Bajka iznikla iz zemlje

Od više stotina likovnih kolonija u Srbiji, jedna od najpoznatijih i najdoslednijih je Internacionalni simpozijum skulpture velikog formata u terakoti Terra, koji se bez prekida već 39 godina održava u Kikindi. Jer, to je jedino mesto na planeti gde se u komadu peku radovi od gline dimenzija do 2,5x1,40x1,40 metara, i gde autori sa raznih strana, od regiona, do Tajvana i Japana, „nauče nešto o sebi od zemlje“, glavnog resursa Tere, po kom je i nazvana. „Glina je podatna, ali sve pamti kao živi stvor, pa gde god da si je ’silovao’, ona će pući pri pečenju“, prirodu dijaloga između umetnika i materijala tumači Slobodan Kojić, vajar, profesor na Fakultetu likovnih umetnosti na Cetinju, direktor Centra za likovnu i primenjenu umetnost Tera i pokretač svega od čega se ova ustanova sastoji. A to je, osim ateljea, smeštenog u jednom od pogona nekad moćnog preduzeća za izradu crepa Toza Marković, i Galerija u centru grada, i Muzej, takođe globalno unikatan. Ne po tome što je ovaj bivši manjež pripadao vojsci, već što su eksponati 3D enciklopedija remek-dela rađenih u terakoti. Za svaku od pomenutih stavki, Kojić je vodio borbu sa vlastima, ne bi li ih pridobio za svoje revolucionarne zamisli. Jer, „još dok je bio student Akademije u Beogradu, shvatio je potencijal terakote velikog formata, donevši iz Toze Markovića tri svoja ogromna rada“. „Niko na Fakultetu nije pričao o njihovom kvalitetu, već isključivo o gabaritu“, smeje se Kojić mladalački, premda mu je 76 godina. Elan mu, kako sam tvrdi, daje inat, ili, viđeno tuđim očima - nesalomiva upornost da istera lepotu na videlo. Ideja da se aktivira kapacitet Kikinde krčkala se dugo u njegovoj glavi, ostvarena 1982, dok je fabrika još bila u društvenom vlasništvu. Sedamnaest godina posle, ’99. iskorišćena je poslednja šansa pred privatizaciju preduzeća, da bar jedan njegov deo ostane vizuelnim stvaraocima. Pogoni Toze danas su uglavnom devastirani, dok onaj u službi Tere doživljava stalan napredak, iz razloga što svaki saziv teži da nadmaši prethodni, bar podsvesno. U sklopu intencija umetnika da pre svega sami sebe prevaziđu. Rezultat je očigledan za svakog ko kroči u dvorište ateljea, kao i u Muzej, izvojevan opet „na mišiće“, dugogodišnjim ubeđivanjem gradskih otaca da otkupe bivšu vojnu konjušnicu. Transakcija je obavljena na kredit, uz klauzulu ugovora da se Tera tu bar simbolično smesti, odmah nakon uplate druge rate. Jer, i restauracija je potrajala, „krov se bio prilično urušio, kiša se slivala niz zidove objekta, i čista je sreća što metalna konstrukcija nije istrulila“, Kojić opisuje stanje koje se danas ne da prepoznati. Naime, zdanje od cigle natkriveno drvenim svodom izgleda poput najreprezentativnijih arheoloških nalazišta. Poređenje opravdava asocijacija na kineske glinene ratnike iz Sjena, ali i činjenica da su u terakotu utisnuti tragovi svih najstarijih civilizacija. Ova naša, aktuelna, govori jezikom umetnika koji su prošli kroz Simpozijum. Premda je postavka hronološka, svih oko 300 skulptura doživljavaju se isprva kao celina, organizam satkan od najrazličitijih rumenih obrisa. Svod od greda doprinosi mističnom utisku iz kog se posetilac teško prene, pa tek tad kreće da primećuje činioce stalne izložbe. Pa nekom pogled grabe apstraktne formacije, dok se drugom lepe za atropomorfne stvorove, ili gigantske portrete. Neko pak traži poznata imena autora, ne bi li utvrdio kako se taj pokazao u Kikindi. Po otisku prstiju ili alatki umetnika na površini skulpture, mogu se naslutiti unutrašnje sile što su ga gonile, kao i dominantan pravac njegove matične teritorije i razdoblja u kom je stvarao, ili još stvara. O istom svedoči i skulpturalna masa geometrijskih ili amorfnih oblika, ponekad i čovekolika, ili nalik životinji, ostavljajući prostor posmatraču da otkrije prirodu nadahnuća, pretočenog u artefakt. Pragmatičniji gosti, pod uslovom da su upućeni u istoriju mesta, zamišljaju kako li su sva ta dela preseljena iz Terinog dvorišta. Odgovor je prost: ručno, i dizalicama, prilagođenim krhkosti „tereta“. „Nije terakota baš tako nežna, i može se zalepiti svaki deo nepretvoren u prah“, Kojić i dalje hvali glinu, iz drugačijeg diskursa. Možda je još veće čudo od Muzeja zdanje gde umetnici stvaraju. Spolja - autentične industrijske arhitekture iz 1895, pomalo grubo i rustično, iznutra je simbol komfora, najluksuzniji atelje koji se može poželeti. Opremljen svim mogućim alatima i aparaturama, uključujući i famoznu peć za monolite velikih dimenzija, i stručnu potporu. Kao i podno grejanje, bitno za Kojićeve još nezaživele planove. Jer ni njemu, ni Kikindi nije u interesu da Tera radi samo tokom jula, već da je umetnici dožive kao zajednički, uvek