Pesnicama na drugačije mišljenje

Iz Rusije stižu vesti o trovanju opozicionih lidera, iz Srbije o prebijenim učesnicima nedavnih demonstracija i Milanu Vujiću, dvadesetdvogodišnjem ambasadoru Evropske demokratske mreže mladih, čije je lice unakaženo zbog političkih i ideoloških razlika. Ovde se mržnja ne meri na grame. „Sve ukazuje na to da su ovde ljudska i politička prava ne samo ugrožena, već da se borimo za njihovo opstajanje“, kaže Milan Vujić za NIN. Na dan kada je napadnut na širokom bulevaru u Novom Sadu, gradu u kom je odrastao, 1.600 kilometara daleko, u Belorusiji, održani su takozvani izbori. „To su dve vrlo slične zemlje. Srbija pretenduje da zauzme položaj diktatorske države kakva je danas Belorusija. Ne, ne preuveličavam. Ovde su degradirane sve demokratske vrednosti. A ovo što se dogodilo meni, nije obična ulična tuča. Napadnut sam zbog političkih stavova. Moj napadač misli drugačije. I fizičkim obračunom želeo je da reši problem koji vidi među nama“, kaže Vujić. Možda ova vlast ne snosi krivicu za najniže porive koje ljudi gaje u sebi i sve češće ih samo izbljunu na površinu, ali generalno, tu na ivici evropskih kapija oivičenih ponegde, kao ka Mađarskoj, bodljikavom žicom, sukobi jednih protiv drugih sve su očigledniji. Mržnju koju rasplamsava vlast u kvazidemokratskom društvu, sve je teže kontrolisati. Ni gram tolerancije za različite političke stavove vraća Srbiju vekovima unazad, utamničenu u istorijskim procepima, razjedenu razmiricama. I ukoliko želite da prođete bez posledica Srbijom danas, neokrvavljene glave, naučite jedno pravilo - pst, tišina, ni glas da se ne čuje. Iako ima tek 22 godine, o tome već mnogo zna Milan, organizator građanskih protesta početkom 2019. Godinu kasnije, visoko rizično podeljeno društvo inkasiralo je račun. Dve frakture lica i dislokacija jagodične kosti. Rastao je u skladnoj porodici. Nasilje nije milje u kojem se snalazi. Otac privrednik, majka nezaposlena, posvećena porodici. Nisu učinili ništa da bi strahovali od reakcije države. Danas oni nisu mirni kad god njihov sin treba da izađe iz stana. Milan je govorio 18. januara 2019. na prvom protestu u Novom Sadu. Srbiju ponekad sagledava kroz kontekst dešavanja u Rusiji ili Belorusiji, zemljama sa manjkom demokratije, kako on to vidi. Predstavnik vlasti, poslanik SNS-a Vladimir Orlić tvitom je pokušao da relativizuje napad na njega uz objašnjenje da se Milan hvalio učešćem na protestima, na kojima se „lome kosti policajcima“. „Ali, to nije istina“, kaže Milan. „Opasno je da neko iz pozicije vlasti relativizuje nasilje. Miloš Vučević je napravio iskorak osuđujući napad, budući da osuda nasilja nije manir naprednjačke vlasti, ali to je učinio kao predsednik Gradskog odbora SNS-a u Novom Sadu, a ne kao gradonačelnik. Vlast je u ovom slučaju najodgovornija za atmosferu u društvu budući da ona na taj način i komunicira i poziva i obračunava se sa neistomišljenicima uz pomoć prorežimskih medija, odgovornih za moralno posrnuće našeg društva“. Milan je rastao u porodici neopterećenoj siromaštvom. Šta je izazvalo njegov bunt? „Politikom se bavim iz čistog revolta zbog toga što se mi kao društvo, kako bi rekla Ana Brnabić, mentalno detoniramo. Meni ova država nikada ništa nije dala i nemam lični interes da se borim za demokratske i evropske vrednosti društva. I ne samo što mi ništa nije dala, nego evo, moje lice je posledica mog delovanja, moje borbe da ovo društvo prestane da nazaduje. Mi ni u kojoj sferi života ne napredujemo kao društvo, iz dana u dan sve smo u dubljem ponoru. I neću prestati da se borim, ali je veliki problem kada moje delovanje postiže male ili nikakve rezultate, a posledice su velike i to mora da prestane. Moj slučaj