Srbija nije republika nego kartel

Malo je ovdašnjih pisaca koji su, s obzirom na ogromne godišnje književne produkcije, uspeli da svojim knjigama osiguraju dugi čitalački život, a sebi relevantnost u javnosti. Među malobrojnima je i Dragan Velikić, dvostruki dobitnik NIN-ove nagrade (romani Ruski prozor i Islednik) i bivši ambasador Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije u Austriji. Spojivši prosede karakterističan za srednjoevropski ideal romana – onaj gde se susreću hronika, esejistika i čistokrvna naracija – s modernističkim i postmodernističkim ispitivanjem identiteta i stvarnosti, Velikić je svojim delima i nastupima značajno proširio polje komentarisanja društvene zbilje. Upravo sposobnost sagledavanja dugih istorijskih procesa s onim što se čini aktuelno je i dovelo do toga da njegovi romani neretko predvide budućnost, sve vreme ostajući duboko ukorenjeni u onome što je realno zamislivo. Godine 1991. je predvideo Beograd na vodi; dve godine kasnije je predvideo rat za koji će se ispostaviti da je vođen protiv NATO-a. Međutim, ono što nije mogao da predvidi jeste medijska hajka kroz koju su njegova porodica i on nedavno prošli. S obzirom na Velikićevo neslaganje s aktuelnim vlastima, očekivano je imala i ton političkog obračuna. Kome su medijske hajke u interesu i da li smo oguglali na njih, s obzirom na njihovu učestalost? To više nisu mediji, to je kloaka, otrovna mešavina najprizemnijeg tračeraja, gomile laži, i iznad svega potpuna neodgovornost u odnosu na javnost, izneveravanje osnovnih principa medijskog izveštavanja. Počelo je devedesetih, jezivim ratnim huškanjem i spinovanjem situacije na ratom zahvaćenim teritorijama, a osim direktora Televizije Beograd ne znam da je iko odgovarao za svoje nečasne i opasne poslove. Situacija je samo eskalirala nagore tokom ove tri decenije i neminovno zahteva potpunu rekonstrukciju, uključujući i menjanje zakonske regulative. Ne znam šta rade udruženja novinara, razne komisije kojima bi dužnost bila da se izbore za to da se prestupi sankcionišu. A kome su u interesu medijske hajke, i provlačenje kroz blato onih koji ne pripadaju miljeu srpskog podzemlja, onih koji se ne mire sa postojećim stanjem kao što to čini većinska Srbija? Pa to je u interesu vlasnika medija. Oni zarađuju, politika kojoj služe ih dodatno nagrađuje, a ionako sluđeni narod svakim danom je sve luđi i kontaminiraniji. Jer, zadatak medija pod kontrolom naprednjačke vlasti (a takvih je 95 posto medija) i jeste da proizvode loše emocije, da dezinformacijama anesteziraju narod, da ga sprečavaju da konačno progleda. Što se moje lične priče tiče, ona je samo deo opšte slike i pokazatelj šta je tu sve naopako – presuda pre nego što je optužnica uopšte podignuta, preuzimanje privatnih fotografija bez dozvole, iznošenje punog imena i prezimena i tvrdnja da se desilo nešto što je zatim zvanično potvrđeno kao lažna optužba. Ako ništa drugo – smeši nam se dobra odšteta. I planiramo da se angažujemo koliko možemo ne bi li se takva gnusna praksa ubuduće onemogućila. A to se postiže samo insistiranjem na primeni zakona i drakonskim kaznama za prekršitelje. Naravno, čitav slučaj je materijal za knjigu koju ću tek napisati. S jedne strane, vlasti su na izborima, koliko god nelegitimnim, potvrdile hegemoniju, a s druge su se nedugo potom suočile s prvim nasilnim protestima još od 2008. godine. Da li mislite da se osećaju svemoćno ili se pak plaše gubljenja legitimiteta? Ja, pravo da vam kažem, ne znam ni ko su zapravo ti „oni“ što su na vlasti, jer to je jedna mešavina potpuno različitih interesa i ciljeva - neodgovornog ološa, ucenjene gomile sebičnih strašljivaca i ko zna kakvih sve još elemenata, pod zaštitničkom haubom mafije. Srbija nije republika nego kartel. Jedni su u tom kolu da bi preživeli, ne razmišljajući o tome da ih upravo politika koju brane drži ispod ivice siromaštva, dok drugi zgrću nezamislivo bogatstvo u sivoj zoni koju im vlast otvara. Hrabrih, sposobnih