Hronika užasa

Uz tvrdnju da je čuo kako to interesuje novinare, dr Zoran Gojković se na jednoj od sve ređih konferencija za medije, pohvalio stabilnom situacijom u Novom Pazaru i činjenicom da se tamo leče samo četiri kovid pacijenta. Lepo, ali izgleda da Krizni štab, po običaju, nije razumeo šta je to što javnost interesuje ili se opet opredelio za spinovanje. Baš niko nije tražio trenutni broj obolelih, već da nadležni podnesu odgovornost za katastrofu u Pazaru i najveću stopu smrtnosti u Evropi, koja se mogla sprečiti da se mali lokalni bogovi nisu igrali životima ljudi. I da im veliki bogovi nisu omogućili da to nastave da rade i da sa kredibilitetom „mesara“ (omiljena parola na protestima) uvedu grad u novi talas epidemije. „Zašto je problem da se u ovoj zemlji smeni nesposobno rukovodstvo? Zar da sledeći talas čekamo sa ljudima koji su sve vreme tvrdili da apsolutno sve drže pod kontrolom, a humanitarna katastrofa koja nas je zadesila ih je demantovala svakog dana. Imam više od 30 godina staža i videla sam strašne scene, radila sam sa pacijentima s ratišta, ali ovako nedostojanstveno umiranje nisam videla nikada“, kaže dr Lajla Sebečevac, anesteziolog i jedna od potpisnica za smenu v. d. direktora Mehe Mahmutovića. Više od trećine specijalista zaposlenih u Opštoj bolnici u Novom Pazaru (37) pokrenulo je peticiju za smenu dr Mahmutovića, smatrajući da su on i njegov tim najodgovorniji za kolaps u bolnici i lažno informisanje javnosti, a zahtev su sredinom avgusta uputili predsedniku, premijerki i ministru zdravlja. Odlazeće i nadolazeće državno rukovodstvo je odlučilo da ga ignoriše. Očito nisu imali volje da se ponovo lično blamiraju, kao što su to učinili povodom zahteva 3.000 lekara da se smeni Krizni štab, kada već imaju svog lokalnog moćnika koji će, uz sličnu retoriku, dobrovoljno da se blamira sam. I da bez njihove pomoći izgovori ono što bi i sami rekli – da je to neki mali broj nekompetentnih lekara koji političari i koji nije imao veze sa kovidom, a sada želi fotelje za sebe. „Veliki broj lekara nam je dao podršku, ali iz svojih ličnih razloga nisu hteli ili pre bih rekao nisu smeli da se uključuju u to. Svi koji smo potpisali smo znali da smo se ponudili na tacni i da će nas razvlačiti uzduž i popreko, a mnogi nisu spremni na to. I mnogi su radili sa obolelima od kovida, za razliku od direktora koji nijednom nije obukao skafander i obišao pacijente. Ali nisu veći heroji oni koji su radili sa kovidom, ljudi se razbolevaju i od drugih bolesti, a nas je veoma malo. Naravno da smo bili nepripremljeni, mnogi su, ali pokušaj da se uvek prikažemo samo u superlativu izaziva bes kod ljudi. Dan-danas ne znamo koliko je ljudi umrlo i koji su svi problemi bili. LJudi koji su nam došli u pomoć su rekli – ovo je Kambodža, kako se niste svi zarazili? Zato se sada mora analizirati šta je rađeno a šta nije, ali čim ukažemo na brojne probleme, usledi kritika da želimo nešto drugo i da nas rukovode politički razlozi. Zbog toga smo se u startu ogradili da ne pripadamo nijednoj političkoj priči. Ovo je samo pitanje obraza, konačno mogu da izađem u grad i kažem ljudima – nismo svi isti. Kada neko izgubi utakmicu selektor se smeni, ali kod nas ljudski životi izgleda nisu bitni kao utakmica“, kaže hirurg DŽemail Detanac. Pa, izgleda da stvarno nisu bitni. Direktor Meho Mahmutović je krajem juna, kada je već bila kataklizma, tvrdio da u Pazaru nema smrtnih slučajeva („Bio je jedan, intubiran je i poslat u Kragujevac, ali je tamo umro), dok je Mirsad Đerlek, koordinator novopazarske regionalne bolnice, nakon svega imenovan za sekretara u ministarstvu zdravlja, što se graniči sa nerealnim – imenovala