Šta to beše odgovornost

Nakon pola godine agonije pod imenom „nova realnost“ i pokušaja građana da prežive uprkos nekonzistentnim i često histeričnim zaokretima vlasti, teško da bi se na repertoaru moglo naći nešto iritantnije od onog što nam trenutno demonstrira stručni deo Kriznog štaba. Recimo, kada dr Darija Kisić Tepavčević izađe pred kamere i autoritativno saopšti: „Uočeno je da sanitarne preporuke poštuje manje građana Srbije nego pre dve nedelje, zbog čega postoji strahovanje da bi epidemija koronavirusa ponovo mogla da se razbukti“. Uočeno je! Koji naučni metod je korišćen prilikom procene i na kom uzorku je rađen? Šta je analiza pokazala, zbog čega je do toga došlo i koja je preporuka psihologa i psihijatara iz Kriznog štaba da se taj problem prevaziđe? I ko je taj koji je to uočio? Ona, dok je šetala gradom ili gledala kroz prozor, stručno telo za nadzor ponašanja građana ili policija koja je ispisala neuporedivo veći broj kazni nego pre dve nedelje. Ako je tako, gde je onda tu to telo da nam pokaže statistiku ili direktor policije da nas obavesti o broju i vrsti prekršaja, kao što je to činio na početku epidemije? I gde je analiza koju svaka država radi o mentalnom stanju nacije u pandemiji u odnosu na preventivne mere, po preporuci SZO, koje se postavljaju na sajtu PsuchArchives da bi se uporedila iskustva? Pa, biće da nemamo takvu analizu i pored činjenice da je Evropska jedinica za statistiku SZO ponudila podršku za njeno sprovođenje uz objašnjenje da je u krizi poput ove od najveće važnosti da se nadgleda „percepcija javnosti o riziku, zaštitnom ponašanju i ponašanju spremnosti, poverenje javnosti, kao i znanje i dezinformacije kako bi se omogućilo predstavnicima vlade, medijima i zdravstvu da primene adekvatne odgovore“. Šta će nam kada dr Kisić Tepavčević to radi odokativnom metodom i u proverenom društvu (i dr Branislav Tiodorović je potvrdio njenu tezu – lično je uočio pad odgovornosti u nošenju maski) i kada nam te informacije servira samo sa ciljem da krivicu za ono što će uslediti prebaci sa vlasti i Kriznog štaba na građane. Što je u najmanju ruku neukusno imajući u vidu da postojeći Krizni štab nije imao ni dovoljno autoriteta da objasni potrebu za nošenjem maske čak ni Vučiću, koji ih je ovlastio da donose epidemiološke mere i koji se založio za njih tvrdeći da njihovu reputaciju niko ne može da sruši jer su „najbolji među najboljima“. Uzgred – nisu. Imamo mi još mnogo i te kako kvalitetnih stručnjaka, na šta je ukazao prof dr Dragan Delić uz konstataciju da su pojedini članovi Kriznog štaba među najboljima u našoj sredini - ništa više, ništa manje i da je „nekolegijalno od strane članova KŠ da nisu predsedniku, bar iz lažne skromnosti, ukazali na tu zabludu/neistinu“. Nisu, jer su sa zadovoljstvom poverovali u Vučićevu ocenu da ih napadaju samo „kibiceri i neradnici“ oličeni u 3.000 kolega, i nisu jer je udobno biti „najbolji među najboljima“, s obzirom na to da skida odgovornost sa njih za sve što sledi. A mnogo toga nam sledi ukoliko ministar Lončar, kao što je obećao, ne zbućka vakcinu ili je Vučić ne nabavi od nekog od svoje braće (iz Kine ili Rusije) koji je preskočio treću fazu testiranja. To što trenutno nismo među najgorima (dvadesetak evropskih država ima veći procenat zaraženih), ne znači da uskoro nećemo biti, već samo da nismo omiljena turistička destinacija i da smo tokom sezone odmora pošteđeni. Treći pik se očekuje čim se građani vrate sa odmora (ukoliko se ne testiraju o svom trošku i samoinicijativno stave u izolaciju, jer to država neće uraditi), a deca pođu u škole. I to je neminovnost imajući u vidu da je u Berlinu, uz iste mere koje su predviđene i kod nas, za