Veliki župan, veliki spomenik – šta nije jasno

Koncept svečanog otvaranja deonica jednog istog auto-puta, oproban u predizbornoj kampanji, našao je svoju primenu i u spomeničkom kontekstu. Tako se pre dve nedelje pokraj temelja budućeg spomenika Stefanu Nemanji okupio vrh gradske vlasti (osim gradonačelnika, ako je to nekom bitno) da obeleži istovar prva četiri kamiona sa njegovim delovima koja su stigla iz Rusije. Svečanost možda nije bila u rangu otvaranja renovirane pijace ili novog tržnog centra, ali nas je Goran Vesić uveravao da će od tog „velikog dana u istoriji Srbije“ (može se nadalje u narodu praznovati kao „Istovarenje“) veći biti samo onaj dan kada predsednik Vučić bude taj spomenik otkrio. Nažalost, uzvišene note Vesićevog podužeg govora prilikom istovara, narušili su čak i mediji naklonjeni vlasti jer nisu uspeli da izbegnu kadar u čijoj pozadini dominira Lidlov slogan „visok kvalitet, niska cena“, što je zapravo najbliže transparentnom obaveštavanju o finansijskoj strani celog poduhvata, što smo imali priliku da vidimo. Već dve i po godine, od kada su poznati rezultati konkursa, zvaničnicima se nije omakla ni naznaka cene. Do nje se može doći samo uvidom u dokumentaciju Istorijskog arhiva Beograda iz koje se vidi da je preko te institucije, posredstvom pregovaračkog postupka bez objavljivanja javnog poziva, 2018. isplaćeno 14.288.701 dinara od planiranih 20 miliona i da u tu svotu nije uključena isplata nagrada dodeljenih na konkursu, kao ni honorar članova komisije. Ono što ostaje nepoznanica je da li se radi o celokupnim troškovima transporta, pripreme terena, postavljanja... kao i da li je u pitanju samo prva tranša isplate. Ipak, pokazalo se da je Vesićeva generalna proba istorijskog trenutka imala snažan odjek i da su mnogi najednom shvatili da će se taj i takav spomenik zbilja naći na Savskom trgu ukoliko neko nešto ne preduzme. Nameće se pitanje – a zašto tek sada? „Važno je reći da je od samog početka i pojave prvog rešenja, postojala i javna reakcija, a normalno je da je ona intenzivirana kada je došlo do realizacije. Nažalost, mislim da su mnoge morale da budu izrečene ranije, jer ovaj spomenik predstavlja deo celokupnih aktivnosti na destrukciji urbanog jezgra Beograda. Ne verujem da je više moguće zaustaviti njegovu izgradnju i ne znam kako bi to moglo da se realizuje kada ga podiže vlast i kada je u njenim rukama moć. Ali to ne znači da javnost treba da se pomiri sa takvim spomenikom, da ga ne kritikuje i da ne govori o problemima koji su već materijalizovani i koji postaju sve vidljiviji“, kaže za NIN istoričar umetnosti Nenad Makuljević, redovni profesor na Filozofskom fakultetu. Međutim, Društvo konzervatora Srbije ipak misli da ni sada nije kasno da se zaustavi njegovo postavljenje i insistira na tome bez obzira na broj pristiglih delova spomenika. „Umesto održavanja kontinuiteta tradicije, upisane u kolektivno sećanje srpskog naroda, vladarska ikonografija koju je predstavio skulptor iz Rusije pretenciozni je falsifikat akademizma 19. veka, uvećan šest ili sedam puta u odnosu na uobičajenu visinu monumentalnih spomeničkih obeležja. Ni po čemu taj spomenik – idejni i ideološki proizvod megalomanije orijentalnih despotija – ne uspostavlja vezu sa Srbijom, pa tako ni sa Beogradom 21. veka... Reč je o višestruko predimenzioniranom i estetski promašenom spomeniku, pa bi se poštovanjem glasa struke i našeg zahteva zaustavilo dalje trajno uništavanje arhitektonskih i urbanističkih vrednosti Glavne železničke stanice i Savskog trga u Beogradu“, piše u njihovom saopštenju za medije. Kritike koje kreću od toga da ni Stefan Nemanja ni Beograd takav spomenik nisu zaslužili, vlast ne ignoriše – pokušava da se brani, ali ne i da odgovori na njihovu suštinu. „Ne smeta njima visina