ga je Vlada koja je u tehničkom mandatu. Ništa čudno, smatra dr Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta, jer je „dobro sarađivao, tj umanjivao brojke o obolelima, pa je za to nagrađen“. A ta igra brojkama je omiljena i predsedniku – iako je tokom juna i jula „Gradska čistoća“ Novog Pazara organizovala 275 sahrana, što je tačno tri puta više nego u istom periodu prošle godine, Vučić je objavio da je u tom periodu bilo „16 odsto manje preminulih nego u istom periodu prošle godine“. Ali, prikrivanje mrtvih i obolelih nije jedino što muči lekare, već kolaps zdravstvenog sistema do kog nije moralo da dođe da je rukovodstvo radilo svoj posao. Broj postelja na infektivnom odeljenju je bio 20, nije postojao instaliran kiseonik, organizacija je bila katastrofalna – svi su se selili sa jednog na drugo odeljenje, ambulanta je bila izdvojena i pretila je opasnost da se svi zaraze. Crvene, žute i zelene zone nisu postojale, osoblje je bilo needukovano i nije znalo ni kako da se obuče ni kako da se svuče iz zaštitne opreme. Ipak, prvi talas nije bio jak, a nije bilo preporučljivo paničiti u izbornoj kampanji „Naša priča počinje od 3. juna kada kreću transporti kovid pacijenata u pratnji anesteziologa i anestetičara. Te nedelje je transportovano sedam pacijenata, a do kraja meseca 93. Pacijenti su bili srednje teške ili teške kliničke slike, lošeg opšteg stanja i zbog nedovoljno vozila smo bili primorani da u jedna ambulantna kola stavljamo i po tri pacijenta. Od 22. situacija postaje drastično teža, KBC u Kragujevcu je već pun pa pacijente prebacujemo i u Beograd, a njihova klinička slika je toliko teška da se uglavnom prevoze intubirani. Mnogi su bili u takvom stanju da su posle 500 metara vraćani, a neki su preminuli tokom transporta. Za sve to vreme služba anestezije i reanimacije je upozoravala na ozbiljnost situacije, a ja sam 13 juna, nakon 14 pacijenata u jednoj noći, obavestila upravu bolnice o enormnom porastu broja kovid pacijenata i zatražila da se osnuje respiratorni centar u Novom Pazaru. Odgovorili su mi da je situacija pod kontrolom, a i da ne bi bilo loše da se svi zarazimo. S obzirom na to da smo imali 80 zaraženih medicinskih radnika, možda im je to i bila taktika jer je zaštitne opreme bilo sasvim dovoljno, a mi smo je dobijali na kašičicu“, kaže dr Sebečevac. Koliko je jedno takvo odeljenje bilo potrebno svedoči i dr Lejla Ćeranić, jedini infektolog u Novom Pazaru tokom nekoliko najtežih nedelja (dvoje drugih infektologa i jedan epidemiolog su bili inficirani), koju su građani proglasili za lokalnu heroinu. „Početkom juna je odeljenje počelo da se puni, bilo je sve više transporta i sve više zaraženih lekara. Kada sam 22. juna došla na posao, dežurna koleginica mi je rekla da je imala preko 80 pregleda i da je te noći otvorila nova odeljenja na ORL i na očnom. Ta odeljenja nisu imala sproveden kiseonik i to je bio moj prvi susret sa bocama. Nisam znala kako se uključuju, kako se dozira, svaka boca je imala neki drugi sistem, a radila sam sa sestrama koje se nikada nisu susrele sa infektivnim pacijentima. Tada su počele stravične slike, a organizacija je bila nula. To crnilo ne može rečima da se opiše. LJudi su bili po hodnicima, ja sam trčala između njih da vidim da li nekom treba kiseonik, jedva sam se probijala... i to je trajalo i trajalo. Stalno sam od direktora tražila sestre i lekare, a on mi je odgovarao - biće, polako. Pacijenti su se onesvešćivali po toaletima jer su gubili vazduh, mi smo nosili boce koje su veće od mene i davali im kiseonik na licu mesta. Imali smo opremu, nekada dobre skafandere, nekad loše. Nekada smo dobijali 100 desnih rukavica, ali