Kad Straževica zaliči na Santa Moniku

Za Srbe se kaže da su jedini narod na svetu smrtno uplašen od promaje, rad da se posvađa pre no da problem reši dogovorom. Može se reći i da je nacija sastavljena od miliona fudbalskih selektora sa najboljim izborom reprezentacije. Inat, koji većinu nas pokreće da činimo nemoguće, teško je prevesti na tuđe jezike. Psovka je u nas izraz ljutnje i besa, ali i prisnog odnosa, i ume da bude sočna, a neretko i morbidna. Ako li na osobine što ih sumiraju ovi opisi samokritički gledamo kao na negativne, dodajući na dugačak spisak još poneku „falinku“, kreativnost je vrlina koju niko ne može da nam ospori. Baš to se pomisli kad, idući Ibarskom magistralom ka jugu, iliti moru u srećnijim vremenima, na brdu Straževica, a obronku Rudnika, ugledamo ogromni natpis Holywood. Naziv svete zemlje filma vidi se noću, osvetljen led-reflektorima. Pažljiviji pogled, nesvojstven umornom putniku, otkriće da belegu nedostaje jedno „l“, čime se razlikuje od originala. „To nije greška, već namerni čin i zaštita od tužbe za autorska prava“, smeši se Ivan Jakovljević, zvani Ivo Car, autor neobične instalacije. Ideja mu je sinula 2007, u opštoj lošoj klimi, gledano kulturološki. Selo je opustelo, preseljavano u gradove, „mladom čoveku su se droga i kriminal nametali kao jedini logični izlazi iz beznađa svakodnevice“. Ivo Car je po povratku iz vojske razmišljao o begu u inostranstvo, ali se njegov otac tome usprotivio, želeći da ga zadrži „na ognjištu“, u rodnom selu Mutanj. Predložio mu je da se zaposli u obližnjem rudniku olova i cinka (Rudnik. d.o.o.), gde Ivo i danas radi, kao službenik obezbeđenja. „Vraćajući se sa posla, Straževica mi je ličila na Santa Moniku“, priča ovaj sanjar, zaljubljenik u film od rane mladosti. Tako se rodila i zamisao o instalaciji koja će objediniti strasti ka umetnosti i lepotama kraja, s nekad blagim, a nekad radikalnim promenama reljefa. Livada je tada bila obrasla divljim rastinjem, i tuđa, pa je valjalo pokositi, a sa vlasnicima se o svemu dogovoriti. „I danas, kad pogledate u onlajn katastar, za taj komad zemlje se vezuje 7-8 imena“, Ivo objašnjava. Dogovor je ipak postignut, a na košenje prionula Ivanova porodica, i šačica na selu preostalih prijatelja. Za sam natpis podigao je kredit, a 1.500 evra isplaćivao pune dve godine, podižući beleg čim je banka iskeširala novac. Tačnije, 1. novembra 2007, kad su Ivanu bile 23 godine. Ogromna slova, visoka tri, a široka 2,80 metara, napravljena su od lima i konstrukcije od čeličnih cevi, plus sitnija odrednica „srpski“, ćirilična, na vrhu prvog suglasnika, na početku su bili osvetljeni novogodišnjim ukrasima. Sada je natpis pohaban i zahteva hitnu popravku, što je samo jedan od Ivinih daljih planova. Pređašnji su bili usmereni na to da se posetilac ne razočara kad dotabana ili dotrucka autom tih 1.400 metara, koliko ga deli od magistralnog puta. Stoga se Ivo dosetio da atrakciji doda simbole iz filma Čarobnjak iz Oza, kojim se DŽudi Garland proslavila 1939, a njemu je i dan-danas najmiliji. Ulazak u svet mašte označen je dugom i limenim likom Doroti, dok se pri daljem usponu nižu Strašilo, Limenko, Lav, Dobra vila, i oblačići, kako bi prizor bio „što bajkovitiji“. I sve tako do kapija Smaragdnog grada, napravljenog poput limenih kulisa, a donacijom Ivinog direktora Darka Vukobratovića, vlasnika Rudnika d.o.o, jedinog koji se odazvao na mnogo stotina poziva, upućenih na internet adrese prestižnih srpskih privrednika. Napušteni