Odlazak „večitog“

Želeo bih da se iskreno izvinim narodu Japana što napuštam svoje mesto godinu dana ranije, tokom pandemije, dok su mnogi planovi još uvek u procesu implementacije, rekao je Šinzo Abe, odlazeći japanski premijer. Na ovo ga je naterala bolest (kolitis) koja ga prati od mladosti i zbog koje je već jednom napuštao mesto premijera, ali to što se ponovo vratio učinilo ga je prvim posle više od šezdeset godina kome je tako nešto pošlo za rukom. Uz to on je prvi po još nekoliko kriterijuma, između ostalog i premijer sa najdužim stažom na tom mestu od devetnaestog veka. Za to je, uz nesporne kvalitete, imao i neuobičajeno snažnu podršku porodice, koja je zemlji dala dva premijera i još nešto više. Deda po majci, kao i dedin brat Eisaku Sato bili su na tom mestu. Sato je uspeo da 1974. dobije i Nobelovu nagradu za mir. Otac je bio ministar inostranih poslova. Abe je diplomirao političke nauke u Tokiju i dalje se školovao u Americi. Ubrzo po povratku zaposlio se u Ministarstvu spoljnih poslova. Desetak godina kasnije, prvi put je izabran u Predstavnički dom. Generalni sekretar Liberalno-demokratske partije postao je 2003, a četiri godine kasnije predsednik stranke i premijer Japana. Potom se povukao zbog zdravstvenih problema. Ipak, 2012. vratio se i od tada do danas ostao na tom mestu. Prvi put je postao premijer sa 52 godine života, što ga je učinilo najmlađim posleratnim predsednikom vlade. Obećanje da će doneti najdublje reforme od Drugog svetskog rata nije uspeo do kraja da ispuni, iako je za sobom ostavio zemlju sasvim drugačiju po mnogo čemu. Otvorio je zemlju za saradnju sa Evropskom unijom i sa pacifičkim zemljama, potpisujući ugovore o slobodnoj trgovini. Doveo je strane investitore, strane radnike, dok su domaći preduzetnici počeli da šire poslove i na inostranstvo. Bavio se socijalnom politikom, zahtevao da se štite radnici, da im se obezbede bolji uslovi, veće plate, veći minimalni dohodak. Na početku svog drugog mandata je započeo program „Abenomik“ koji je trebalo da ekonomski preporodi zemlju i da obuhvati veliki finansijski podsticaj, povećanu državnu potrošnju i strukturne reforme. To nije dalo rezultate kakvi su se očekivali, naročito ne u onome što se očekivalo da će doći kao posledica ovakvih reformi – natalitetu. Stopa rađanja ostala je ista u zemlji koju sve više muči starost stanovništva. U oproštajnom govoru Abe je poručio svom nasledniku da nastavi da radi na pitanjima koja on nije uspeo da reši, a to je pre svega pitanje Japanaca koje je Severna Koreja otela sedamdesetih i osamdesetih godina. Trebalo je da pomognu u obuci agenata, kako bi savladali jezik, a japanska vlada uprkos svim naporima do danas nije ništa uspela da učini. Osim toga, Abe nije uspeo da ostvari svoju želju i izmeni član 9. Ustava kojim se u sklopu pacifikovanja zemlje posle Drugog svetskog rata, Japan odrekao rata, kao suverenog prava države. Idejom o uvođenju termina „kolektivna odbrana“ umesto „rat“, zemlja bi normalizovala status vojske. Ovo je podelilo javnost na one koji su u toj nameri prepoznali konzervativne snage koje ne žele da se suoče sa ulogom Japana u poslednjem ratu u kom je učestvovao, a drugi naum da zemlju oslobodi balasta te prošlosti i otvori novi prostor za napredak, kao što je učešće u međunarodnim mirovnim misijama. „Molim budućeg naslednika i stranku da se brzo uključe u rešavanje ovih problema“, poručio je Šinzo Abe. Ko će ga naslediti partija još nije odlučila, a on sam, uprkos svim kritikama koje se mogu izreći, za sobom ostavlja zemlju koja je uspela da se izbori i sa posledicama svetske ekonomske krize i koja i kroz krizu koju je donela pandemija prolazi bolje nego većina država. NJegov naslednik će pak morati da se bori sa ekonomskim posledicama koje se već osećaju. Tokio je trebalo da bude i domaćin Olimpijskih igara, koje su odložene za sledeću godinu, mada se sada već sluti da bi moglo ponovo doći do odlaganja.