Pokazna vežba lične snage

Svi uslovi postoje da se ostvari najava predsednika Aleksandra Vučića da će do kraja nedelje biti poznato ko će činiti novu vladu – onu kojoj bi, prema istoj toj najavi, mandat mogao biti unapred oročen na godinu i po dana: naprednjaci imaju više nego dovoljno poslanika za samostalno formiranje vlasti, a preostale parlamentarne stranke ne kriju spremnost da u tome na svaki način pomognu. Osim uslova, postoji i ogromna potreba da vlada bude što pre formirana – zbog velikih problema koji zahtevaju odgovor, poput, recimo, odluke o organizovanju nastave u uslovima pandemije. Na tom primeru se vidi i ono što važi za vladu u celini – u nekoj uređenoj zemlji, u ovakvim zdravstvenim i ekonomskim okolnostima, odgovorni ljudi već odavno bi formirali novu vlast i počeli da se, sa punim mandatom, bave poslom koji su preuzeli. I pored svega toga, u utorak, kada je spreman ovaj broj NIN-a, nije bilo potpune garancije da Vučić neće i dalje odugovlačiti sa donošenjem odluke, u skladu sa svojim ustaljenim manirom čekanja poslednjeg trenutka - kako bi, između ostalog, svima jasno pokazao da je u državi bitan samo on. Vladu je, setimo se, brzo formirao 2014, kada je trebalo i formalno preuzeti moć (prethodni premijer bio je Ivica Dačić), ali je već nakon izbora 24. aprila 2016, proteklo tri i po meseca do formiranja kabineta (11. avgust 2016). Pokazna vežba lične snage nije, pritom, namenjena samo biračima, već i sopstvenoj stranci i (potencijalnim) koalicionim partnerima: odlaganjem odluke o njihovoj političkoj i ekonomskoj budućnosti šalje im se jasna poruka o tome koliko su mali i beznačajni. I koliko je potrebno da budu ponizni i poslušni ako žele da budu nagrađeni. O tome, primećuje Dragan Popović iz Centra za praktičnu politiku, najbolje govori činjenica da čak i formiranje lokalnih organa vlasti mora da čeka odluku o vladi. I to se, čak, tretira kao nešto sasvim normalno, pa je i sam Vučić odmah posle izbora javno poručio stranačkim sledbenicima da ne započinju odmah proces formiranja lokalnih vlasti. I svi su poslušali, makar goreli od želje da daju celog sebe radeći na rešavanju problema svojih sugrađana. Tek su poslednjih dana održane prve konstitutivne sednice lokalnih skupština, a sa beogradske opštine Stari grad stigla je informacija koja verovatno govori nešto i o planovima na republičkom nivou: iako najveći broj mandata imaju naprednjaci, za predsednika Skupštine predložen je kandidat stranke Aleksandra Šapića. I dok se šrafovi u mašini koja bi trebalo da dogura do sledećih izbora, kad god oni bili, polako stavljaju na mesto, ima i onih koji veruju da je za budući razvoj događaja, zapravo, najvažnije jedno drugo personalno pitanje koje bi trebalo da bude rešeno u vreme štampanja ovog NIN-a: ko će biti budući direktor Javnog servisa RTS. Jer, sa „pravim“ čovekom na tom mestu, jasno je, do naprednjačkih birača neće dopreti informacije o, recimo, sakrivanju podataka o obolelim i umrlim od kovida, pobuni lekara, stanju u Telekomu i Er Srbiji, aferi zbog prodaje oružja Jermeniji, detaljima pregovora o Kosovu... Uz „adekvatno“ rešeno pitanje direktora RTS-a, zato, biće mnogo lakše „prodati“ sve buduće odluke i odgovoriti na izazove koji dolaze – a oni uopšte nisu mali. I svi će biti deo računice na osnovu koje će biti izvedena „dobitna kombinacija“ članova buduće vlade. Presudan faktor u toj računici, prema mišljenju Popovića, biće isti kao i prethodnih godina – očuvanje vlasti, odnosno šta koja kombinacija donosi i kako može da se predstavi ka spolja i unutra. „Vučić ima sva najmodernija sredstva na raspolaganju i može da plati najbolje stručnjake koji će uzeti u obzir i iskombinovati sve – od potreba stranke, stanja u Srbiji, do odnosa sa Istokom i Zapadom – i onda će sam doneti odluku“, kaže ovaj sagovornik. Politikolog Vujo Ilić, međutim, ne misli da je baš sve uporedivo sa dosadašnjim „izborom figura koje će sprovoditi odluke“. Jer, kaže on, izazovi su ogromni, a manevarski prostor znatno sužen i to u tri ključne oblasti, a to su pregovori o Kosovu, priključenje EU i ekonomija. U svakoj od tih oblasti lako je dokazati da je pozicija Aleksandra Vučića, kao glavnog nosioca vlasti, bitno lošija nego prethodnih godina. I to i bez onih susreta sa zapadnim predstavnicima koji spadaju u opis novinarskog posla, tokom kojih je, u prvim godinama Vučićeve vladavine, neka vrsta „obaveznog programa“ bila konstatacija da Vučić delivers (isporučuje, obavlja). Toga danas nema – a i logično je da je, posle osam godina odugovlačenja, na priču o spremnosti preumljenog radikala da sklopi traženi „obavezujući sporazum“ stavljen poveliki znak pitanja. Ilić primećuje da bi proces traženja rešenja za Kosovo morao podrazumevati i pripremu javnog mnjenja – čega, suštinski, nikad nije bilo. „Govorilo se o razgraničenju, pregovaralo se, ispipavao se teren. Potrošeno je vreme i opet smo na istom – osim što je izgubljen kredibilitet, a to će uticati na spoljnopolitičku poziciju“, kaže sagovornik NIN-a. Nimalo perspektivno ne deluje ni proces evrointegracija, kome smo, navodno, posvećeni – mada činjenica da Srbija skoro godinu dana nema šefa pregovaračkog tima (Tanja Miščević je tu funkciju napustila u septembru 2019) govori sasvim suprotno. Kao što o manjku želje da se zaista ispuni taj proklamovani glavni spoljnopolitički cilj govori i činjenici da je, prema analizi ISAC fonda, Srbija u 2019. imala najniži stepen usklađenosti sa spoljnom politikom EU, što je jedna od glavnih obaveza zemlje kandidata (Srbija je prihvatila 52 od ukupno 91 deklaracije za koje je tražena podrška partnerskih zemalja). Činjenica da u junu nisu otvorena nova poglavlja za Ilića je „vrlo važan signal“. Tu realnost moglo bi da zamagli prihvatanje nove metodologije priključenja, o čemu nas je Vučić obavestio iz Pariza, gde je, prošlog meseca, boravio u poseti francuskom predsedniku Emanuelu Makronu. Ilić veruje da je sada moguće nekoliko godina baviti se novom verzijom pristupanja, u kojoj je politička procena veoma važna za donošenje odluke o tome da li neka zemlja može da bude puštena korak dalje. Ali, to ne mora da znači da će Srbija biti u prilici da napreduje: od velikog značaja će, kaže sagovornik NIN-a, biti dešavanja u Belorusiji. „U javnom mnjenju zemalja EU postaviće se pitanje odnosa prema istočnoevropskim autokratijama“, kaže Ilić. U tom slučaju, jasno je, nije baš velika šansa da se, političkim odlukama, „pogura“ proces evrointegracije zemlje koja uporno odbija da zaista, a ne samo na rečima, prihvati načela vladavine prava i slobode medija. Neka su i tačne Vučićeve ocene da će Srbija imati daleko manji ekonomski pad od drugih zemalja, ali jasno je da čak i mali pad sa ovako niske pozicije liči na strmoglavljivanje u provaliju. Onaj ko se prihvati mesta premijera, zato, moraće unapred da prihvati i da će, prvi put posle dužeg vremena, biti povezan sa ekonomskim padom. A imaće i drugi problem na koji upozorava Ilić: u sistemu koji počiva na klijentelizmu, obezbediti funkcionisanje u uslovima ekonomske krize dodatno je otežano. Koliko god svima bilo jasno da je Vučić taj koji donosi suštinske odluke, ponekad samo na osnovu trenutne inspiracije i bez jasnog promišljanja, za njega nije sasvim nebitno ko će činiti vladu. Jer, njeni članovi moraće biti sposobni da te odluke zaista sprovedu, tako da on bude zadovoljan, da se ne oseti ugroženim nečijim eventualnim rastom popularnosti i da se, u svemu tome, država ne raspadne baš sasvim. I zato je jasno da će u njoj svakako, na ključnim pozicijama, biti onih nekoliko sposobnih a Vučiću lojalnih ljudi, poput, recimo, Siniše Malog. Ključna neizvesnost odnosiće se na mesto ministra energetike i proizvešće razne teorije o odnosima s Moskvom, naročito ako „iz kombinacije“ ispadnu socijalisti – odnosno, što je mnogo verovatnije, ukoliko njima namenjeni „paket“ ovog puta bude znatno manji nego do sada, kao što bi se moglo zaključiti iz zbira ključnih faktora. Jer, onih desetak posto glasova na koje socijalisti konstantno računaju, biće neophodni budućem predsedničkom kandidatu SNS, ukoliko se ne promeni način izbora predsednika. Čak i u tom slučaju, podrška SPS-a, kao i podrška Šapićevog SPAS-a, biće neophodna za očuvanje naprednjačke vlasti u Beogradu. A da „tamo gde treba“ i te kako postoji svest o važnosti beogradskih izbora, gde naprednjaci najlošije stoje i imaju veliku šansu da ih izgube ukoliko bi opozicija uspela da se organizuje i urazumi, govori skandal sa tajnim snimcima Nikole Jovanovića - što je metod sa potencijalno razornijim dejstvom od „običnog“ tabloidnog satanizovanja i spletkarenja. Kad se podvuče crta, ispada da će se, pri izboru nove vlade, glavne igre nagrada i kazni odvijati u do sada obično manje atraktivnim oblastima (prosveta, zdravstvo, ekologija...). I sve će imati mnogo veći značaj za budućnost pripadnika gladnih stranačkih bataljona, nego za obične građane. U sve težim okolnostima, oni će biti sve više prepušteni sebi, o čemu najbolje govori činjenica da su ključne odluke vezane za nastavak školske godine ostavljene roditeljima. I da je država učinila sve da im, kontradiktornim porukama Kriznog štaba i nadležnih ministarstava, te odluke maksimalno oteža.