Strah od gubitka kontrole

Posle pola godine vratolomnih lupinga, pripreme za ovogodišnji Bitef kao da ateriraju – da ne čuje đavo! – na čvrsto tle. U javnosti je već poznato da je regularno izdanje Bitefa, odlukom gradskih vlasti, odloženo za sledeću godinu kada će se odigrati „dupli Bitef“: 54. i 55. zajedno. Ipak, i ovog septembra desiće se Bitef: umesto njegovog planiranog, celovitog programa biće održan trodnevni Bitef Prolog, svojevrsni uvod u to dvostruko izdanje najavljeno za 2021. godinu. Odluka o odlaganju festivala je potpuno racionalna. Otkako je počela globalna pandemija koronavirusa, sve ljudske delatnosti na svim delovima planete dramatično su otežane, pojedine i potpuno onemogućene, ali nije mnogo egocentrično tvrditi da među najugroženije spada i organizacija međunarodnog pozorišnog festivala. Prevashodno je ugrožen, zbog nužne telesne distance, sam teatar, a međunarodni pozorišni festival je izložen i dodatnim izazovima, kao što je rizik otkazivanja gostovanja ako učesnici treba da budu u karantinu po povratku kući. Uostalom, većina međunarodnih pozorišnih festivala u svetu je otkazana... S druge strane, duplo izdanje nudi mogućnost da se 2021. godine organizuje najspektakularnije izdanje Bitefa još od gostovanja Planine Olimp. Celoviti glavni program definitivno je usvojen pre skoro tri meseca, imao je samo sedam predstava jer se od početka pandemije ponašamo odgovorno, svesni da su uslovi za održavanje ovako zahtevnog događaja skromniji nego u redovnim okolnostima. Tim Bitefa je, paralelno s dovršavanjem selekcije, planirao i isprobavao različite modele realizacije tog programa. Kada nam je, iz organizacionih razloga takođe vezanih za pandemiju, propao najavljeni plan da, razvijajući sjajnu praksu uspostavljenu prošle godine, Bitef izvedemo u Luci Beograd, a gde smo planirali da podignemo montažna gledališta s većim razmakom među sedištima, prešli smo na druge varijante. Posle razmatranja opcije da predstave igramo na otvorenom, koja je otpala jer nijedna izabrana predstava ne može da se igra u takvom okviru, prešlo se na jedinu mogućnost: igranje u pozorištima, uz poštovanje važećih i projekciju novih antipandemijskih mera... I onda je došla odluka o odlaganju. Šta je trebalo da bude 54. Bitef? Kao i prethodna izdanja Bitefa, i ovo ima dve glavne osovine, tematsku/problemsku i estetsku. Ova prva se svodi na pitanja u rasponu od razaranja globalnog ekosistema i, posledično, opasnosti od kataklizme, do vizije „sveta posle“, onog koji se u savremenoj misli određuje kao posthumanizam: sveta u kome čovek više neće biti u centru, pa se stvara šansa za obnovu ekološke ravnoteže. Osim što su globalni, ovi izazovi su i veoma lokalni, ako se imaju u vidu zagađenost vazduha u Beogradu ili planovi za izgradnju mini-hidrocentrala svugde po Srbiji. Uostalom, i ova pandemija je, verovatno, posledica narušenog globalnog ekosistema... Iz osećanja straha od onoga što nam donosi sutra, te nade da će se ono, ipak, i dogoditi, da ćemo izbeći kataklizmu svetskih razmera, proizašao je i slogan 54. Bitefa: „Na ivici budućnosti“. Umetnička osovina je povezana s idejom posthumanizma: svodi se na ispitivanje (živog) scenskog prisustva, dekonstrukciju ljudskog subjekta izvođenja, različite vidove onog što neki teoretičari određuju kao digitalno telo, uključujući kiborge i robote. U nekim od sedam izabranih predstava telo izvođača se dopunjuje ili čak zamenjuje robotom ili dronom, u nekima je ono i dalje jedno i jedino, ali je svetlosnim i drugim efektima, te robotizovanom koreografijom, dehumanizovano... Pored dve glavne, i ovaj Bitef ima i dve dodatne koncepcijske linije: promociju novih imena svetskog teatra, kao i onih koji dolaze iz nezapadnih izvođačkih kultura. U sve pomenute teme trebalo je da nas uvede razigran, duhovit i pametan scenski spektakl pod znakovitim, možda i zloslutnim naslovom 2020, jedna od retkih velikih svetskih predstava koja se pojavila ove godine, na njenom samom početku. U koprodukciji Slovenskog narodnog gledališča, Mestnog gledališča LJubljanskog i Cankarjevog doma, predstavu je režirao Ivica Buljan, a na osnovu knjiga