Manifest sudnjeg dana

Mnogi beli hrišćanski evangelisti u Sjedinjenim Država odavno veruju da je Americi poverena božja misija spasavanja sveta. Pod uticajem tog krstaškog mentaliteta, američka spoljna politika često od diplomatije skrene ka ratovanju. Sada je u opasnosti da to ponovo učini. Državni sekretar Majk Pompeo je prošlog meseca pokrenuo još jedan evangelistički krstaški pohod, ovog puta protiv Kine. NJegov govor je bio ekstremistički, simplificirajući i opasan - i mogao bi da SAD povede putem koji vodi konfliktu s tom zemljom. Prema Pompeu, kineski predsednik Si Đinping i Komunistička partija Kine gaje „decenijama staru žudnju za globalnom hegemonijom“. Ovo je ironično. Samo jedna zemlja - Amerika - ima strategiju odbrane koja od nje zahteva da bude „dominantna svetska vojna sila“, s „povoljnom regionalnom ravnotežom snaga u indopacifičkoj zoni, Evropi, na Bliskom istoku i u zapadnoj hemisferi“. Bela knjiga kineske odbrambene doktrine, nasuprot tome, proklamuje da „Kina nikada neće slediti utabanu stazu velikih sila koje teže uspostavljanju hegemonije“; kao i da „u sve multipolarnijem svetu, koji karakterišu razvoj ekonomske globalizacije, informatičkog društva i kulturne diversifikacije, mir, razvoj i uzajamno korisna saradnja predstavljaju nepovratne trendove savremenog doba“. Ovo podseća na Isusov prekor: „Licemeru, izvadi najpre brvno iz oka svog, pa ćeš onda videti da izvadiš trun iz oka bratovljevog“ (Jevanđelje po Mateju, 7:5). Ukupna američka potrošnja na odbranu u 2019. iznosila je 732 milijarde dolara, skoro tri puta više od 261 milijarde koliko je u te svrhe potrošila Kina. Nadalje, SAD u inostranstvu imaju skoro 800 vojnih baza, dok Kina ima samo jednu, malu pomorsku bazu u DŽibutiju. SAD imaju brojne vojne baze nadomak teritorije Kine, koja nema nijednu nadomak SAD. SAD imaju 5.800 nuklearnih glava; Kina otprilike 320. SAD imaju 11 nosača aviona; Kina ima jedan. SAD su u poslednjih 40 godina pokrenule mnogo ratova u inostranstvu; Kina nije pokrenula nijedan (mada jeste kritikovana zbog pograničnih okršaja, od kojih je najskoriji onaj s Indijom, koji nisu prerasli u ratove). Poslednjih godina SAD redovno odbijaju da se pridržavaju međunarodnih ugovora ili istupaju iz organizacija pod okriljem UN, uključujući Unesko, Pariski sporazum o borbi protiv klimatskih promena, a odnedavno i Svetsku zdravstvenu organizaciju, dok Kina podržava UN procese i agencije. Američki predsednik Donald Tramp nedavno je zapretio uvođenjem sankcija osoblju Međunarodnog krivičnog suda. Pompeo diže glas zbog kineske represije nad muslimanskom ujgurskom manjinom, ali Trampov bivši savetnik za nacionalnu bezbednost, DŽon Bolton, tvrdi da Tramp privatno kineskoj strani nije prigovorio zbog njenih akcija (u provinciji Sinđang, koju naseljavaju Ujguri, prim.), ili da je te mere čak podržao. Svetska javnost je posvetila relativno malo pažnje Pompeovom govoru, koji nije ponudio nikakve dokaze za tvrdnje o kineskim hegemonističkim ambicijama. Kinesko odbacivanje američke hegemonije ne znači da Kina želi vlastitu hegemoniju. Štaviše, izvan SAD malo ko veruje da je kineski cilj globalna dominacija. Eksplicitno proklamovani nacionalni ciljevi su da Kina postane „umereno prosperitetno društvo“ do 2021. (kada se navršava 100. godišnjica formiranja KP) i „potpuno razvijena zemlja do 2049. godine (kada će se navršiti 100 godina od osnivanja Narodne Republike). Osim toga, u 2019. procenjen na 10.098 dolara, kineski BDP po glavi stanovnika iznosio je manje od šestine američkog (65.112 dolara), što teško da predstavlja osnov za globalnu supremaciju. Kina mora još mnogo toga da nadoknadi kako bi dostigla čak i svoje bazične ciljeve ekonomskog razvoja. Ukoliko Tramp izgubi novembarske predsedničke izbore, na Pompeov govor verovatno više neće biti obraćana pažnja. Demokrate će svakako kritikovati Kinu, ali bez Pompeovih bezobzirnih preterivanja. Ali ako Tramp