i poštenih tu sigurno nema. Ne mogu znati šta ta stoglava hidra misli i oseća, i da li uopšte ume da misli. Samo se pitam gde joj je protivteža. Nadam se da je ima u ovom društvu i da će se probuditi iz stoletnog sna. Srozavanje kriterijuma za bavljenje politikom, ali i ispod crte ispod koje je u obračunima jednostavno nepristojno ići, doživelo je svoj vrhunac baš sad, kada vesnici te političke kulture u vidu SRS više nisu u parlamentu. Da li mislite da će ikada biti moguće raščistiti političku klimu, i, još važnije, uspostaviti mehanizme da se ta „šešeljizacija“ ponovo ne vrati? Sve su ovo u Skupštini Šešeljeva deca. Na neki način bih rekao i da su prevazišli svog oca. Ipak je on doktorat stekao na pravom fakultetu, dok se deca opredeljuju za Megatrend i ostale surogat univerzitete. Oni nemaju problem sa moralom, za njih etika ne postoji, kao ni bilo koji sistem vrednosti. Oni su junaci našeg doba. A to im je omogućila strašljiva većina koja ćutnju doživljava kao mudrost. To nam je nasleđe još od Baje Pašića i njegovih radikala. Pa smo zato tu gde jesmo, na evropskom dnu, sa tendencijom da uskoro napustimo taj kontinent zarad bespuća na koja nas vode oni koji imaju vile i stanove u ženevama, londonima, glifadama, majorkama... Nije fraza ako kažem da smo u poslednjim sekundama minuta do dvanaest. Bez jednog opšteg konsenzusa da se zaustavi ovo ZLO nestajemo kao narod. Preimenovanje nekih beogradskih ulica samo je još jedan gest samovolje naprednjačke vlasti, koja tim neodgovornim činom gašenja istorijskih činjenica metropolu pretvara u kasabu. Kao što je državu pretvorila u mafijaški kartel, navijačke falange u pretorijansku gardu, a javna preduzeća u privatni posed. Kao što je obesmislila, i time zapravo ukinula, Ustav i državne institucije. Republički javni tužilac je nestao. Narodna skupština je pretvorena u klub statista. Međutim, ova vlast nije baš sve ugasila. Stvorila je najveću farmu marihuane u Evropi. Paralele s devedesetima se sve češće i lakše same nameću, a danas pravo glasa već imaju generacije rođene posle petog oktobra. Šta mislite da period vladavine Slobodana Miloševića znači njima? Kako ga vi vidite iz današnje perspektive? Škola, mediji i nemisleći roditelji većine te dece u njihovim glavama su izjednačili simbole klubova za koje navijaju, šovinizam, homofobiju, mržnju prema svemu drugačijem (što uzgred i ne znaju šta je), religijske simbole, tetovaže, ispijanje piva – sa patriotizmom. To su generacije odnegovane bez uspostavljenog sistema i bez društvenog identiteta izgrađenog na validnim osnovama, bez poštovanja prema znanju i profesionalizmu, pobrkanog odnosa prema istoriji, stavljanja u poziciju večite žrtve koja trpi neku nepravdu od zlih zemalja... To je počelo sa miloševićevskom nacionalističkom politikom (u okruženju istih takvih nacionalističkih politika), ali je sve zlo tog vremena samo razvijano i jačano tokom Vučićeve vladavine. Greh demokrata i njihovog međuvremena je što nisu našli način sankcionisanja zla posejanog tokom devedesetih. A kako ga vidim? Ne gledam ga, ne razmišljam o njemu... Toliko je današnjica opterećena zlom i problemima da se nema vremena još i za vraćanje na stare rane. Radim ono što jedino ima smisla - boriti se i prosvećivati, ne dozvoliti niščima duhom da potpuno zavladaju. Da vam je neko krajem devedesetih rekao da će nekadašnji ministar informisanja Aleksandar Vučić biti glavni vlastodržac 2020. godine, da li biste poverovali? Kolika je tu odgovornost svih demokratskih vlasti koje su vladale u međuvremenu? Da mi je neko rekao ko će biti apsolutna vlast 2020. nasmejao bih se kao vicu čiju poentu ne razumem. A odgovornost demokratskih vlasti, kao i čitavog društva je – kao što rekoh – što se nije našao način, što se nije imalo hrabrosti i odlučnosti za čuvenu lustraciju, što se koketiranje sa zlom u vlastitim redovima nastavilo, što je ubijen Đinđić, što su loši prevladali Miloše a preovlađujuća društvena većina ostala