Mogu li žene doći glave Lukašenku

Možda se kraj pandemije virusa korona ne nazire, ali se epilog predsedničkih izbora u Belorusiji može naslutiti. Aktuelni predsednik Aleksandar Lukašenko sve je bliži svom šestom mandatu. Ova politička borba, pak, bila je sve samo ne mačji kašalj, na šta je navikao poslednji evropski diktator kako ga mnogi nazivaju. Iako je varnica bilo i u prethodnim političkim ciklusima, on ih je uspešno gasio. Ovog puta, prvi čovek Belorusije suočio se sa dosad najozbiljnijim izazovom. Predsedničku kampanju za izbore zakazane za 9. avgust otvorila je serija privođenja političkih protivnika i demonstranata. Nakon što je Centralna izborna komisija odbila veliki broj inicijativa (od 55 rekordno prijavljenih, zeleno svetlo da sakupe neophodnih 100.000 potpisa dobilo je njih četrnaest, među kojima je i inicijativa aktuelnog predsednika), usledila su hapšenja opozicionih lidera, dok su pokušavali da sakupe potpise podrške, te je zvaničan broj kandidata na glasačkom listiću sveden na pet. Pored Valerija Cepkala, nekadašnjeg beloruskog ambasadora u Americi, kome je kandidatura zabranjena zbog, kako je rečeno, pranja novca i Viktora Babarike, bivšeg direktora Balgezprobanke, na listi politički nepodobnih kandidata našao se i Sergej Tihanovski, bloger, poznat po svom jutjub-kanalu Zemlja za život. NJega su početkom maja uhapsili za organizovanje neprijavljenih masovnih okupljanja prošle godine. Demonstranti su protestovali zbog približavanja zemlje Rusiji. Po izlasku iz zatvora Tihanovski je najavio da će se kandidovati za predsednika, ali mu je brže-bolje stigla zabrana, pa se ponovo našao iza rešetaka, ovog puta, kako je objašnjeno, zbog verbalnog vređanja policijskog službenika. Na odbijanje kandidature opozicionim liderima ne gleda se blagonaklono na Zapadu. Đozep Borelj, šef spoljne politike Evropske unije, istakao je „da se ovim ograničava mogućnost beloruskog naroda da izrazi volju i da se narušava sveukupni integritet i demokratska priroda izbora“. Izborni proces godinama je predmet kritike međunarodnih posmatračkih misija i zapadnih vlada. Beloruske vlasti su ove godine odlučile da isključe članove posmatračke misije OEBS-a, na šta je reagovala Amerika pozivajući zvanični Minsk da preinači odluku i omogući održavanje izbora u demokratskim uslovima. Za slobodne i poštene izbore zalaže se upravo Svetlana Tihanovska koja je nastavila ono što je njen suprug Sergej započeo pre odlaska u zatvor. Uprkos hendikepu koji nosi političko neiskustvo, ušla je u predsedničku trku. Podršku je dobila od supruge Valerija Cepkala, Veronike i Marije Kalesnikove, žene koja je vodila Babarikov štab, pa se sad zajedno pojavljuju na svim predizbornim skupovima. Opozicija personifikovana u ovom triju unela je tračak nade i trgnula narod bivše sovjetske republike iz dugogodišnje učmalosti, a neprikosnovenom vladaru donela glavobolje. Masovna hapšenja i policijska brutalnost nisu uterali strah u kosti građanima, naprotiv, broj pristalica Svetlane Tihanovske iz dana u dan se povećava. Poslednjem skupu podrške, održanom u Minsku, prisustvovalo je oko 60.000 građana kako je potvrdila Vjasna, beloruska nevladina organizacija za ljudska prava. Tihanovska je obećala, ukoliko pobedi, nove izbore koji će pre svega biti slobodni i fer, ali i oslobađanje političkih zatvorenika. „Mi samo želimo fer izbore. Mi smo miran narod, koji želi mirne promene u državi.