spomenika, niti izgled. NJima smeta što Srbija podiže spomenik Stefanu Nemanji. Jer Srbija koja to radi je snažna i ponosna, a njihova ideologija je da Srbija bude slaba i da se svakome izvinjava“, jedan je od živopisnih odgovora koji je ponudio Vesić. „U 99,9 posto slučajeva ti predlozi su potpuno besmisleni, odnosno te kritike su besmislene, neosnovane... Ja ni u jednoj od tih kritika nisam čuo kontrapredlog“, izgovorio je Marko Stojčić, glavni gradski urbanista, a da nije precizirao na šta bi taj kontrapredlog trebalo da se odnosi. Umetničko rešenje? Veličinu spomenika? Lokaciju? Autokratsko odlučivanje o izgledu grada? Jedini pokušaj odbrane same estetike spomenika došao je od vajara i člana žirija za spomenik Svetomira Arsića Basare, ali uz blagu ogradu: „Kad bude bio na Savskom trgu možemo da govorimo o tome da li je dobro ili loše urađen.“ Drugi član žirija, reditelj Emir Kusturica, baš kao i funkcioneri SNS-a nije imao stručnu odbranu. Ali je imao svojih pet minuta da kaže šta misli o onima kojima se ne sviđa spomenik, uz pompeznu najavu – lično nas je Vučić obavestio da će Kusturica da se oglasi. A kada se oglasio usledila je velika nagrada u vidu najave sastanka sa Vučićem, Dodikom i Željkom Cvijanović, na kome će se raspravljati o zajedničkom finansiranju filma o Jasenovcu koji će upravo Kusturica režirati. „Meni se čini da vlast i ne pokušava da odbrani rešenje, jer nema odbrane - taj spomenik je neodgovarajući, i stilski i ikonografski i u svakom drugom pogledu. Ali je prešla na novu fazu - pozivanjem na ime Stefana Nemanje, pokušava da opravda spomenik. I to je nedopustivo! U tu zamku ne smemo da se upetljamo, jer to što Stefanu Nemanji treba podići spomenik nije sporno, ali taj spomenik treba takođe da bude određenog umetničkog kvaliteta. To meni liči na novi dogmatizam. Spomenik je spomenik, može da bude dobar ili loš. A ovaj je u tolikoj krizi da je predsednik počeo da ga opravdava na isti način na koji je opravdavao popločavanje Trga republike - to je divan trg, to je najbolji trg, to je najveći trg, ove zgrade su lepe a ove ružne... Ovog trenutka se dešava identična stvar. Mislim da je vlast shvatila, koliko je mogla, da ne ulazi u tu vrstu rasprave da li je spomenik dobar, kvalitetan, smislen, pametan, već je ponudila logiku koja je dosta naivna: ako je neko veliki, treba mu veliki spomenik. To je smešno, to prosto ne ide tako. I spomenik od dva metra je velik“, smatra Makuljević. I tako nema objašnjenja zbog čega tolika visina, nema objašnjenja zbog čega ta lokacija, niti ima objašnjenja kako se jedno rešenje bazirano na umetničkoj tradiciji koja nikada nije bila prisutna na ovim prostorima, uklapa uz zgrade kojima se rekonstruiše izvorni izgled od pre stotinjak godina. Moglo bi se reći: veliki župan – veliki spomenik, šta vam nije jasno? Stvar je očito uspela, a sve te strane reči poput romantizma, akademizma i slično, samo su pokušaj da kamufliraju „mržnju prema Vučiću“. Uz taj argument ide još jedan - komična sklonost vlasti da za svako mesto koje su uzeli da „poprave“ kažu da je ranije bilo ruglo. „Ne moram da govorim da je mesto na kome treba da stoji spomenik Stefanu Nemanji bilo ruglo Beograda, kao što svi Beograđani znaju. I svi ljudi iz unutrašnjosti koji su dolazili, znaju da je to bilo najružnije mesto“, izjavio je nedavno Aleksandar Vučić. Čak je i Trg republike tek njihovom intervencijom postao „mesto na koje ljudi žele da dolaze“ (Goran Vesić). Ako je tako, onda bi svima bilo lakše kada bi SNS ispostavio konačan spisak gradskih rugla, umesto što beskrajno rastu u retrospektivi. Ali, budući da smo od Marka Stojčića čuli da veruje kako su ljudi koji toliko kritikuju spomenik i druge urbanističke intervencije plaćeni za to – sigurno neće hteti da nam „posao“ učine lakšim.