Sporan i nesporan napredak

Prva Strategija razvoja kulture ikada usvojena od strane Vlade Srbije predstavlja odgovor na kulturne potrebe građana u našoj zemlji i zasniva se na istraživanjima i nizu praktičnih mera podrške kulturi. Strategija je definisana u skladu sa društvenim kontekstom u kom nastaje i zasniva se na kulturnoj tradiciji i njenim vrednostima koje nisu apstraktnog tipa U tekstu „Strategija razvoja kulture Republike Srbije: Zasenjivanje prostote“ objavljenom u časopisu NIN 20. avgusta, gospođa Gorica Mojović je iznela određene stavove o Predlogu Strategije razvoja kulture Republike Srbije od 2020. do 2029. godine (u daljem tekstu Strategija) na koje bih želeo da se osvrnem. Uz pohvale na račun analize postojećeg stanja u kulturi i detaljnog spiska predloženih mera, većina primedbi gospođe Mojović se odnosi na ono što ona naziva „vrednosnom orijentacijom i ideološkom trasom“, koju kvalifikuje kao „etno-nacionalnu“, kao i na planirani obim finansiranja kulture na republičkom nivou. Svoje primedbe autorka teksta zasniva pre svega na merama Strategije koje se tiču očuvanja ćiriličnog pisma, podrške istraživanju genocida nad srpskim narodom i srpskog kulturnog prostora. Kao što je poznato, ćirilica predstavlja bitan deo srpskog kulturnog identiteta čiji je nastanak i razvoj povezan sa antičko-grčkim i romejskim nasleđem i uključenjem srpske kulture u civilizacijske tokove svog vremena i na njoj su izvorno nastali najvažniji pisani dokumenti i književna dela na srpskom jeziku, a danas ćirilica povezuje srpski sa njemu kulturno i istorijski bliskim narodima. Imajući u vidu da se nesumnjivo sve manje koristi u Srbiji i da može biti ugrožena, zaštita ćirilice je civilizacijski utemeljen čin usmeren ka zaštiti kulturnog identiteta i nasleđa, koji doprinosi očuvanju kulturne raznolikosti regiona, Evrope i sveta. Mere afirmacije upotrebe i očuvanja svesti o značaju ćiriličnog pisma ne ugrožavaju prava pripadnika nacionalnih manjina da koriste druga pisma, kao ni istorijski uslovljenu praksu upotrebe latiničnog pisma od strane nosilaca srpskog jezika. Kada je reč o meri iz Strategije posvećenoj istraživanju genocida (napomenimo, ne samo nad srpskim nego i nad drugim narodima, posebno Jevrejima i Romima) to, naravno, po sebi ne podrazumeva bilo kakav iracionalni kult žrtve, niti negiranje odgovornosti pripadnika srpskog naroda za događaje iz bliže i dalje prošlosti ili zagovaranje revanšizma, već se radi o civilizacijski utemeljenom činu sećanja na stradanje i uspostavljanja kulture sećanja na važne istorijske događaje. Uključivanje narativa o zajedničkom stradanju u kolektivnu samosvest jevrejskog i drugih naroda dobar je primer odgovornog odnosa prema prošlosti i bitan segment njihovog nacionalnog kulturnog identiteta. U tom smislu, Strategija podržava istraživanje genocida nad srpskim narodom i afirmaciju kulture sećanja na njega, kako bi se suprotstavila nespornim tendencijama istorijskog revizionizma, doprinela razvoju naučnog saznanja i prevazilaženju sukoba sa drugim narodima, često zasnovanim na iskrivljenom sagledavanju istorijskih činjenica. Institucionalna i državna briga o jeziku i kulturnom identitetu manjinskih grupa spada u važne tekovine savremene civilizacije. U tom smislu i pripadnici srpskog naroda koji žive u drugim državama na to imaju pravo. Briga Srbije o očuvanju nasleđa i stvaralaštva na osnovama nacionalne kulture, u okviru srpskog kulturnog prostora, ne predstavlja mešanje u nadležnosti drugih država već uključuje saradnju sa njima, kao i njihovim građanima koji se samoodređuju kao Srbi. Time se ne negira pravo nosilaca različitih identiteta koji žive na tlu naše zemlje da održavaju odnose sa državama koje smatraju matičnim, bez ugrožavanja institucionalnog poretka Republike Srbije. Uostalom, u Strategiji je jasno navedeno da se ona odnosi najpre na kulturu u Srbiji, bez obzira na etničko poreklo ili identitetski izbor njihovih nosilaca, kao i na podršku očuvanju kulturne raznolikosti u našoj zemlji, koja uključuje stvaralaštvo nacionalnih manjina i svih društvenih grupa. Sve mere i aktivnosti u Strategiji definisane su u skladu sa tim. Prva Strategija razvoja kulture ikada usvojena od strane Vlade Srbije predstavlja odgovor na kulturne potrebe građana u našoj zemlji i zasniva se na istraživanjima i nizu praktičnih mera podrške kulturi. Takođe, Strategija je definisana u skladu sa društvenim kontekstom u kom nastaje i zasniva se na kulturnoj tradiciji i njenim vrednostima koje nisu apstraktnog tipa, nego su nastale kroz istorijski razvoj konkretne zajednice, čiji članovi dele osećaj pripadnosti na osnovu zajedničkih vrednosti i istorijskog pamćenja. Za kraj ću se osvrnuti na primedbu gospođe Mojović kako je u Predlogu Strategije u odnosu na prvobitni Nacrt „izostao plan izdvajanja za kulturu iz budžeta po godinama“. Naime, Predlog sadrži i trogodišnji Akcioni plan u kom su detaljno razrađene sve mere, kao i za njih predviđeni troškovi koji se odnose na podršku zapošljavanju i umetnicima u kulturi, unapređenje kulturne infrastrukture, donošenje odgovarajućih zakona i drugo. Ukoliko Skupština usvoji Strategiju i Akcioni plan bude realizovan, može se očekivati rast budžeta za kulturu u iznosu od više od dve milijarde dinara godišnje, tako da bi udeo troškova za kulturu u republičkom budžetu dostigao 1% u narednom trogodišnjem periodu. Kritika gospođe Mojović jednostavno ne stoji niti ona pokazuje da ima argumente. Nastanak tako važnog i kompleksnog dokumenta kakav je strategija kulture na nacionalnom nivou predstavlja nesporan napredak u kulturnoj politici. U prethodnih nekoliko decenija, kada je, da podsetimo, gospođa Mojović obavljala važne funkcije u kulturi zahvaljujući svom političkom angažmanu, Srbija nije bila ni blizu izrade i usvajanja takve strategije. Gorica Mojović više nije na važnim funkcijama, ali umesto toga očigledno ima višak političke ostrašćenosti, pošto je godinama „žarila i palila“ u beogradskoj kulturi, na način koji je mnogima ostavio gorke uspomene. Da li gospođi Mojović smeta nacionalni aspekt nacionalne strategije i zašto? Na to pitanje duguje odgovor javnosti.