Osećaj za duboko vreme

Pogled na koricu knjige usmerava onog koji je uzme u ruke ka pomisli da je reč o autobiografskoj prozi, jer tu vidimo crtež koji nedvosmisleno prikazuje Divnu Vuksanović. Ali tek što čitalac pročita prvu stranicu, takva pomisao će biti odbačena, pošto je devojka sa štapom Dorotea Večerina, stara blizu 28 godina. Na početku romanoida, kako Divna Vuksanović žanrovski određuje ovo štivo, susrešćemo je u glavnom gradu Estonije Talinu. U šetnji jednim starim parkom. Jesen je i ubrzo ćemo videti da je i njen život bez smisla. (Mada je prošlo već sto godina!) U momentu dok se seća oca i davnog čekanja voza, na nekoj železničkoj stanici, koračajući oslonjena na štap, lagano kroz park, preko žutog i zlatnog lišća, Dorotea gubi svest i pada na tlo. Od tog i takvog početka, ova proza će sve do kraja romanoida, pre svega deskripcijama, pratiti prostorno i duhovno (odnosno duševno) lutanje glavne heroine. Prostorne tačke tog teturanja, biće pominjani i još jedan park, gluva soba, bolnica, paluba jednog broda i lučki dok...koji će u prozi Vuksanovićeve „iskakati“ nepravilnim i neizvesnim ritmom, gradeći podsticajno-provokativnu napetost u duhu čitaoca. Imena Branimira Šćepanovića, na jednoj strani, i Petera Handkea na drugoj, odnosno njihovih poetika, bove su za plovidbu ovim uznemirenim morem pripovedanja o poziciji savremenog čoveka, odnosno žene u svetu oko nas (i u nama). Vrlo važna za dublji smisao romanoida je činjenica da se u Talinu sve vreme zbivanja događaju demonstracije, očito vrlo heterogenih društvenih i nacionalnih snaga, pri čemu Divna Vuksanović u jednom momentu povlači polupravu asocijacija ka Beogradu, gde takođe, u isto vreme, bukti socijalna pobuna, zbog nezadovoljstva različitih društvenih snaga diktatorskom vlašću – što nam je vrlo blisko i sasvim jasno. I danas, kao i juče, prekjuče... Osujećujući površinski realizam, ka kome naizgled stremi na početku Devojke sa štapom (KC Novog Sada, 2020), spisateljica već u drugom poglavlju vrlo vešto i uzbudljivo prikazuje Doroteinu astralnu projekciju, koja luta hladnim talinskim vedutima, u pokušaju da sazna otkud se obrela na lišćem prekrivenom tlu parka i otkuda tu i krv oko nje i na njenoj odeći. Sem što je lepa posveta ranom romanu Voje Čolanovića, ova fantastična „međuigra“ usmerava čitaoca da na narednim stranicama stalno bude budan i pokuša da otkrije šta li će se sa Doroteom desiti ili se desilo. I ma koliko se trudio, on do kraja ove kratke proze neće doznati da li je Dorotei pozlilo, pa se sručila ili je napadnuta i silovana. U tom maniru neizvesne nesigurnosti, ostaje i njena veza sa kenijskim plesačem latino igara Folom, zbog kog je višestruko produžila boravak na severu Evrope, ali ne manje, nego možda i više, i sa njenim beogradskim ljubomornim partnerom Milošem, koji naslutivši šta se zbiva sa voljenom, preko Helsinkija stiže u Talin. U tim fikcijskim okvirima ostaje i izlet Dorotee i Miloša, sa prijateljima Srđanom i Nikol, do Rige, što se pretvara u još jedan, tipični (ne)sporazum ovih mladih ljudi (koji na Doroteino insistiranje skrate izlet). Slično je sa ponašanjem bolničkog osoblja prema devojci sa štapom, ili pak sa pokušajima njenih prijatelja da je šamanski leče. „Tmina je progutala osećaj za vreme“, komentariše na jednom mestu naratorka, Doroteina mnogoznajuća prijateljica, koja je prati u stopu, po virtuelnim ali i realnim mestima (žurke, demonstracije, studijsko snimanje džinglova, posmatranje dva plutajuća leša u luci itd. ...), ali i u statusno nejasnijim dimenzijama (snovi, halucinacije, izmišljanja, slutnje, reminiscencije...). „Dorotea je pokušala da vrisne, ali umesto toga samo je zevnula“, opisuje pripovedačica završetak jedne od (lažnih) kulminacija Devojke sa štapom, ali ako čitalac pomisli da je reč o ironijskom otklonu od proze koja bi da odgovara a ne samo da postavlja pitanja i dubi nedoumice, već će ga sledeće stranice umiriti i uznemiriti istovremeno, budući da se iz sigurnosti kamerne izdvojenosti od mase i okoline, Dorotea pita da li je u bolnici, hotelskoj sobi ili kod prijatelja Nikol i Srđana. Delimično utvrdivši odgovor: „Nisam ni u bolnici ni u nepoznatom hotelu. Za početak dovoljno“, lelujava heroina Divne Vuksanović pokazuje da ne samo prihvata nego i živi sopstvenu neizvesnost i limitiranost. To isto simboliše, na kraju, i odlazak u bioskop, pre kojeg se ležerno oprašta sa (poginulim?) Milošem. Zastajalo vam je već oko na terminu romanoid, kojim naša prozaistkinja određuje svoje novo, dinamično, sasvim aktuelno štivo. Verujem da to ne označava njegovu kratkoću, nego pre svega uverenje da se o današnjem svetskom haosu, uokolo nas i kod nas i ne može pisati roman – ili bar ne može a da se zbivanja smeste u Talin, odnosno Beograd, svejednako.