sto i stolica ispred Grada predstavljaju biletarnicu, aludirajući na viši smisao fantastične zemlje Oz, kao i Srpskog Holywood-a – Reviju nezavisnog of filma Srbije, koji se odvija od 2011. u trodnevnom obimu. Revija je rezultat iznenadnog navraćanja beogradskog reditelja i producenta Miroslava Bate Petrovića, vođenog sa puta do livade filmofilmskim oznakama. Kako tad nije zatekao domaćina, kontaktirao je s njim mejlom, predlažući mu novu avanturu, sličnu Ivinoj ideji da tu upriliči muzički festival. Batin predlog mu je ipak bio draži, jer se Ivo amaterski bavio filmom, kupivši kameru od novca preostalog od ispraćaja u vojsku i snimivši par filmova sa drugarima. Ta početnička ostvarenja danas su pohranjena „tamo negde, u kompjuteru“ rudničkog entuzijaste. Letnje noći jula bile su idealne da se gledaoci izvale po travi. Muk bi zavladao kad se tama spusti, a festival počasno otvori, uz vatromet, čemu je prethodio nastup nekog lokalnog benda. Festival bi otvarao ili Ivo, ili neko od autora iz nezavisne produkcije. „Odlučili smo se za dokumentarce jer nismo raspolagali nikakvim sredstvima, ali i zato što takvih festivala nije bilo u Srbiji“, Ivo objašnjava začetak emancipatorske, ali i edukativne delatnosti. Jer, na programu Revije, bazirane na ostvarenjima izvan zvaničnih tokova, stasale su i generacije seljana, rasejavajući se docnije po belom svetu. Baš kao što je i kiša spirala boju grožđa iz drevnih mutanjskih vinograda, kako je seoce i dobilo naziv. Najbolje filmsko delo dobijalo bi nagradu Veliki šumski patuljak, opet po ideji Bate Petrovića. U ta tri dana, gosti festivala mogli su da gricnu ponešto sa menija Rudnika, bilo lepinju sa kajmakom, bilo nešto mesnato i nadimljeno. Stoga je ovo bio i začetak etno-turizma, naglo oživelog tokom korona pandemije. Međutim, u knjizi utisaka, okačenoj za vrata jednog od tri vajata, pored silnih reči hvale, promiče i pokoja pokuda, odnosna na izostanak mogućnosti da se došljak mimo festivala osveži i prezalogaji. „Neophodna nam je tekuća voda da bi sve bilo po propisu“, Ivo tumači navedeni nedostatak. Bitan, s obzirom na trenutnu ponudu, adrenalinsku i najveću ljuljašku u Srbiji (Sky swing), visoku pet metara, s koje puca pogled na Povlen, Maljen, Suvobor, Ravnu goru, dok za leđima ostaju Ovčar i Kablar, skriveni raskošnim krošnjama. Nakon takve pustolovine, i adrenalinskog šoka, posluženje bi bilo dobrodošlo, pa Ivo iz korpe vadi lenju pitu, domaći sok od malina i kafu, što sladostrasno kusamo u VIP loži. Zapravo, na jednom od sijaset metalnih stolova ukraj gledališta. „Iako je i prvobitni revijalni format privlačio dosta publike – znalo je na livadi da se opruži i par stotina gledalaca – prošle godine smo rešili da manifestaciju pretvorimo u međunarodni festival takmičarskog tipa“, Ivo navodi zaokret u programu. S tim se podudarilo povlačenje Bate Petrovića iz rukovođenja, zbog poodmaklih godina, i početak saradnje sa mladim rediteljem Andrijom Jovanovićem. Na konkurs se u tom prvom navratu javilo 400 autora sa svih strana sveta. Kotizaciju od šest dolara platili su samo imućniji, čega su oni iz siromašnih bespuća bili pošteđeni. Stručni žiri (Miša Novaković, dramaturg, Dragomir Zupanc, reditelj i scenarista i Aron Sekelj, reditelj) odabrao je 32 filma i podelio ih u pet kategorija: igrani, dokumentarni i eksperimentalni film, naučnu fantastiku i horor. Za dnevne projekcije određena je sala novoizgrađenog Doma kulture u varošici Rudnik, dok su zvezdane julske