje zvuči neverovatno da virus može srušiti poredak, ma koliko levičari zagovarali ravnomerniju raspodelu, humanije društvo i ekonomiju, veće poreze kapitalistima i smanjenje besramno visokih bonusa menadžera širom multinacionalnih kompanija. Koje, doduše, ovoga puta zagovaraju i pojedini kapitalisti. Stiglic piše nedavno u tekstu za Project Syndicate, za koji NIN ima pravo objavljivanja, da bi poreski obveznici mogli sada tražiti drugačije društvo, jer daju sopstveni novac za sanaciju štete izazvane kovidom-19. „Kada je pandemija stigla, američko društvo je bilo razdvojeno rasnim i ekonomskim nejednakostima, padom zdravstvenog standarda i zavisnošću od fosilnih goriva. Sada kada se daje novac poreskih obveznika, javnost bi imala pravo da traži da kompanije koje primaju novac doprinose većoj socijalnoj i rasnoj pravdi, da prelaze na zelenu ekonomiju i pružaju podršku poboljšanju zdravstvenog sistema“, stoji u njegovom tekstu. Ali, koliko njih veruje da bi se ovo stvarno moglo i desiti? Pa zar nisu isti ti obveznici sanirali i posledice krize iz 2008, iako u njenom stvaranju nisu učestvovali. I nije li tema o kapitalizmu koji podstiče nejednakost i globalizaciji koja je uz sve pozitivne efekte iznedrila i jednako mnogo negativnih, bila aktuelna i mnogo pre korone? Ilustracije radi, Klaus Švab, osnivač Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, napisao je, takođe neposredno pre izbijanja pandemije, da je kapitalizam svih zainteresovanih aktera, kao zamena za postojeći deoničarski kapitalizam (primarni cilj je maksimizacija profita), ali i državni intervencionizam, trebalo davno da zaživi. I da je još početkom 70-ih godina prošlog veka opisao ovaj koncept, koji bi trebalo da od kompanija napravi društvene entitete, a ne isključive učesnike u trci za što većom zaradom za svoje vlasnike. Napisao je i da je Forum u Davosu osnovao kako bi donosiocima odluka i poslovnom svetu pomogao da ovaj koncept primene, jer on vodi ka kreiranju vrednosti koje nisu samo profit, već su i socijalno, ekološki i društveno prihvatljive. I šta je usledilo umesto toga kada bi se učesnici skupa na elitnom švajcarskom skijalištu razišli? Još jači pritisak da najbogatiji za sebe prigrabe što više, ne mareći za socijalne, ekološke, zdravstvene ili društvene potrebe svojih zaposlenih. Šta je sada drugačije, osim možda činjenice da je najdirektnija briga za život i zdravlje ipak uspela da natera tu surovu korporativnu mašineriju da se na trenutak zaustavi? Ali, da li je to dovoljno?