ćuteća, čekajuća, bez osećanja odgovornosti prema budućnosti ove države i sopstvene dece. Duga je kolona izdajnika koji rasprodaju Srbiju belosvetskim korporacijama. Vlada Srbije je najveći korisnik strane pomoći, usisavaju ogromne donacije Evropske unije, i ćute kao zaliveni. Kao što su ćutali kada je Kina na početku epidemije korone uputila medicinsku pomoć i opremu Hrvatskoj. Nije Vučić jedini Sijev brat. Narod to ne zna. Javni servis RTS-a je utvrda koja drži istinu iza sedam brava. TV Bastilja mora po drugi put pasti. Aktuelna vlast je sazdala paralelno društvo – s vrlo uspešnom ekonomijom, medijima, pa čak i nevladinim sektorom. Jedino glasači nisu paralelni, ali i dalje pružaju dovoljnu podršku Vučiću. Pod kojim uslovima mislite da to može da se promeni? Hoćete da kažete da su uspeli da stvore iluziju uspešnosti kod nemislećih ljudi? Kod ljudi koji žmureći prolaze kroz život verujući da su jako srećni ako skrpe od prvog do prvog? Koji ne veruju da išta zavisi od njih. A zavisi baš sve. Kao što su se lekari pobunili. Ali zašto tek kad im je dogorelo do nokata? Zašto nisu ranije, svi ti isti ljudi, jer moralo im je mnogo ranije biti jasno kuda im profesija srlja? Kad će novinari da se pobune u okviru svojih redakcija, kad će odbiti da rade prljave poslove koji im se nameću? Kad sudije i advokati, kada pošteni policajci, ekonomisti, profesori i nastavnici, kada vojska? Svi su oni nezadovoljni, svi koji se nisu prodali žive bedno, pod stresom, pod nepravdom. Kad u krugu sopstvene profesije ljudi dignu glavu i odbace mangupe iz sopstvenih redova, neznalice i lopove koje svi oni prepoznaju, e tada možemo početi nečemu da se nadamo. Pre toga Kurta će da smeni Murtu, Murta Kurtu, a istorija nas uči da bivaju sve jedan gori od drugoga. Mislili smo da od Miloševića nema goreg – evo nam ga Vučić. Ko veruje da je problem u Vučiću, i da je jedino važno da se on smeni, taj se grdno preračunao. LJudi ostaju bez krova nad glavom, na njihove oči su radnička prava sve tanja, novčanik takođe, a zemlja je sve praznija… ali reakcije nema. Otkud naša trpeljivost – da li je to nekakav nacionalni mentalitet, istorijsko nasleđe?... Najbolji i najsposobniji nam odlaze već decenijama, u one države u kojima su stvari ipak realnije postavljene. Odlaze hrabri, odlaze upravo oni koji se ne plaše promene i koji bi jedini mogli da je izvedu. Ovaj ostatak deluje sve umornije, sve više dezorijentisano i uplašeno, sluđeno. Staro. Da nije tako, valjda bi se pojavila neka grupa dovoljno relevantna, neka malo jača struja, koja bi bila u stanju da sprovede čišćenje neophodno ovom, do poslednje pore kontaminiranom društvu. Neophodni su široki zahvati, kojima bi se ponovo uspostavili školstvo, zdravstvo, sudstvo i policija. Na zdravim nogama. A šta ćemo sa uništenom ekonomijom? U ovom civilizacijskom trenutku, mislim na globalni kontekst, koja će to sila da nam pomogne da ne srljamo dalje u dužničko ropstvo? I zašto bi? A mi se rastačemo i uništavamo ako ne i duže, a ono sigurno poslednjih trideset godina. Trpeljivost? Ja to vidim prvenstveno kao neodgovornost lenjog duha. Lakše je kukati nego se organizovati, nego osmisliti strategiju i boriti se za postavljeni cilj. A onda uz pivo iz plastične flaše bulazniti o Kosovu i Nemanjićima. Bedni i poniženi, anestezirani rijalitijima i propagandom tabloida, nastavljaju sa pogrešnom terapijom. Nikada oni neće progledati. Jer, ako je jedan Vulin prvi čovek vojske, onda oni s pravom veruju da nisu zalutali na neku nepoznatu teritoriju gde institucije funkcionišu, a zakoni se poštuju, i da takvima kakvi jesu, u nekom budućem mešanju karata možda zapadne makar mesto šefa samoposluge. Na delu je i simboličko prevrednovanje istorije i sadašnjosti – Stefan Nemanja dobija monumentalni spomenik, govori se i o jarbolu sa srpskom zastavom, ulice s toponimima iz SFRJ menjaju nazive… zašto je ovoj vlasti toliko važno da građane Srbije stalno podseća da žive u – Srbiji? Da li možda zato