treba da bude indikator Evropskoj uniji da li su i koliko u ovoj zemlji ljudska prava zaštićena. Želim i sam da imam skladnu porodicu, a ne da i moja deca odrastaju u društvu u kom sam odrastao ja. Postoje dva rešenja - da odem ili da pokušam nešto da promenim. Odlazak je poslednja opcija, kada iskoristim sve alternative i nakon što sve pokušam ovde. Ako i tada ne osetim da se nešto promenilo, treba da odem. Kada mi ponestane energije i uverim se da su uzaludni znanje, veštine i ostalo, kanalisaću to u nekom drugom pravcu. Sigurno postoje ljudi u nekom drugom svetu koji će to ceniti. Ali, treba još mnogo moje energije da se potroši uzaludno da bi se došlo do te tačke“, kaže Milan. Do tada on ne pristaje na medijsku manipulaciju, odsustvo vrednosti, morala, i svega lepog. Ne pristaje na promociju kriminalaca, osuđivanih za šverc i distribuciju narkotika na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Želi ljude od integriteta, stručne i poštene, na vodećim pozicijama u svim sferama društva. „Bez njih ne možemo biti uspešna zemlja, već najgora moguća. Odbijam to. Odbijam da moje dete sutra raste u društvu u kom nagrađuju neuke, nevaspitane, neobrazovane, nasilne, pokvarene, koji zarad političkih interesa eksploatišu mlade odrasle na ruševinama države i da čine nemoralne i nezakonite rabote. Ovde se funkcija ne zaslužuje, ovde je funkcija nagrada za zlodelo, poltronstvo. Ako se ovako nastavi, ne vidim budućnost Srbije i ne vidim sebe u njoj. Ako nastave da demotivišu generacije, kao većinom moju, u tom slučaju od Srbije neće ostati ništa“, navodi Milan. Ne negira da je žrtva režima, ali smatra da su posledice borbe u ovako polarizovanom društvu očekivane. Za njega su žrtve i oni koji glasaju za „crvenu“ ili džak brašna. Ovde za njega nema slobodnih ni među onima koji veruju da to jesu. Nisu to ni pristalice SNS-a, jer ako ikada požele da prestanu da budu članovi SNS-a, to neće moći. Možda mislite da ponavlja sekvence govora opozicionih predstavnika, ali on nije ni za jednog od njih, bar tako kaže. A ova vlast za njega je živo blato koje guta sve dobro iz dana u dan. NJegovo zdravstveno stanje sada je bolje, iako ta leva strana lica još ne funkcioniše najbolje. Biće potrebno vreme da razradi pokrete vilice, sastavljene tokom nekoliko operacija. Bio je spreman da žrtvuje mnogo još od prvog protesta, ali je verovao da će uspeti da promeni društvo, ma kako to izgledalo gotovo nemoguće. Otpor nije bila njegova misija, revolt je bio jedina njegova opcija za ostanak u zemlji. Momka njegovih godina, koji ga je jakim udarcima u glavu poslao na Urgentnu kliniku, poznavao je površno. „Nisam ga viđao godinama. Ne znam da li i šta studira. Ne znam ništa, sem da je bio na listi stranke Istina, koja je zagovarala legalizaciju marihuane i prostitucije, a kandiduje se na lokalnom nivou, što nema nikakvog smisla jer na lokalnom nivou ne mogu da donose zakone. To je stranka nacionalne manjine, iako na listi nije bilo nijednog pripadnika te manjinske zajednice, jednom sam to napisao u maju na Instagramu. Taj mladić je bio na toj listi i verovatno mu nije prijalo šta sam napisao o toj stranci, iako nikoga lično nisam pomenuo“. Ko je odgovoran za ovaj događaj? Kakva to smelost nagoni vlast da sukobljava mlade ljude gurajući na ivicu njihove živote. Možda je politika njegova opcija, ali to je njegovo ustavno pravo. A on je pre svega mlad čovek, student prava u Novom Sadu, piše tekstove za Danas, Autonomiju, Novi magazin, portal Nova S, radi na projektu USAID-a, prolazi kroz nekoliko internacionalnih programa vezanih za politiku i pravo. Trenira, igra tenis, plivanje, trčanje. I najvažnije, brat je i sin. Ko ima pravo da njegov život stavi na ivicu?