Ko si, bre, ti, čudovište metalno?

Već neko vreme jedno od značajnijih uporišta režima krije se u autističnoj zagnjurenosti većinske Srbije u bezbedno Ništa, odakle se, bilo iz razloga udobne učmalosti bilo po zadatku, javljaju pojedinci ne bi li stavili znak jednakosti između kritičara režima i korisnika režimskih privilegija. Tobož uznemireni, gadljivi na povišeni ton rasprave, upozoravaju i jednu i drugu stranu da su preterali i da sve to naprosto nije lepo. Kažu im, učtivo i s nežnim prekorom, kako za njih same nije dobro da se povinuju „nijednom gospodaru“. Brinu. I ne znam da li sam pročitao odvratnija i licemernija obraćanja javnosti od nekolicine onih što su iz ambijenta opšte žabokrečine zakreketali povodom razmene pisama Gorana Markovića i Emira Kusturice. Ta je žabokrečina, u kojoj je jedan od prioriteta pokazati da je „sve isto“, mesto gde se upražnjavaju mnogi javni diskursi koji drugu svrhu nemaju sem da u već toksičnu stvarnost dodaju poneku nijansu zatrovanog mulja čijim udisanjem najbesmislenije ideje postaju mantre koje najednom mnogi ponavljaju. Tako je bilo i s pričom da je „rekonstruisani“ Trg republike takav kakav je, prazan i odvratan, zato što su takvi trgovi u Evropi. A evo, tako je i sada s pričom da, u redu, možda ovaj spomenik i nije baš kako treba, ali sumnje nema da je spomenik Stefanu Nemanji upravo sada preko potreban. A zašto je potreban? U ovom času, sa ovom vlašću, u stanju opšteg društvenog raspada, zašto spomenik srednjovekovnom Simeonu? Ne uviđaju li stanovnici toksične močvare da su to reči koje su im ponavljanjem utuvljene u glavu, iste reči onih koje makar i krišom, ili makar samo pred drugima, preziru? Svaki spomenik sem što „spominje“ pojam ili ličnost na koju se odnosi, izraz je vremena u kom nastaje, a u kakvom vremenu mi živimo i može li iz ovog vremena uobličenog kriminalom na svim nivoima - tu gde su radnici primorani na najgora poniženja ne bi li sačuvali posao, gde osuđeni seksualni manijak ulazi u parlament, gde firma optuženog za ubistvo popločava Beograd, gde se građani bore za svoje drveće i svoja mesta sećanja, u otetoj državi kojom vlada kartel proizvođača droge i krijumčara oružja - može li da nikne bilo šta pod okriljem ove vlasti, a da ima vrednost i smisao, da ne govorimo o uporištu u autentičnoj srpskoj istoriji, tradiciji i kulturi? Nije li žabokrečinasti besmisao upravo mesto gde mnogi uviđaju neslućene šanse, i ima li srećnijeg mulja od onog gde mediokritet nesputano širi blatnjava krila i prlja sve što mu je nedostižno, frustrirajuće i nerazumljivo? Eto, tu je i konkurs privatnog preduzeća Beograd na vodi za preko 20 skulptura u javnom prostoru; čujem, prijavili se mnogi eminentni srpski vajari, i kakve veze ima što će njihova dela krasiti mesto zločina bez presedana, mesto najveće pljačke Beograda u novijoj istoriji. Zagledani u divovski čir koji izrasta pred ubijenom železničkom stanicom, sanjaju valjda da će i njihova ispraznost jednog dana steći monumentalne razmere. Jeste, peticija protiv podizanja tog rugla od spomenika, te nove predstojeće sramote Beograda, te uvrede upućene srednjovekovnom vladaru i celokupnoj srpskoj istoriji, stiže kasno. Ipak, razlozi za pokretanje peticije mnogo su širi. Nije reč samo o zahtevu da se radovi obustave, već i da se uobliči, saopšti i podrži javno mišljenje o ruglu kao estetskoj i političkoj odrednici društva u kome živimo. Ne da bi se otvorio prostor za nove polemike s režimom, naprotiv, da se jednom za svagda stavi tačka na svaki dalji razgovor. Jer predubok je jaz između nas i njih, i jezički i kulturni i moralni, i svakog dana će rasti, sve dok se ne pretvori u barikade. A tada će jedino biti važno da znamo ko smo to „mi“. Ko su „oni“, biće isključivo njihova stvar. A da li bi bilo na vreme da je peticija pokrenuta po raspisivanju neregularnog konkursa, ili po njegovom još neregularnijem svršetku? Ne, ni tada ni sada ne bi se moglo sprečiti uobličenje vizije neurotičnog vlastodršca. Ne bi se ni za metar smanjio taj lažni idol, jer dimenzije spomenika savršeno odgovaraju dimenzijama krađe. Ali zato ima nade da će makar doći do zastoja u montiranju svih tih parčadi, jer trajaće to, kažu, do jeseni, a Vesić je tu, a gde je Vesić sve se radi temeljno i iz više puta. Dok taj ukapira kako se to spaja, barem jednom će lažnog Nemanju spojiti da se neće znati gde mu je dupe, gde glava, a gde ruski krst. Do tada, dragi sugrađani, potpisujte peticiju, delite je s prijateljima. I ne brinite, pašće bronzani godzila pre ili kasnije, taj prevarant lažnog imena, taj Vučićev šizofreni autoportret na pokvarenom jajetu, i pašće uz milozvučan tresak.