Prohujalo zlatno doba

Državno preduzeće Jugoimport SDPR, nekada ubedljivo najveći izvoznik srpskog oružja, sa pojavljivanjem privilegovanih privatnih trgovaca oružjem koji su povezani sa vladajućim SNS-om, od 2016. konstantno svake godine beleži sve manju neto dobit. To jasno pokazuju zvanični finansijski izveštaji, iz kojih se vidi da su do pre godinu-dve poslovni prihodi i profiti privilegovanih privatnih firmi rasli, dok je Jugoimport nazadovao. Prošlu godinu SDPR je završio u plusu od 1,8 milijardi dinara, dok mu je 2016. profit bio dva i po puta veći, čak 4,4 milijarde dinara. O padu državne kompanije govori i podatak da je od prodaje robe na stranom tržištu 2016. prihodovala 26,5 milijardi, a lane tek nešto više od 12 milijardi dinara. Kako jedna nevolja nikad ne ide sama, paralelno sa padom prihoda SDPR je počeo da se ubrzano zadužuje kod banaka. Zabrinjavajuće je što su svake godine kratkoročni krediti, koji se koriste za likvidnost, sve veći. Tako su obaveze Jugoimporta po osnovu kratkoročnih kredita od 2016. do 2019. povećane čak 13,5 puta, sa 432,3 miliona na pet milijardi i 878 miliona dinara. Tako bar proizlazi iz finansijskih izveštaja, dostavljenih APR-u, a još više će se znati kada SDPR „pročešlja“ Državna revizorska institucija. U istom periodu firme jednog od finansijera SNS-a Slobodana Tešića i GIM, za koji je posredovao sada pokojni Branko Stefanović, otac ministra policije Nebojše, beležili su vrtoglav rast. Tešić je imao više preduzeća u ovom periodu, koje je gasio i otvarao otkako su ga zbog ilegalne trgovine oružjem 2017. SAD stavile na crnu listu, koju su 2019. proširile. Tešić oružje izvozi preko više preduzeća koja kontroliše, s tim što Partizan tek posluje godinama, dok je Vekturu trans, u kojoj se povremeno menjao formalni vlasnik, i Falkon stratedžik solušn registrovao 2017. Za razliku od Jugoimporta, čiji su pokazatelji sve lošiji, GIM je 2016. imao profit od samo 968.000 dinara. Već naredne godine, kada se u poslove uključio i pokojni Branko Stefanović, profit je vrtoglavo porastao na 144,9 miliona dinara, 2018. na rekordnih 147,9 miliona, da bi lane, zbog pada tražnje na svetskom tržištu, a moguće i zbog pojačanog poslovanja preko ofšor firmi iz poreskih rajeva, neto dobit pala na 65,3 miliona dinara. Rastu profita očigledno je doprinelo značajno povećanje prihoda GIM-a od prodaje oružja na inostranom tržištu. Nakon što je 2016. ta firma od izvoza oružja prihodovala 38,7 miliona dinara, već naredne godine ti prihodi su povećani na 975 miliona, a u 2018. na 1,8 milijardi dinara, da bi lane pali na nepunu milijardu dinara. I za Tešićeve firme Partizan tek, Vektura trans i Falkon stratedžik solušn prethodne četiri godine bile su uglavnom uspešne, mnogo bolje nego za Jugoimport. U 2018. ukupna zarada ova tri preduzeća bila je 463,9 miliona, a u 2019. godine 310,3 miliona dinara. Najnovije Tešićeve firme, Vektura trans i Falkon stretedžik solušn, od osnivanja 2017. beleže rast poslovnih prihoda i profita, dok su za Partizan tek 2016. i 2017. bile najbolje poslovne godine. Vojni analitičar Aleksandar Radić kaže za NIN da je bilo pada prodaje oružja 2019. u odnosu na 2018. jer je potražnja manja i žestoka je konkurencija, ali dodaje da je mogući razlog to što se nema uvid kako su srpski privatni trgovci oružja prodavali preko ofšor kompanija. „Na primer, 2018. prodaje je bilo preko Maršalskih Ostrva za Jermeniju. Zbog te prodaje imamo diplomatski skandal sa Azerbejdžanom. Tako se stvara nevidljivi profit i možemo samo da pretpostavimo da je ’kajmak’ od prodaje uzet preko egzotičnih ostrva“, ističe Radić. Aleksandar Milovanović, koji je u Jugoimportu SDPR radio od 2003. do 2018, kaže za NIN da je ovo preduzeće na svojim računima 2012. imalo više od 150 miliona