dve nedelje virus ušao u više od 40 škola, a još uvek nije jasno kako će i da li će roditelji moći da obezbede adekvatnu zaštitu i maske za decu. Ako tome dodamo i otvaranje bioskopa uz potpuno neodržive preporuke (predviđeno je da svaki gledalac mora da ima devet kvadrata samo za sebe, a vlasnicima bioskopa je odobreno da prodaju polovinu karata) i pozorišta u kojima će glumci biti bez ikakve zaštite (bliski kontakti, glasan govor, pevanje...), jasno je šta nas čeka - još više dreke na građane koji ne poštuju mere prevencije! Čak i da su građani isključivi krivci, posao Kriznog štaba je bio da ih do sada nauče adekvatnom ponašanju, što znači da su opet oni ti koji su zakazali. Međutim, više od mesec dana nakon što su njihovu ostavku zatražili potpisnici apela Ujedinjeni protiv kovida, situacija se nije pomerila od sramne ocene da među njima nema kvalifikovanih stručnjaka da sude i govore o epidemiji, jer samo epidemiolog može da upriliči set mera koji bi psihološki bio prihvatljiv za stanovništvo, da intubira pacijenta i sanira srčani udar koji se sve češće javlja kao posledica kovida-19. „Za mene je odsustvo odgovora potpisnicima Ujedinjeni protiv kovida prvenstveno moralno pitanje. Bilo ko da vam se obrati, kada su u pitanju zdravlje i život, imate obavezu da komunicirate, a ne kada vam se obrati 3.000 kolega, među kojima i 130 profesora. Ukoliko bi mi se samo jedan kolega obratio morala bih to da uvažim i bez obzira na to da li ćemo se složiti ili ne, to zahteva razgovor. Jasno mi je to što su ignorisali zahtev za ostavku, ostavka je ipak čin visokog morala, ali to ne znači da je trebalo da odbiju komunikaciju – dovoljno bi bilo da su predložili sastanak i zajedno prošli kroz zahteve. Ne može se u medicini nešto apriori odbaciti jer je tu retko dva i dva četiri, a njihovo ponašanje je potpuno neprimereno jer ne vodi dobrom rezultatu, što se i pokazalo. Da su komunicirali sa lekarima koji su na terenu, koji leče i od kojih direktno zavisi hoće li neko živeti ili neće, pitanje je da li bi se dogodio drugi pik. I ne pomaže ni sedenje na dve stolice, koje smo videli kod dr Kona - on razume i uvažava kolege, ali... Uvek postoji to ali...“, kaže dr Milena Jauković, bivša sekretarka Etičkog odbora SLD i član Udruženja za medicinsko pravo. Nažalost, ni Krizni štab (pa ni pojedinci u njemu, bez obzira na koliko stolica da sede) a ni predstavnici vlasti nisu našli za shodno da reaguju ni na prvi ni na dodatne zahteve Ujedinjenih protiv kovida. Nije to učinila ni Ana Brnabić kojoj je 15. avgusta upućen zahtev da se javno osudi omalovažavanje potpisnika i da ih zaštiti od pritisaka „kao premijerka svih građana“. U prepucavanju sa lekarima je ispalila krunski argument – da je posao države da obezbedi zaštitnu opremu medicinskim radnicima, što je urađeno, na šta su joj lekari uzvratili da je posao države da obezbedi adekvatnu zdravstvenu zaštitu za sve, adekvatne plate (bez umanjivanja ukoliko se razbole od kovida i drugih bolesti), mogućnost drugačijeg mišljenja i adekvatnu komunikaciju sa građanima u doba krize. „A što se tiče zaštitne opreme, ne očekujte aplauze za to, molimo vas. To bi bilo kao da aplaudiramo automatu što nam je izbacio naš novac, zar ne“, naveli su u pismu. Dakle, ne samo da ćemo u treći pik prvog talasa ići sa istim igračima, „najboljim od najboljih“, već nam je Krizni štab već napravio raspored do zime – tada nas očekuje drugi talas, šta god to značilo. On nastupa posle prvog talasa, 28 dana nakon poslednjeg slučaja infekcije koji je zabeležen, a još uvek nismo čuli i kada će i kako to zatišje obezbediti. Mada, možda nije ni neophodno da ga obezbede – dovoljno je da ga kao i do sada samo proglase.