Sofizmi i amaterizmi

Beograd, 7. 8. 2020 – Odgovor Nenada Makuljevića nažalost nije doneo ništa novo osim već poslovičnog dubinskog nerazumevanja teme i neobično konfuznog načina izlaganja argumenata, što je već ranije moglo biti zapaženo u njegovim obraćanjima javnosti. Ministarstvo kulture i informisanja je u svom prethodnom odgovoru Makuljeviću veoma jasno navelo i obrazložilo pravne, istorijske i kulturološke osnove za razmenu kulturnih dobara koja su tema ove nepotrebne debate. Javnosti smo ponudili i analogije iz celog sveta i iskustva koja države imaju u vezi sa istim ili sličnim problemima. Međutim, na osnovu svega iznetog, samo njemu poznatom metodom logiciranja, gospodin Makuljević zaključuje da „ne postoje nikakve pravne, istorijske ili kulturne osnove za takav postupak“. Dodaje i „da se osporava nezakonito odnošenje 166. lista, zajedno sa ulogom Porfirija Uspenskog u tome“. Budući da je gospodin Makuljević odbio da se izjasni o argumentima Ministarstva kulture i informisanja, od onih pravnih ili istorijskih pa sve do simboličkih i međunarodno-iskustvenih, pa i do hipoteza o eventualnom stavu Engleza o „Magna Karti“, kada bi bila nekompletna kao dokument, ali je ponudio niz novih konfuznih i međusobno kontradiktornih pseudotumačenja, ostaje nam da sami pokušamo da razaberemo šta on zapravo tvrdi i koje stavove suštinski zastupa, kada već to nije kadar da samostalno i na razumljiv način uradi. Uz nužna ali minimalna pojednostavljenja, Makuljević tvrdi da je eminentni ruski naučnik Porfirije Uspenski „ukrao“ 166. list Miroslavljevog jevanđelja iz Hilandara pre oko 170 godina i da ga je tako „ukradenog“ sakrio i kradomice odneo u Rusiju. Makuljević pri tom ne nudi ni jedan jedini dokaz za tu klevetničku tvrdnju, već svoj stav bazira na pseudoistorijskim intrigama i interpretacijama. Istina je jedino da su istorijski nepoznate prave okolnosti pod kojima je Uspenski došao u posed lista, a pominju se mnoge, od prodaje, razmene za neku robu potrebnu tadašnjem bratstvu, poklona bratstvenika ruskom naučniku i cenjenom gostu pa sve do protivpravnog postupka Uspenskog. Međutim, od svih navedenih a teoretski mogućih razloga, gnevnom Makuljeviću se daleko najviše dopada ovaj poslednji, „krađa“, i on ga uzima aksiomatski, kao neoborivu istinu i to samo zato jer mu je tako najlakše da iznosi svoju omiljenu tvrdnju da je obaveza Rusije oduvek bila a i sada jeste da nam bez ikakvih primedbi ili kompenzacije vrati ono što nam je protivpravno oduzela. Makuljević na taj način perfidno obmanjuje javnost u vezi sa okolnostima i činjenicama. Samo primera radi, ako od drugih država očekuje takvu, skoro nezabeleženu velikodušnost i solidarnost, zašto mu smeta solidarnost Srbije kada u zamenu za deo svog neprocenjivog blaga daje ono što je dobila na zajam a ne na poklon, a po vrednosti sa našim blagom ne može se upoređivati ni na kosmološkim skalama? Konačno, princip velikodušnosti u poslovima kulture, koji sa toliko žara afirmiše, koliko nam je poznato, profesor Makuljević a ni njegovo bliže okruženje nikada nisu u praksi pokazali odričući se delimično ili u celosti visokih honorara koje mimo redovnih primanja na univerzitetu naplaćuju za pisanje monografija o našim crkvama i manastirima. Da ne bude zabune, to od njih niko i ne očekuje, ali se principi dokazuju prvo na sopstvenom primeru. Potpuno jasne i valjane pravne argumente za razmenu, izneli smo u prethodnim obraćanjima javnosti, i u NIN-u i drugde pa ih ne bismo ovde ponavljali, a gospodina Makuljevića ohrabrujemo da ih sa više koncentracije ponovo pročita i eventualno razume. Za gospodina Makuljevića i još nekolicinu politički i na druge načine ostrašćenih skeptika ostaju dva konačna i ključna pitanja, manje zanimljiva za Ministarstvo kulture i informisanja, koje vrlo dobro zna odgovore na njih, ali na koja su odgovori korisniji za srpsku javnost: Da li su Makuljević i njegovi sličnomišljenici, ikada u svom životu ili karijeri, išta kao ljudi „od struke“, dakle perom, rečju, gestom, inicijativom, bilo kako ili bilo šta učinili da se naše neprocenjivo blago, 166. list Miroslavljevog jevanđelja vrati u Srbiju ili Rusija „ubedi“ ili „zamoli“ da ga vrati? Da li gospoda vatreni skeptici smatraju da vredi dati malo poznate Rerihove slike (ulja i tempere na platnu i na dasci), pozajmljene Srbiji, za deo Miroslavljevog jevanđelja ako drugačije ne može i nije moglo svih ovih 170 godina ili je u izostanku drugog rešenja bolje da Rerihova dela ostanu uglavnom kao i do sada u depoima Narodnog muzeja a naša kultna relikvija zauvek u Sankt Peterburgu? Apelujemo na iskrenost, jer sve druge dileme su lažne i izraz su čiste demagogije, nepoznavanja okolnosti ili štetočinstva prema interesima države Srbije i čitavog srpskog naroda, u kulturi. Ministarstvo kulture i informisanja Pres služba