Lečenje lepotom

Nekad rezervisan samo za političke zverke i diplomate, rafting Tarom nije izgubio na ekskluzivnosti prelaskom na nivo masovnog turizma. Jer, reka je i dalje smaragdna, mestimično providna, pa zapenušana, s mnoštvom pritičućih potoka i slapova vodopada. NJen kanjon i dalje je drugi u svetu po dubini, odmah posle Kolorada, okolna priroda divlje velelepna, mir toliki da se potru svaki stres i briga. Dramatično nebo je uklešteno među vrhovima planina, sa krunama od zimzelena, ili golog, snežnobelog stenja...Tara je delom prirodna granica BiH i Crne Gore, ali aktuelne korona prilike komplikuju međudržavne odnose. Ovo ne sprečava splavare obeju strana da međusobno sarađuju, rekom upućeni jedni na druge. I čuvaju je kao „suzu Balkana“. Danas ona donosi pustolove iz celog sveta, dok je od 19. veka do kraja Drugog svetskog rata služila drugačijoj ekonomiji. NJom se prtila posečena šuma na upletenim balvanima, ka pilanama u Foči, i dalje u Višegrad, pa Beograd. Sve te promene, i mnoge ranije, Tara je preživela dostojanstveno, dovoljno moćna da bude ravnodušna prema svakom ko svojom malom silom teži da je iskoristi. Ili tome ko i u čijoj pratnji želi da jezdi njenim brzacima. Turistima poslednje nije svejedno, pa ih vode obučeni skiperi, sa licencom, obično iz Foče, sada centra raftinga. Od obližnjeg Šćepan Polja, gde Drina nastaje od Pive i Tare, proteže se dugi niz pitoresknih kamp-naselja, sve do Radovan Luke, kao odmorišta velikog spusta. Gostu se udovoljava na razne načine, pa čak i bazenima i vaj-fajem. Ta vrsta luksuza smatra se izlišnim u Encijanu, smeštenom na najlepšoj tački, usred rečne dubodoline. I ciljano nazvanim po prelepom endemskom cvetu što raste na nepristupačnim dinarskim čukama .Ideologija sklada, kao i kamp, pripadaju Milanu Šupiću Šerpi, avanturisti i planinaru, tarskom vuku, sitom gradskog ambicioznog biznisa. Želeći da se ratosilja bremena svakodnevice, krenuo je u potragu za oazom tišine, rečeno frazama. Istinitim u biti, pa i kad se kaže da je taj kutak - raj na zemlji. Kako bez muke nema nauke, ali ni uživanja, tako i turisti do tog punkta moraju da prođu omanju golgotu. Rupu do rupe, barikade od stada krava, na nazoviputu od Foče do mesta gde putnike preuzima kombi. I zatim još pun sat vožnje izlokanom cestom koju je pre dve godine prokopala vojska BiH, dok hirovi prirode s proleća prave diverzije. Manje hrabrim ovde zastaje srce, iz straha da se ne surduknu u provaliju. Dolazak u kamp vredi svake graške znoja: sve kućice su od drvenih oblica, rasporeda prilagođenog reljefu. Na fasadama visi mnoštvo, mahom etno sitnica, u sličnom je stilu urađena i „trpezarija“- nekoliko klupa poređanih u krug oko stola, i centralnog ognjišta. Među drvećem su raskriljene ljuljaške, s najopojnijim mogućim pogledom. Tišina prosto bubnja u glavi. Drugi nivo ambijenta je sama reka, već opisanog izgleda, kome fali još podatak da je i leti ledena (maksimalno 12 stepeni). Ovog je avgusta vodostaj viši zbog kišurina, pa epitet „ekstremni“ više odgovara sportu koji sve došljake okuplja. „Rafting je daleko radikalniji kad Tara nabuja od topljenja snega. Prvim se delom, od Đurđevića mosta do Brštanovice, gde je Encijan, mnogo žešće vesla, dok te nizvodno bacaju virovi“, priča Najo, jedini s iskustvom velikog spusta, i to krajem aprila. Tad matica ume da podvuče čamac pod neko oboreno stablo, ili da prevrne majušno plovilo. Prekaljeni za tren oka u njega se vrate, ne mareći što voda ledi krv u žilama. Ekstremnost „penzionerskog“, avgustovskog tipa svodi se na prskanje između dve posade, pomoć pri veslanju kojim sada bezuslovno dominira skiper. U „ekstremne“ momente spada i savlađivanje serija virova i posledično zapljuskivanje što izaziva razdraganu ciku. Kao i prolazak ispod vodopada, i fakultativni skokovi sa stena... Ekipa NIN-a je po tom pitanju uvežbana, pa dolazak tempira u petak, kako bi bila orna za (subotnji) večernji sadržaj, tačnije – živu muziku. Ume, doduše, da se veseli i bez nje, ali im je glavni zgoditak kad „uhapse“ muzičare. Sada se, pevušeći za svoju dušu, u a kapelo varijanti, oslobađaju velegrada. I polako ulaze u ritam prirode, vraćajući se na „fabričko podešavanje“. Sve otvoreniji prema sebi, i jedan spram drugog tokom raskošne večere koja počinje čorbom-melemom, preko teletine sa krompirom ispod sača, ili pastrmke, pa sve do turskih merak-slatkih kolača. Slično je domaćinski i doručak, uz puno sudžuka, pršute.., sira i kajmaka. Sa tri takva obroka po danu, gost se kući vraća podgojen, bez obzira na („ekstremne“) fizičke aktivnosti. Izjutra, iskusni vreme spusta usklade sa meteorološkim prilikama. Nekad, kao sada, ovo se poklopi sa tajmingom dolaska skipera, pozajmljenog