“ To obećanje, između ostalog, privuklo je i uticalo da beloruska nobelovka Svetlana Aleksijevič svoj glas na predstojećim izborima upravo da njoj. U atmosferi potpune represije, medijskog mraka, neadekvatnog ponašanja tokom pandemije, zatvaranja političkih protivnika, književnica u pojavi novih lica na političkoj sceni vidi osveženje, ali i znak da nove generacije dolaze. „Lukašenko je mislio da može obmanuti ovo tiho društvo, da mu može pričati bajke, da ga uplaši. Ništa se nije dogodilo. Nova generacija je odrasla (i) ljudi srednjih godina su se osvestili“, rekla je Aleksijevič u intervjuu za beloruski servis Radija Slobodna Evropa. Možda se narod polako osvešćuje i oslobađa straha i stega višegodišnje autoritarne vlasti, ali se prvi čovek Belorusije ne opušta. Naviknut na pobede, a svestan da mu fotelja prvi put podrhtava, pohitao je da pronađe krivca za nemire u državi identifikujući ga u stranom faktoru. Hapšenje 33 „ruska borca“ privatne oružane grupe Vagner bliske Kremlju (demobilisani vojni specijalci i bivši oficiri, poznati po misijama u Siriji i Libanu) došao je kao šlagvort da se okrivi Rusija i pošalje poruka Zapadu da ljubav između Minska i Moskve nije više u zenitu, a domaćoj javnosti plasira šta se može desiti ukoliko aktuelni predsednik ode sa vlasti. Lukašenko je zabranu protesta i privođenja branio pričom da ne želi šarene revolucije niti nove Majdane, aludirajući na Ukrajinu i događaje koji su se desili 2014. godine. T radicionalno dobri odnosi Minska i Moskve poljuljani su između ostalog i odlukom Rusije da smanji izvoz nafte, što se nakratko i desilo početkom ove godine, praćeno raspravom o carinama i ceni energenata. Lukašenko je pozvao ruske vlasti da se oglase i pruže objašnjenje šta njihovi državljani rade na beloruskom tlu. Dmitrij Peskov, portparol Kremlja, negirao je postojanje bilo kakve grupe vojnih specijalaca. „Šta je to privatna vojska Vagner? U Rusiji takav koncept ne postoji, bar ne legalno?“ I dok zvanična Moskva negira bilo koju povezanost sa grupom koju Belorusija krivi za pokušaj „terorističkog akta“, Ukrajina traži njihovo izručenje jer se među uhapšenima nalazi i nekolicina ukrajinskih državljana. Pad popularnosti aktuelnog predsednika može se pripisati i njegovom neadekvatnom pristupu pandemiji izazvanoj virusom korona, negirajući dugo njegovo postojanje i pozivajući narod da pije votku i vozi traktor, dok su druge države nametale restriktivne mere, uvodile karantine i zabranu kretanja kako bi suzbile ili bar ublažile epidemiju. „Za ovaj virus korona kažem da je ništa drugo osim psihoze. Ovde nema virusa, nema ga. Jednostavno morate da radite, posebno sada, na selu. LJudi rade na traktorima, niko ne govori o virusu. Tamo će traktor izlečiti sve.“ Belorusija je jedina država u kojoj su se fudbalske utakmice održavale iako je Svetska zdravstvena organizacija pozivala na pridržavanje preporučenih mera. Korona nije sprečila ni obeležavanje Dana pobede 9. maja. Danas zemlja ima jednu od najviših stopa zaraze po stanovniku u Evropi, a među zaraženima bio je i sam predsednik, doduše, bez simptoma, te je virus izneo na nogama. Akcija hapšenja potencijalnih terorista ali i javno upiranje prsta u Rusiju za destabilizaciju uoči samih izbora potez je koji bi Lukašenku mogao doneti koji dodatni poen na Zapadu, kada ih već na domaćem terenu gubi. Otopljavanje odnosa sa Zapadom počelo je beloruskim zauzimanjem neutralne pozicije u sukobu Ukrajine i Rusije. Nastavilo se oslobađanjem političkih zatvorenika, nakon čega su Sjedinjene Države ublažile sankcije nametnute Belorusiji početkom 2000-ih. Prvi put u poslednjih desetak godina države su se dogovorile i o otvaranju diplomatskih predstavništava. Rusija na ovo zbližavanje ne gleda blagonaklono, ali joj i ne ide baš u prilog da na čelu države, koja joj služi kao vakuum između zapadnih granica i članica NATO, na mesto predsednika dođe liberalno orijentisan kandidat. Šanse da će se tektonske promene na političkoj karti Belorusije dogoditi su minimalne. Ne treba, ipak, ignorisati činjenicu da su se stvorile pukotine koje bi mogle režimu da naprave ozbiljne probleme. Upitan jednom prilikom zašto nema opozicije u državi, Lukašenko je izjavio da to što drugi zovu opozicijom, on smatra petom kolonom. „Oni nisu opozicija. Oni rade za dobrobit drugih, a ne svoje države i promovišu planove onih koji ih plaćaju. Doći će vreme za nove lidere.“ Nedavna dešavanja na ulicama beloruskih gradova ukazuju da to vreme pristiže, možda i brže nego što se očekivalo.