poznatog izraelskog istoričara Juvala Noe Hararija, čija je jedna od glavnih tvrdnji da je homo sapijens jedina vrsta u istoriji koja je samostalno ugrozila globalni ekosistem. Ekološke teme, doduše u malo bizarnom vidu, pokreće i druga slovenačka predstava izabrana za 54. Bitef, Pluća, po komadu savremenog engleskog pisca Dankana Mekmilana i postavci reditelja kog smo ove godine hteli da međunarodno promovišemo, mladog Žige Divjaka. Ova minimalistička predstava bazirana na sjajnoj glumi, pokazuje izazove s kojim se susreće savremeni mladi par, uključujući i dilemu da li imati decu u svetu kojem preti ekološka kataklizma. I plesna predstava Tragovi svetski poznatog koreografa Vima Vandekejbusa i njegove trupe Ultima Vez iz Brisela, kojom je trebalo da 54. Bitef bude svečano otvoren, ima ekološku problematiku: počinje rušenjem prirodne ravnoteže u vidu probijanja auto-puta kroz šumu i ubistva, a završava osvetom prirode. U drugom delu festivala, naglasak je trebalo da bude pomeren na posthumanizam i s njim povezanu „dehumanizaciju“ izvođača. U predstavi Opčinio sam te mladog, ali već afirmisanog iranskog koreografa Eshana Hemata, robotizovan ples izvođača iz Belgije, Japana i Irana, u sadejstvu s nadzorom koji nad njima sprovodi dron, artikuliše jedan od glavnih problema savremenog sveta, onog koji se ne rukovodi humanističkim idealima: medijsku i tehnološku kontrolu i manipulaciju. Francuska predstava Fleš Franka Vigurua nema fabulu, potpuno je apstraktna i svodi se na vizuelno-zvučno-atmosfersku instalaciju s dvoje izvođača čija su tela razgrađena kostimom, svetlom i dimom. Viziji „posthumanog sveta“ doprinosi i predstava Beogradskog dramskog pozorišta Living room, festivalska koprodukcija, kojom je Bitef trebalo da se zatvori. Ovu lirsku meditaciju o protoku vremena, prolaznosti, usamljenosti i izneverenim nadama postavlja mladi i već vrlo uspešni nemački reditelj Ersan Mondtag, čija je međunarodna karijera, po njegovim vlastitim rečima, počela pre tri godine upravo na Bitefu. Prva predstava izabrana za 54. Bitef, od koje je i počelo njegovo konceptualno osmišljavanje, u kojoj se sustiču i tema posthumanizma i dehumanizovano izvođačko telo je Dolina jeze višestrukog laureata Bitefa i miljenika njegove publike, Štefana Kegija, u koprodukciji kolektiva Rimini protokol i minhenskog Kameršpilea. Imajući to u vidu sasvim je logično zašto smo baš nju izabrali da bude glavni sadržaj Bitef Prologa koji će se desiti od 12. do 14. septembra 2020. Jedini izvođač ove predstave-predavanja je humanoidni robot, verna kopija pisca Tomasa Melea, koji nam, između ostalog, govori o bipolarnom poremećaju ličnosti dotičnog pisca: za njega je tipičan strah od gubitka kontrole, a što je upravo ono što Mele radi kad svoj subjektivitet ustupa robotu. Pored konceptualnih, postoje i praktični, produkcijski razlozi zašto smo ovu predstavu izabrali za Bitef Prolog. Nema žive izvođače koji bi putovanjem za Srbiju i samim igranjem rizikovali da se razbole od korone (još nije dokazano da virus napada robote), tim koji putuje s robotom je mali pa su i tako smanjeni zdravstveni rizici, a i predstava nije velikog gabarita te staje u Bitef teatar. Ovo poslednje je posebno važno, jer smo odlučili da se svi programi Bitef Prologa dese u samom Bitef teatru, ili na pozornici na otvorenom koju ćemo postaviti na Skveru Mire Trailović ispred teatra. Pored produkcijskih, odluka ima i simbolički razlog: Bitef u vanrednim okolnostima realizujemo prevashodno vlastitim ljudskim i infrastrukturnim resursima. Na sceni na otvorenom organizovaćemo brojne prateće programe, prevashodno debatnog karaktera. Naglasak na stručnim i naučnim debatama, razgovorima s autorima, Filozofskom teatru..., ove je godine bitniji nego inače. Naime, naša borba da se, u vidu Prologa, pruži makar „uzorak“ Bitefa rukovođena je ne samo željom da se održi kontinuitet festivala, već i da se pokaže da je teatar moguć ako se poštuju sve zaštitne mere, i u uslovima pandemije, ali i da je nužan i to ne samo kao umetnička praksa, već i kao manifestacija javne sfere – mesto i kontekst u kome se kritički preispituje društvo.