što se sprema upravo teritorijalno prekrajanje Srbije na koje mnogi glasači neće dobro reagovati? Ova vlast gradi i stvara po svom ukusu. Neškolovane delije, polupismene, bez i toliko obzira da bar zapamte kako im se zovu škole u kojima su im kupljene diplome, prekrajaju stvarnost po meri onih sumračnih duhovnih izbi iz kojih su izmileli. Oni za bolje i ne znaju, a iz svoje inferiornosti mrze svakoga ko nešto bolje zna. Valjda se i ne bave previše time. Jer, glavno je koliko se u gradnju mogu ugraditi, koliki procenat maznuti, kumu i burazeru u to ime tutnuti mistriju u ruke, pa nek se zabavlja za velike pare. Uskoro će tako i hirurge birati, tad smo ga definitivno nagrabusili. Pa na šta onda oni takvi mogu da podsećaju građane Srbije? Koje su to istinske vrednosti i istinska postignuća njihove vladavine, na koje bi mogli da se pozivaju? Sve su razrušili, a fontane i nekoliko desetina kilometara auto-puta koje su izgradili (čuj izgradili!, kao da su od svojih para to radili), pa onaj fantomski grad na vodi sa fantomskim investitorima i malobrojnim kupcima – sve to ipak ne može beskonačno da se provlači kroz ove njihove silne medije, gde se 24 sata laže i maže. Ovi jarboli i smešni spomenici koji treba da paraju nebo su poslednje što mogu da ponude. Kažete „teritorijalno prekrajanje Srbije“? Pa Srbija je davno prekrojena, da vas podsetim - još kad je Milošević ’99. izgubio rat. I neće niko reagovati. Osim šačice junoša unajmljenih od strane onih koji zahvaljujući Kosovu i svima znanom državnom švercu valjaju milione. A opet, to su kumovi i burazeri, ne samo srpske, već i crnogorske i kosovske vlasti, kao i raznih evropskih elemenata. Mnogo je tu zainteresovanih koji se kriju iza patriotizma, a sasvim lepo sarađuju između sebe, i to je razlog zašto Kosovo nije raščivijano. Kakav narod da se pobuni? Pa narod se ne buni što nema šta da jede, što ne može da živi kao čovek, a buniće se zbog Kosova? Narod radi šta mu vlast kaže. Nije narod faktor zbog kojeg Vučić okleva, on taj narod u tri poteza prevede žednog preko vode. Narod se jedino buni protiv onih koji hoće da mu otvore oči. To je komotnije, i kompatibilno je duhovnoj zapuštenosti većinskog stanovništva Srbije. Jer, kako neko ko je pre tri decenije sledio Miloševića, i njegovu katastrofalnu politiku, koja je ojadila ne samo okruženje već i samu Srbiju, kako takav sebi da prizna da je sledio jednog zločinca? Ili, da sutra prizna da je podržavao politiku jednog lažova, kukavice i psihopate? To ne ide. Lakše je ponavljati floskule o patriotizmu i Kosovu, i čekati milostinju domaćih dahija. U romanu Astragan iz 1991. godine, koji će uskoro dobiti novo izdanje, na neki način ste predvideli projekte poput Beograda na vodi. Kakvo ste to znamenje današnjice osetili pre skoro trideset godina? U ponedeljak 18. avgusta pojaviće se Astragan u Laguninim knjižarama. Taj roman pisao sam pre trideset godina. Prvo poglavlje nosi naslov Studio Beograd, i prati dešavanja u Savamali, na prostoru Glavne železničke stanice, i dalje, sve do novobeogradskih blokova. U vazduhu se osećala bliska katastrofa. Ja ne mislim da je profetsko samo po sebi kvalitet u literaturi. Pisac nije vrač, međutim, ukoliko ste sasvim utonuli u materiju kojom se bavite, vi na neki način postajete medij, i naslućujete mnogo toga što će se u budućnosti tek dogoditi. I nije to samo slučaj sa Astraganom. U romanu Hamsin 51, objavljenom 1993. godine, postoji rečenica: „Krajem proleća 1999. godine Beograd je opet bio posleratni grad.“ U mom poslednjem romanu Adresa najavljeno je novo doba u koje će Srbiju odvesti Aco Srbin i njegova patriotska kamarila. Beograd je konačno postao filmski studio najavljen pre trideset godina u Astraganu. U tom studiju se snimaju ratni, kriminalistički i horor filmovi. Grad je sav u ranama i ožiljcima, nedelo razbojničke družine, koja u poslednjem činu gasi svetlo i beži. Pisac u meni ne može da laže, ali ja kao građanin činim sve da pisac ne bude u pravu.