nema veze – imamo ih. Ali smo imali i 50 ležećih pacijenata i 40 koji su bili po hodnicima na stolicama ili podu. Jednom mi je pacijent koji je bio u veoma teškom stanju otišao kući jer više nije mogao da sedi na stolici i prima kiseonik. Molila sam ga da se vrati, ali nije hteo, jedva sam ga naknadno ubedila da dozvoli da mu bar prepišem terapiju. LJudi nisu mogli da izdrže da čekaju da neko umre da bi se obezbedio krevet za njih i nisu mogli da gledaju sve te slike. Svi koji smo tu radili imamo isti osećaj - danas kada prolazimo kroz te prazne hodnike i dalje čujemo glasove, teško disanje i boce koje zveckaju“, kaže sada već smenjena načelnica Infektivnog odeljenja. Itu dolazimo do nonsensa – čoveku koji je doveo do takve situacije, koji je „raščistio hodnike“ na volšeban način od najtežih pacijenata uoči posete Ane Brnabić i koji je dan nakon te posete napustio bolnicu, vraćena je direktorska funkcija i moć da smeni dr Ćeranić. Nije bio tu kada su stigle ekipe koje je poslalo Ministarstvo zdravlja i kada je stigla ispomoć iz BiH, nije video kako je dr Tanja Petrović, anesteziološkinja iz Kraljeva za 48 sati napravila organizaciju i osposobila bolnicu da radi, ali se u zatišju epidemije vratio da „počisti“ nepodoban kadar i čak najavi tužbe. I da se ne lažemo, vlast mu je to omogućila. Uvređena vlast koja je pomogla Pazaru nakon zvižduka koje je premijerka morala da izdrži (tvrdila je porodicama preminulih da oni baš i nisu preminuli, već da je to političarenje), ali koja nije oprostila pobunu ovog grada. To smo najbolje videli iz besnog Vučićevog lica dok je tvrdio da je im je podigao najsavremeniji dijagnostički centar i da lično plaća (iz svog a ne našeg džepa) 10 miliona evra za zdravstvene radnike, a da neki pričaju da će „Pazar spasiti dva lekara i četiri tehničara iz Bosne“. Koji ga, uzgred, možda nisu spasili ali su mu sigurno više pomogli od Mahmutovića. „Da sam ja bila na mestu direktora u to vreme, videla bih svoju neodgovornost i nesposobnost i videla bih da je sve profunkcionisalo kada je on otišao. Stvarno nisam očekivala da će se vratiti na to mesto. Taj povratak i njegovi niski udarci na naše kritike su nas još više razljutili. I sada imamo sasvim opravdan strah - ako bi se novi talas desio za pet dana, mi nismo spremni, iako imamo dobru opremu“, kaže dr Ćeranić kojoj je u međuvremenu, pod pritiskom javnosti, ponuđeno načelničko mesto, ali ga je odbila jer se „nije školovala za načelnika već da bi lečila ljude“ i jer nije spremna na takve pogodbe. Slični strah ima i dr Detanac: „Veliki udeo u katastrofi ima to što nismo imali podeljenu crvenu i zelenu zonu i što su se pacijenti mešali. Kada se Mahmutović vratio, prvi dan kada sam došao na dežurstvo, nasred hirurgije je ležala kovid pacijentkinja između svih ostalih nekovid. Uzimam opremu da je pregledam, izlazim u zelenu zonu u toj istoj opremi i nemam gde da se dezinfikujem. Oni mi kažu to je izolaciona jedinica. Kakva izolaciona jedinica kada nema ni izolovan toalet. Ista priča koja nas je dovela do kolapsa, ponavlja se 15. avgusta. I da naglasim nešto što nam je veoma bitno - mi se nijednog trenutka nismo žrtvovali, mi smo samo radili svoj posao. Problem je što nam nisu omogućili da ga radimo onako kako treba i pokazalo se da je i život zdravstvenih radnika i pacijenata nebitan, jer je nekom bila najbitnija fotelja“. Pa, i dalje imaju tu fotelju. I imaće je, jer trećina pobunjenih specijalista nisu nešto što bi motivisalo Brnabićevu, Vučića i Lončara da bar odgovore na peticiju. Očito im je potreban novi talas i nova scena u kojoj umirući ljudi leže po travnjacima i hodnicima da bi i oni počeli da rade svoj posao.