Lažne dileme

Ministarstvo kulture nije odgovorilo na precizno postavljena pitanja o stručnim ekspertizama koje su uslovile razmenu 166. lista Miroslavljevog jevanđelja za sedam slika Nikolaja Reriha iz Narodnog muzeja u Beogradu. Umesto navođenja činjenica ponavljaju se fraze o jedinstvenom pristupu, prijateljskom dogovoru i istorijskom poduhvatu, a sva dosadašnja saznanja nazivaju se paraistorijskim. Argumentacija zasnovana na principu „šta bi bilo kad bi bilo“ i zamišljenom stavu Engleza o eventualno nekompletnoj „Magna karti“, krajnje je besmislena i neozbiljna. Potreba da se opravda dogovor čak je dovela do osporavanja i relativizovanja navoda o ulozi Porfirija Uspenskog, unetih u Zakon o razmeni. Iz svega jasno sledi da Ministarstvo snosi apsolutnu odgovornost za katastrofalan „dogovor“ kojim se legitimiše nezakonito odnošenje 166. lista i oštećivanje rukopisa Miroslavljevog jevanđelja, dok se istovremeno sa poklonom slika Nikolaja Reriha Ruskoj Federaciji nanosi trajna šteta kulturnom nasleđu Beograda i Srbije. To potvrđuje i činjenica da su postojale brojne javne kritike dogovora, pri čemu niko od stručnih poznavaoca ove problematike nije javno podržao takav dogovor. Očigledno da su nepoznavanje činjenica i esencijalistički doživljaj srpske kulture doprineli dogovorenoj razmeni. Srpsku kulturu čine brojni i složeni tokovi i u njoj svoje mesto zauzimaju i dela Nikolaja Reriha. O istorijskoj složenosti srpske kulture upravo svedoče i minijature Miroslavljevog jevanđelja, gde je recimo Sveti Jovan Krstitelj signiran kao Žvan Batist, dok su najistaknutiji naučnici poput Svetozara Radojčića u njima identifikovali uticaje evropske romanike. Potreba da se napravi nešto jedinstveno i spektakularno poput ove razmene, nije zasnovana na profesionalnim standardima. Rad na čuvanju kulturnog nasleđa Srbije treba da predstavlja svakodnevnu brigu na unapređenju zaštite, prezentaciji nasleđa i zaustavljanju brojnih devastacija. Zbog konstantnih nedostataka sredstava i zaposlenog stručnog osoblja, do danas nemamo potpunu evidenciju kulturnog nasleđa Srbije (popis ikona, zidnog slikarstva, primenjene umetnosti...), kao ni kompletne kataloge svih muzejskih zbirki. Sa druge strane, odnos prema nasleđu danas jasno pokazuju poduhvati poput pokušaja izgradnje gondole na Kalemegdanskoj tvrđavi ili izgradnja atletske staze uz Smederevsku tvrđavu. Besprizorni pokušaj diskreditacije autora kritike dogovorene razmene ne bi zasluživao nikakvog spomena da ne dolazi od strane ministra kulture Republike Srbije. U njemu se jasno manifestuje nedemokratska atmosfera srpskog društva, gde najviši predstavnici vlasti javno demonstriraju netoleranciju i nepoštovanje drugačijih mišljenja. Pri tome, izneta dilema 166. list Miroslavljevog jevanđelja ili Rerihove slike jeste lažna i izmišljena postavka. Rerihove slike bile su izložene u stalnoj postavci Narodnog muzeja, gde ih je i autor ovih redova viđao. Tamo im je svakako i danas mesto, jer one nisu samo vredna umetnička dela već ujedno predstavljaju važno svedočanstvo srpske i jugoslovenske međuratne kulture. Nesumnjivo je da 166. list pripada integralnoj celini Miroslavljevog jevanđelja i da je trebalo da bude predat Republici Srbiji. Bezuslovni povratak kulturnog nasleđa u matične sredine danas predstavlja vodeći i jedino prihvatljiv princip. Umesto profesionalnog i ozbiljnog pristupa koji je očigledno zahtevao mnogo više vremena i umešnosti, svedoci smo poduhvata u kome je manifestovana „solidarnost“, pa su Rerihova dela velikodušno poklonjena Ruskoj Federaciji. Potreba da se ova razmena podrži dovela je, između ostalog, do iznošenja netačnih informacija, osporavanja dosadašnjih saznanja i kontradiktornih izjava. Posebno je zabrinjavajuća glorifikacija Porfirija Uspenskog, koji je sa Svete gore odneo i Vukanovo jevanđelje, srpski rukopis s kraja XII veka. Ukoliko bi se i za ovaj izuzetno značajan rukopis pokrenuo postupak vraćanja prema modelu razmene sedam Reriha za 166. list, onda se slobodno može reći da su strana dela iz naših muzejskih zbirki u apsolutnoj opasnosti. Odluka o razmeni sedam Rerihovih dela za 166. list Miroslavljevog jevanđelja mora da ostane upamćena kao izolovani slučaj i primer loše kulturne politike, koja nije bila zasnovana na mišljenjima stručnjaka iz naučne i akademske zajednice. O dubini i širini ovog pristupa svedočiće tek uvid u dokumenta o razmeni, koja će pokazati, između ostalog, sve aktere i tok uspostavljanja dogovora, kao i zašto su upravo Rerihova dela odabrana za razmenu. Nenad Makuljević Profesor Filozofskog fakulteta