Zakon granice

Godinama je, sad već i decenijama, većinska Amerika manje-više nemo posmatrala kako se tamošnje policijske i druge bezbednosne službe militarizuju, i nije imala problem s tim; šta bi, uostalom, sa stanovišta prosečnog - dakle, ne baš upućenog - Amerikanca, pritom u zemlji u kojoj inače postoji kult vojske, moglo biti sporno u tome što se i civilne bezbednosne agencije u sve većem obimu opremaju teškim naoružanjem, sve više primenjuju vojne taktike, i lica koja su predmet njihovog interesovanja sve češće tretiraju kao neprijateljske borce u ratnom sukobu? Staro američko vjeruju kaže da onaj ko se pridržava zakona, plaća poreze i plaši se Boga nema šta da brine; implikacija je da su oni drugi, koji se u taj opis ne uklapaju, sami krivi za to što će ih snaći. Ako su ti drugi pritom i stranci - teroristi, narko-dileri, ili jednostavno ilegalni imigranti u potrazi za boljim životom - utoliko bolje. Višedecenijski, time i neuspešni „rat protiv droge“ koji Sjedinjene Države vode, te katastrofalna sekvenca događaja pokrenuta terorističkim napadima na NJujork i Vašington 11. septembra 2001, iz istorijske perspektive posmatrano najviše su uticali na intenziviranje procesa transformacije specijalizovanih jedinica u sastavu američkih policijskih i drugih bezbednosnih službi u de facto paramilitarne snage. Od posebnog značaja je u ovom kontekstu bilo formiranje novog departmana u okviru savezne vlade, Ministarstva domovinske bezbednosti (DHS), 2002. godine. Osnovan s preširoko definisanim mandatom - načelno, da spreči nove terorističke napade na američkom tlu - DHS je, obuhvativši nekoliko važnih i velikih agencija, izrastao u moćan aparat nad čijim funkcionisanjem u suštini ne postoji puna demokratska kontrola; dobrim delom i zbog spremnosti svake administracije (nezavisno od partijske afilijacije) da u ime „višeg interesa“ prelazi preko koječega zakonski i etički dubioznog u ustrojstvu aparata državne prinude. Ali ni šokantna kršenja ljudskih prava počinjena u sklopu „rata protiv terorizma“ koji je povela administracija republikanskog predsednika DŽordža V. Buša, ni neuspeh demokratske administracije Baraka Obame da iole stane na put rastućoj moći pojedinih agencija i, na svakodnevnom nivou, policijskoj brutalnosti, nisu u dovoljnoj meri osvestili domaću javnost: konsternacija progresivnijeg dela Amerike, te sporadične eksplozije gneva građana manjinskih grupa, u prvom redu Afroamerikanaca, nisu bili dovoljni da promene opštu političku klimu. A onda je na scenu stupio Donald Tramp. Autoritarne sklonosti aktuelnog predsednika bile su vidljive od prvog dana i dosad su se manifestovale na bezbroj načina, ne samo kroz odluke koje je donosio. To ne vidi samo onaj ko neće da vidi. Ali je tek njegov odgovor na perfektnu oluju - u vidu pandemije virusa korona, ekonomskog sunovrata koji je ona izazvala, te masovnih protesta protiv institucionalnog rasizma i policijskog nasilja, isprovociranih mučkim ubistvom DŽordža Flojda - bio taj koji je, reklo bi se, imao otrežnjujući uticaj i na one koji su doskoro verovali da ih se sve to ne tiče. Od pretnji izvođenjem vojske na ulice u ranoj fazi protesta, do raspoređivanja agenata saveznih bezbednosnih službi u Portlandu, gde su ovi danima nasumice tukli i hapsili učesnike demonstracija, Tramp je, želeći da pokaže odlučnost i snagu, postigao suprotno. Federalni agenti bez oznaka pripadnosti koji su u Portlandu suzavcem zasipali i palicama mlatili čak i simbole tradicionalne Amerike - ratne veterane i sredovečne majke, za ovu priliku poređane u kordon nazvan „majčinskim zidom“ - Trampa su kao autokratskom postupanju sklonog nasilnika razotkrili i onima koji su to dosad odbijali da vide. Još važnije, zbivanja u Portlandu, pre toga i u Vašingtonu, mnoge su naterala i da se konačno suoče s jednom drugom istinom: da, suprotno mitu koji se o njoj odvajkada širi, američka demokratija nije ni izbliza tako neranjiva i otporna; i da je potencijalna pretnja koju bi deo njenog aparata sile mogao