pobedi, Pompeov govor bi mogao biti nagoveštaj haosa koji će uslediti. Pompeov evangelizam je autentičan, a beli evangelisti danas su politička baza Republikanske stranke. Pompeovi zilotski ekscesi imaju duboke korene u američkoj istoriji. Engleski protestantski doseljenici u SAD verovali su da osnivaju Novi Izrael u obećanoj zemlji, i uz božji blagoslov. Kako bi opravdao i proslavio nasilnu aneksiju Severne Amerike, DŽon O’Saliven je 1845. skovao frazu Manifest sudbine. „Sve ovo biće deo naše buduće istorije“, pisao je 1839, „kako bismo na zemlji dostigli moralno dostojanstvo i spasenje čovečje - neporecivu istinu i dobrotu božju. Za ovu svetu misiju u ime naroda sveta, kojima je uskraćeno ovo svetlo istine koje život daje, Amerika je izabrana“. Na bazi tako egzaltiranih pogleda na sopstvenu dobronamernost, SAD su pribegle masovnom porobljavanju ljudi do Građanskog rata, te široko rasprostranjenom aparthejdu nakon njega; pokolju starosedelačkog američkog stanovništva tokom 19. veka i njegovom potčinjavanju u potonjem periodu; i, sa dostizanjem zapadne granice, širenju Manifesta sudbine na druge zemlje. Kasnije, u vreme Hladnog rata, antikomunistički zanos doveo je do toga da SAD vode katastrofalne ratove u jugoistočnoj Aziji (Vijetnam, Laos i Kambodža) šezdesetih i sedamdesetih, te se upuštaju u brutalne sukobe u Centralnoj Americi osamdesetih godina. Nakon terorističkih napada 11. septembra 2001, evangelistička strast usmerena je na borbu protiv „radikalnog islama“ ili „islamskog fašizma“; Amerika je svojevoljno povela četiri rata - u Avganistanu, Iraku, Siriji i Libiji - koji su se svi izvrgli u debakle i još traju. A onda je naprasno navodno egzistencijalna pretnja u vidu radikalnog islama zaboravljena, a meta novog krstaškog rata postala je KP Kine. Sam Pompeo biblijsko učenje shvata bukvalno, pa tako veruje i da je kraj sveta, apokaliptična borba između dobra i zla, nešto što je neizbežno. Svoja uverenja izneo je u jednom govoru iz 2015, kada je još bio kongresmen iz Kanzasa: Amerika je judeo-hrišćanska nacija, najveća u istoriji, čiji je zadatak da vodi bitke u ime Boga sve do Vaznesenja, kada će iznova rođeni Hristovi sledbenici, poput njega samog, biti uzneti na nebesa i izvedeni pred Strašni sud. Beli evangelisti predstavljaju samo oko 17 procenata američke odrasle populacije, ali zato čine oko 26 odsto biračkog tela. Oni u ogromnoj većini glasaju za republikance (procenjuje se da je takvih na izborima 2016. bilo 81 odsto), što ih, pojedinačno posmatrano, čini najvažnijim biračkim blokom ove stranke. Ovo im daje veliki uticaj na politiku republikanaca, a posebno na spoljnu politiku u situacijama kad republikanci kontrolišu i Belu kuću i Senat (kome pripada ovlašćenje ratifikacije međunarodnih ugovora koje SAD sklapaju). Od ukupnog broja republikanaca u Kongresu, njih 99 odsto su hrišćani, od čega je protestanata oko 70 procenata, uključujući tu i značajan, mada zvanično nepoznat broj evangelista. Naravno, i među demokratama ima političara koji zagovaraju američku izuzetnost i pokreću krstaške ratove (poput, recimo, intervencija predsednika Baraka Obame u Siriji i Libiji). U celini posmatrano, ipak, Demokratska stranka nije toliko vezana za koncept američke hegemonije kao što je to slučaj s evangelističkom bazom Republikanske stranke. Pompeova zapaljiva antikineska retorika mogla bi u narednim sedmicama da u još većoj meri poprimi apokaliptičnu vizuru, ako ni zbog čega drugog onda kako bi raspalila strasti republikanske baze pred izbore. Ako Tramp doživi poraz, što se u ovom trenutku čini verovatnim, rizik od konfrontacije s Kinom će se smanjiti. Ali ako ostane na vlasti, bilo zato što je pošteno dobio izbore, pribegao izbornoj prevari, ili čak organizovao državni udar (sve je moguće), Pompeov krstaški pohod će verovatno biti sproveden u delo, što bi svet moglo da dovede na ivicu rata koji on sam očekuje, ili čak priželjkuje.