iz Crne Gore, zbog velike potražnje vikendom. Bilo kako bilo, svojih pet minuta, a zapravo 2-3 časa raftinga, naša flotila strpljivo čeka. Sunce vabimo unakrsnim nazdravljanjem, već uveliko uronjeni u relativnost vremena. Pre spusta navlači se tesno ronilačko odelo, a nije bilo jednom da se neko za...ao, pa ga obukao natraške. Operacija svlačenja i ponovnog oblačenja je veoma mučna, te se preporučuje koncentracija, kao i pri izboru pravog broja obuće. Obavezni su i kaciga i prsluk, koje ubeđeni u svoju spretnost odbacuju čim čamac krene nizvodno. Tad se i mozak pušta na otavu, a duša preobraćuje, što je pravi čas i za selfije. Ovom ne pristupa samo mlada generacija, brojem dominantna u aktuelnom navratu i sklona sopstvenim ritualima. Drugačijim, bar u jednom, od mladalačke prakse novinarke. Da smo se mi sudarali gumenim čamcima (na ekskurzijama), zajedno bismo pevali Riblju čorbu i Bijelo dugme, a ne narodnjake. Zapažanje melodija izvan sopstvenog muzičkog ukusa je prolazno, okolnosti pojačavaju toleranciju na sve vrste drugačijeg. U ponašanju skipera Borisa trpeljivost je prerasla u profesionalizam, pa ničim ne otkriva da ipak preferira klijentelu svoje primarne provinijencije usluga. Ruse i Beloruse, koji čine 80 odsto crnogorskih turista, što se drže „kao vojnici“, poštujući sva pravila. Dok smo mi „domaći“ nekako previše raspojasani. Nezvanična kolaboracija dva suseda omogućava da na kraju spusta izađemo na crnogorsku stranu Tare, što Srbijancima u datom momentu nije dozvoljeno. Nakon što se čamac izvuče i nasadi na kombi, svi se fotkamo kod table teritorijalne pripadnosti, kao dokaz koju smo zemlju pohodili. Tad reporterka NIN-a doživljava još jedno lično prosvetljenje, iz budalaste želje da sa tri (srpska) prsta iskaže inat Milu Đukanoviću. Jednom od vozača kombija kojim sad treba da se dovezemo do mesta nasuprot našem kampu, nije do takvog zezanja. Pa se okreće demonstrativno. Diplomatska greška ipak se nekako ispravlja petominutnim izvinjavanjem. Lako je ući u konflikt kad si samo turista, još zagušen civilizacijskim otrovima. Takav feler tera mlađariju da sasvim iskorači iz pristojnosti, pa čak i normalnog, što se događa tokom nastupa tročlanog benda, a posle subotnje večere. Poneti ekstremnim nadražajima, inicirani su u pleme, pa se veru o grede i kuku ognjišta. I deru pomahnitalo. A sve zato što je muzika prešla u Donji dom, za naš malo odvojeni astal, generacijski (samo)proteranih. Da li je okosnica dalje smutnje bila to što je jedan od nas „matorih“ (Najo) razularenom krdu izvukao kablove iz zvučnika, ili je posredi bila neka tinejdž plavuša, tek nivo testosterona naglo je narastao, pa je došlo i do tuče. Sve dok Šerpa nije izašao i sve ih razjurio, gromkim ponavljanjem „razlaz“. Jutro posle derneka mnogo toga menja, pa su i raspomamljeni hormoni junoša splasli, nakon spusta. To nisu bila ista deca, već gorštački nežna, po ovde važećem zakonu paradoksa. Baš kao što Šerpa, nalik Indijani DŽonsu, postaje dečje sentimentalan kad komunicira sa svojim ljubimcima, psom i mačkom, ili priča o baka Darinki, najbližoj komšinici, koja je svoj 83-godišnji vek provela ne kročivši van Brštanovice. Da bi već u sledećem trenu taj zanesenjak bivao transformisan u profi ugostitelja, pažljivog i užurbanog istovremeno. Ova mala, ali uočljiva doza kontradiktornosti, verovatno je znak da nirvanu još kvari pogrešan ljudski uticaj, ma koliko ovde boravili. Tako i Šerpa ponekad uzme odmor od ovog što je nama sinonim spokoja. Gužva je stalna, bilo korone ili ne, jer stres je drugi naziv naše realnosti. Incidenti poput noćašnjeg srećom su veoma retki i daju se zalečiti. Nama je ipak teže, trodnevna terapija nije dovoljna. Rastanak je najgori trenutak putovanja, pa se na sve načine odlaže. Padaju predlozi da se ponove neke ludorije, kao što je slobodno puštanje niz maticu, kad telo preporodi prirodna masaža virovima. Ili možda još jedan rafting... Ili po jednu rakijicu, što se po običaju jedino dogodi. I zna da se veoma protegne. Tad se često ekipa podeli, pa jedni odu na more (sada – u Neum), drugi požure ka Višegradu, da za dana bar pređu granicu. Treći ostaju dok ih drži telo, a posle se smenjuju u vožnji, kako se ko od aktera otrezni. Podeljeni u dvoja kola, hitali smo ka granici. Nebo se ljutilo, da l’ što stižemo ili idemo, munje su na sve strane praštale, nagoveštene maglom što je punila dubodoline. Bližeći se Beogradu, sve smo više piljili u mobilne, vraćajući se na gradski standard. Ipak, spokoj Tare ostaće u nama i posle. Kao zrno vere da postoji drugačije mesto, gde je svako svoj na svome. Ili poput kolektivnog zaveta da ćemo ponovo da dođemo, da se instant resetujemo i zalečimo ono malo preostale duše.