da predstavlja ako se komanda nad njim nađe u pogrešnim rukama istinski zastrašujuća. Na šta bi neki drugi, takođe brojni Amerikanci iz manje privilegovanih slojeva društva i od malih nogu duboko svesni te realnosti, mogli da kažu samo ono ironično - „dobro jutro“. Ništa tu pretnju ne odslikava kao Carinska i granična služba (CBP), koja deluje u sastavu DHS - i koju, uzgred, treba razlikovati od Imigracione i carinske službe (ICE), takođe dela istog ministarstva. Pripadnici CBP - a ima ih oko 20.000, s fantastičnim godišnjim budžetom od pet milijardi dolara - imaju ovlašćenja daleko šira od policijskih. Za početak, njihova zona delovanja prostire se 100 milja (160 kilometara) od državne granice ka unutrašnjosti zemlje, što obuhvata područje na kome živi oko 200 miliona ljudi, ili dve trećine od ukupnog broja stanovnika, i devet od deset najvećih gradova u SAD; deset saveznih država celom teritorijom potpada pod jurisdikciju CBP. (Većina Amerikanaca, pritom, o tome pojma nema.) Na tom ogromnom prostoru, agenti CBP imaju pravo da ljude bez naloga zaustavljaju i agresivno pretresaju - ako žele i bukvalno do gole kože - i upadaju im u stanove ili automobile; za to im je dovoljna samo „osnovana sumnja“ da je u pitanju lice umešano u kriminalnu aktivnost. To je sve suprotno od procedure koju su dužni da poštuju regularna policija ili famozni Federalni istražni biro, FBI. (Za slučaj da se neko pita: Centralna obaveštajna agencija, CIA, ne spada u ovu priču - njoj nije dozvoljeno delovanje na domaćem tlu, već samo u inostranstvu.) Ključno: ovo u praksi znači da se CBP, za razliku od drugih službi, ne pridržava četvrtog ustavnog amandmana, koji građanima garantuje zaštitu od neosnovanih pretraga i zaplena. Slika postaje još mračnija kad je reč o primeni maksimalne sile. Prema analizi jedne krovne organizacije posvećene nadzoru delovanja pograničnih službi duž granice s Meksikom, od 2010. naovamo pripadnici CBP i njenog ogranka Granične kontrole (USBP) su usmrtili najmanje 111 ljudi; ali pošto je skoro uvek reč o Latinoamerikancima, mahom Meksikancima - dakle strancima - ti slučajevi prekoračenja sile redovno ostaju nekažnjeni. Primera okrutnog i nehumanog postupanja prema migrantima koji se ne završavaju smrtnim ishodom je pak toliko da je o tome teško voditi evidenciju. A šefovi CBP znaju i otvoreno da kažu kako oni „nisu policija“: što će reći, da za njih nikakva civilna pravila ne važe. I to nije sve. U okviru Granične patrole deluje specijalna taktička jedinica (BORTAC) čijih su nešto preko 200 pripadnika pogranična verzija Mornaričkih foka, elitne jedinice američke vojske. Specijalizovane za operacije borbe protiv organizovanog kriminala i narko-kartela, brutalne koliko i efikasne, članove ove jedinice bije glas da su najnasilniji od svih američkih bezbednosnih službi - i najveći rasisti. „Oni ljude na koje nailaze tretiraju kao neprijateljske vojnike, kao nekog ko nema nikakva prava“, kaže jedna bivša pripadnica Granične patrole. E pa, te i takve pripadnike CBP - i BORTAC - Tramp je poslao u Portland (i pre toga u Vašington) da zavode mir na ulicama; u vlasništvu CBP je dron, istovetan onima koje SAD po svetu koriste za likvidacije osumnjičenih za terorizam, koji je krajem maja snimao demonstrante u Mineapolisu - iako se taj grad nalazi daleko izvan pomenute zone delovanja agencije. I agenti CBP su ti koji su, postupajući po direktivama Bele kuće, pre dve godine na južnoj granici SAD razdvajali malu decu od majki ilegalnih imigranata. I, da: kako na prošlim, tako i pred ovogodišnje izbore, šefovi i sindikat CBP stali su uz Trampa. Sve ovo uticalo je da počne da raste svest o surovoj sili skrivenoj iza svih tih skraćenica. Ali nije Tramp taj koji je takvo ustrojstvo uspostavio; on samo isprobava granice do kojih ga je moguće zloupotrebiti. I zato Trampov poraz u novembru, ako do njega dođe, neće biti dovoljan ukoliko se suštinski ne preispita i ne redefiniše sistem čiji najopasniji deo predsednik sada instrumentalizuje.