dolara i 600 miliona dolara ugovorenih poslova, uz minimalna bankarska opterećenja. „Osnovna zarada do tog perioda je bila kroz izvoz naoružanja i vojne opreme iz svih fabrika namenske industrije, kao i složenih borbenih sredstava koja su bila proizvod SDPR. Nakon promene vlasti 2012. i dolaska novog menadžmenta, SDPR za vrlo kratko vreme prestaje da bude glavni oslonac i sistem integrator namenske industrije i dolazi u situaciju da mu se prvi put pomaže iz budžeta Srbije, što se do tada nikada u istoriji kompanije nije dešavalo“, navodi Milovanović. On kaže da su dugovi SDPR prema bankama narasli na više od 100 miliona dolara i da su tradicionalni kupci okrenuli leđa ovom srpskom gigantu. „Suština je da su menadžment SDPR-a i povlašćeni privatni trgovci oružja u stvari jedna ista ekipa ljudi koji sve rade koordinisano i u dogovoru. Najbolji primer za to je već legendarni ugovor između libijskog Ministarstva odbrane i firme Karso sa Kipra iz 2013. Naime, privatni trgovac oružjem Slobodan Tešić dovodi u Srbiju delegaciju Libije, a zvanični domaćin bilo je Ministarstvo odbrane Srbije, na čijem čelu se tada nalazio Aleksandar Vučić. Tešić je tražio logistiku od strane države za realizacije ugovora jer se u to vreme nalazio na crnoj listi UN-a, a Libijci su sve plaćali u dolarima pa bi u tom slučaju američki FED shvatio da se radi o poslu koji je povezan sa Tešićem i odmah bi ga blokirao. Tada na scenu stupa SDPR, jer je po tadašnjem zakonu o proizvodnji i prometu NVO, robu u Srbiji moglo da kupi samo to državno preduzeće, a ne privatne firme. Suprotno Zakonu o deviznom prometu i Zakonu o obligacijama, firma Karso je plaćala robu SDPR-u pre izvoza u dinarima, ali mu nije prenela razliku u ceni. NBS je tada dala tumačenje da komisionar plati robu komitentu unapred u dinarima i to je potpisala guvernerka Jorgovanka Tabaković. Ovom konstrukcijom izigran je Zakon o proizvodnji i prometu NVO i Zakon o obligacijama, a privatnom trgovcu omogućeno je da ostvaruje ekstraprofit“, tvrdi Milovanović. On kaže da je, pored pružanja logistike za privatne trgovce, razlog pada SDPR-a pre svega menadžment, koji se više bavio trošenjem novca sa računa firme nego ugovaranjem novih poslova. „Pored svoje nesposobnosti, menadžment je pokazao sklonost ka suludim projektima tipa renoviranje nekoliko hiljada kvadrata poslovnih prostorija zgarde SDPR-a koji su dostigli cenu od 2.700 evra po kvadratu. Sve je to moglo da se radi jer nije bilo stvarne kontrole poslovanja firme. Naime, do 2012. interni kontrolori rada kompanije su bili Upravni odbor firme i samostalno odeljenje za poslovnu bezbednost, dok su spolja rad kontrolisale vojna i civilna služba. Međutim, novi menadžment ukida odeljenje za bezbednost, a u Upravni, kasnije Nadzorni odbor birani su stranački ljudi koji nikako ne mogu da obavljaju kontrolnu funkciju. Rukovodstvo SDPR-a, postavljeno 2012, opijeno je količinom novca na računu i svojim neznanjem i nekompetentnošću uspeva da od najjače firme na Balkanu napravi trećerazredno preduzeće, koje mora čak i poslovne ugovore da stavlja u zalog bankama kako bi uzimalo kredite. Primer je založno pravo na potpisanom ugovoru sa libanskim Ministarstvom odbrane u vrednosti od 11 miliona dolara“, navodi Milovanović. Radić pak kaže da se na primeru Krušika vidi da su privatni trgovci imali privilegovani pristup robi. „S druge strane, SDPR je imao velike investicije i sporno je da li će one biti vraćene. Na primer, izgrađena je fabrika u Uzićima, ali ne znamo da li ta industrija išta proizvodi. SDPR ima i sestrinske firme i teško je videti pravu sliku. Kroz sestrinske firme su imali značajna ulaganja. Sada je SDPR uključen čak i u građevinske radove u Beogradu preko sestrinskog preduzeća PMC inženjering“, navodi Radić.