otvoreni studio, čemu trenutno udovoljava poznati slikar Milan Blanuša. Majušan spram impozantne prazne prostorije, on u jednom uglu gnječi meko, masno, valjkasto grumenje gline. Pod prstima mu se pomaljaju čovečuljci s jakim karakterom, po kojima je Blanuša i proslavljen. Ćuti, obuzet unutrašnjom raspravom sa materijalom. U jednoj od niša natkriljenog oboda pogona, Milan Ramaji proverava efekat inkrustracije stakla u terakotu, kako oblikuje izmaštane pejzaže, ili šta god da je primarno zamislio. Lagani džez struji iz zvučnika, oplate modelovane od gline. Svetla ima taman toliko da senke kreiraju opsene. Sve je apsolutno magično, bajkovito. Među inventarom ateljea, što je vrsta deminutiva za produkcioni konglomerat, vrzmaju se i dva psa, orna da se maze, ali kad treba i da zalaju, kao da su svesni kakvo blago čuvaju: ostatak kolekcije monumentalnih skulptura, pohranjen u atrijumu. I ovde se radi o ambijentalnoj postavci, gde na percepciju umetničkog učinka utiče i priroda, kao i sama građevina, u čijem su okrilju radovi. Prizor je dokaz da slika vredi više od hiljadu reči, nedostatnih da prenesu emocije. U sklopu kompleksa je i takozvani depo, zapravo dugačka odaja nalik ambaru, gde su se nekad sušili crepovi, a danas umetnički radovi. Stara peć na ugalj, nikad gašena, dobila je sedam zamenica, od kojih dve za visoku temperaturu u kojima se peku terakote sa primesama porcelana, kamenine i stakla. Procedura sušenja zapravo započinje u samoj radionici, gde su sada radovi nedavno završenog 39. simpozijuma. Jer, održavanje vajarskog skupa nije osujetilo ni bombardovanje, pa ni drugi pik prvog naleta korone. „Zatvorili smo se u Teru kao u radni logor, i strepeli sve do sada, tri nedelje posle rastanka, da li će se neko razboleti“, priznaje Kojić, presrećan što su izbegnute nemile posledice epidemije, ako se ne računa otkazivanje dve učesnice, iz Japana i Novog Zelanda. Kako su se sa esencijalnim vajarskim materijalom porvali Mirjana Blagojev, Slobodan Stojanović i Branislav Nikolić iz Srbije, Tamara Sekulić iz Hrvatske, Mark Leuhtold iz SAD, te Nikolau Moldovan iz Rumunije, videće se sledeće godine, u Galeriji Tere. Otvaranje izložbe uvek označava početak novog saziva kolonije, dok je završetak izlaganja trenutak nove selidbe radova. Tada se oni premeštaju ili u Muzej, ili u dvorište pogona, ili postaju delom stalnih i putujućih postavki. Ako ostanu u Kikindi, obogatiće zbirku Opštine, glavnog gradskog trga i tamošnjih parkova. Prepuštajući se lutanju, mogu stići i dalje od Beograda, gde su davno bile segment Belefa i sličnih manifestacija, pa čak i do Venecije, gde su nastupale u sklopu Bijenala, 1999. godine. Umorni od utisaka, sedamo za prostran astal, gde se u vreme simpozijuma odvijaju rasprave u cilju promišljanja vajarskih postupaka. Jer, ovde se ništa ne radi napamet. „Pri selekciji autora, Umetnički savet vodi računa o tome da li nečija poetika odgovara ovom specifičnom radu“, Kojić navodi jedan od uslova stalno raspisanog konkursa. Niko se u Teru ne poziva dvaput, dok se u pogledu geografske provenijencije obraća pažnja o renomeu date zemlje na polju terakote. Učesnik je privilegovan prilikom za realizaciju pravog vajarskog poduhvata, honorarom od 1.000 evra, plus smeštajem u privatnim pansionima, uz obilje jela i pića. „Boravak je bio organizovan na još višem nivou dok su umetnici bivali smešteni u novoizgrađenom hotelu Narvik, hraneći se po sistemu a la carte. Novčano, ovo nije više opterećivalo finansijere – Ministarstvo kulture, pokrajinski sekretarijat i Opštinu, jer i biftek nakon par dana dosadi, zamenjen šoljom jogurta“, primećuje Kojić. Tranzicija je zatvorila i ovaj jedini hotel u Kikindi i cenralizovala budžetski transfer sredstava (uprkos naklapanjima o decentralizaciji), što sve više opterećuje lokalnu samoupravu. Ali i donatore. Našeg domaćina sve rečeno prikazuje kao vizionara, kakva osobina retko ide uz sebičluk. „Naučen sam u detinjstvu da je sramota ako i zagrizeš jabuku pre no što je sa drugima podeliš“, što je i dalje njegov kredo. Stoga svoje snove deli sa čitavom zajednicom, oblikujući ih u planove, koje listom ostvaruje, istrajno kao bager. Tako se sledeće što će imati Tera odnosi na Muzej, tačnije, na krug kasarne od 12 hektara, sada zarastao u korov iz kog štrče stoletni borovi. On će biti pretvoren u Park skulpture, u kombinaciji sa botaničkom baštom. Ni takvo šta Srbija nema, a biće ga u jednom od najzabačenijih kutaka, ili „slepom crevu“, kako Kojić voli da kaže, budući da se od Kikinde ne može dalje. Kad bi neko sa vrha promislio, Tera bi postala opštenarodna atrakcija. Da svako dete što se lati plastelina može bar intuitivno da sagleda svoju moguću budućnost, ukoliko nastavi sa vajanjem.