noći, uz hor zrikavaca i glavni program bile rezervisane za livadu ispod natpisa Holywood. Ugođaj je bio neprepričljiv i dugo ostajao u srcima, učvršćen nadom u povratak. U novo izdanje festivala pod otvorenim nebom, kome je jedino kiša pretila. Tada bi se prelazilo u zatvorenu salu, daleko manje popularnu od bioskopa na pašnjaku. I tad bi korona, koja je mnogima pomrsila konce, pa i Srpskom Holywood-u, ali samo u filmskom segmentu. Festival će ove godine biti onlajn, s pomerenim datumom, od 26. do 28. septembra i sasvim promenjenih uslova, diktiranih zdravstvenim preporukama. Postaće sličan mnogim drugim festivalima, a ne globalno jedinstven. Autentičan. Ovu ekstraordinarnost prepoznavalo je Ministarstvo kulture, ali samo prve dve godine održavanja. Potom je finansiranje preuzela Opština Gornji Milanovac, dovoljno dalekovida da podrži i Međunarodni festival Kratka forma, u samom gradu, sa filmovima od svega nekoliko minuta. „Ta priredba je pandan Međunarodnom bijenalu umetnosti minijature, gde se može sagledati aktuelno stvaralaštvo malog formata iz oblasti likovne i primenjene umetnosti“, Ivo podvlači kreativni potencijal čitavog poteza. Kome doprinosi i Vlada Mirković, slikar fantastične figuracije iz Mutnja. Što se tiče neposredne okoline, njoj kapacitet leži u etno-turizmu i šarolikim prirodnim sadržajima. Zato je novi projekat na kojem Ivo radi - izgradnja restorana sa konačištem, gde bi nadalje bili smešteni festivalski gosti. Na ulasku u Smaragdni grad istaknuta je fotošop prezentacija željenog izgleda objekta, sačinjenog od celih balvana. „Kod nas se obično koriste uzduž prepolovljene oblice, dok je ovo rešenje em lepše, em energetski efikasnije“, po njegovoj izjavi je očigledno da je o projektu dobrano razmislio. Međutim, između ideje i realizacije isprečio se ne tako mali problem. Naime, puteljak od Ibarske magistrale do sela Mutanj nasut je šljunkom i stoga nepriličan za prevoz materijala kamionima. Da bi bio asfaltiran, potrebna je pomoć Opštine, na prvi pogled, vrlo povoljne srazmere. Na jedan Ivin dinar, pošto nema drugih interesenata, Opština bi uložila tri, s tim što bi njegov deo iznosio 20.000 evra, za tih ni kilometar i po. Dok ne smisli kako će problem da premosti, Ivo uređuje puteljak krčeći s proleća nabujalo rastinje, i nasipajući šljunak, kad ga sneg i kiša odnesu. U prvom mu opet pomaže porodica, sada ojačana suprugom, sinom i kćerkicom. Sve to rade za opšte dobro, kojim ih je Ivo zarazio. „Stalno mi je na pameti da se svako ko ovde dođe oseća što prijatnije“, blago se smeši, ma šta izgovarao. Iz tog razloga na „holivudsku livadu“ doveo je vaj-faj, ne bi li posetioci odmah mogli da kače fotke na Fejsbuk i Instagram. Neki će planovi ipak docniti sa sprovođenjem, jer stvarnost retko dostiže brzinu sanjanog. Posebno u slučaju Ivana Jakovljevića, koga su još u detinjstvu nazvali Carem upravo zbog neobičnih zamisli. Skromniji potezi biće prvi na redu za ostvarivanje, kao što je restauracija sintagme Srpski Holywood. Ovoga puta biće u pravim proporcijama, visoka četiri metra a široka tri, po slovu. Takođe, valja napraviti još ljuljaški, da se oni što čekaju svoj red ne dosađuju. Da ništa ne remeti dobre vibracije čuda na Straževici. Noć polako pada na livadu, pa Ivo pali reflektore. Osim gomile opojnih utisaka bez presedana, nosimo kući još jedan, smislom različit. O, kad će proći ta korona da Festival zablista u punom sjaju. S nama na livadi, među ostalim srećnicima. Dragana Nikoletić