Zakon siromašnih

Već drugu godinu sam vladar u državi koja ne postoji na mapi kontinenta. Teritorija nešto veća od fudbalskog stadiona, okružena rekom Krivajom, u blizini Prolećne a ukrštena sa Letnjom ulicom, nalazi se u Malom Iđošu, mestašcu na severu Vojvodine. Na mesto predsednika State of Art (Država umetnosti), kako se zvanično zove moja država, postavio me je njen idejni tvorac i graditelj, multimedijalni umetnik Zoran Tairović. Poznanstvo sa slikarem, muzičarem, piscem i filmskim stvaraocem započeto je pre desetak godina, u AFC Doma kulture Studentski grad. Radili smo u istoj montaži i imao sam uvid šta ta, za mene zagonetna i osobena persona, radi. Stupio sam na teritoriju države umetnosti u Malom Iđošu i refleksom filmadžije odmah počeo da istražujem mesta pogodna za snimanje. Iza dugačkog zida i kapije, otvorio se brižljivo sređen prostor, ispunjen skulpturama od reciklažnog materijala, sa bunarom, venjakom i brodom Argonauta spremnim za plovidbu. U dnu prostranog dvorišta, na samoj obali Krivaje, zakriljeni razgranatim orahom, postavljen sto, krevet, krušna peć, kredenci i obavezni čergarski rekvizit, kotlić okačen o tronožac. Taj kutak odmah privuče i zarobi posetioce. Svaki prostor u kući je uređen i opremljen prema likovnim motivima i stilovima: engleska soba, Šerlok Holms soba, soba Nadežde Petrović, Klimtova soba, soba za „Vodimo ljubav, a ne rat“. Na zidovima teški ramovi sa portretima romskih lepotica i staraca. Svuda su skulpture, mobilijari od proloksiranog aluminijuma, svaki uneseni predmet gubi osnovno značenje i postaje simbol, umetnička poruka. Kuća je pripadala dr Šandoru Bapčanjiju, po kome se i ulica zove. Tairović ju je kupio 2012. i spojio sa susednim imanjem. Srušio je neke dotrajale objekte i renovirao glavnu zgradu, a jednospratnicu opremio apartmanima, kuhinjom i trpezarijom, pogodnom za prijem dvadesetak umetnika i gostiju. Od tri betonska stuba srušenog objekta, uz pomoć armature i aluminijumskog lima, „posadio“ je tri palme! Svaki čovek nosi u sebi umetnički potencijal, kaže Tairović, i ovo je prostor u kome se taj isti potencijal razvija poput crvene ruže. Kuća je satkana od eklektizma sa dubokom refleksijom secesije. Svaki kutak u kući je toponim misaonog, sanjalačkog, emocionalnog kontakta sa umetnicima i njihovim idejama, uobličen u evropski sistem kulturnih vrednosti. Zoran Tairović, odbranio doktorsku tezu (mentor prof. dr Dragan Koković), Likovna simbolika Roma, u sve radove u toj fazi stvaralačkog ciklusa unosi likove iz taroka, igre sa kartama karakteristične za romske vračare. Romi su osnivači renesanse, kaže dr Tairović, prva renesansna škola i njen osnivač jeste Antonio Solari il Zingaro iz Napulja, slikar koji je dao meru homocentričnom polju Evrope. Ono što Rome definiše u kulturnom smislu je fuzija njihovog bramanskog porekla sa jevrejsko-arapskim duhovnim prostorom, koji je rasturen pojavom protestantizma i kalvinizma. Danas Španija ima 40 miliona ljudi, a u XIV veku je samo Andaluzija imala 36 miliona! I zamislite, u takvom interkulturalnom okruženju postojale su škole koje su fuzionisale bramansku, hrišćansku, jevrejsku, muslimansku misao pod idejom nepatvorenog stava da je bog jedan. Te škole su pohađale i žene. Za bolje dešifrovanje ove paradigme treba konsultovati Rejmonda Lila i njegovu Mašinu za filozofiranje. U svojoj bogatoj umetničkoj praksi znao je Tairović da menja navike i redizajnira tipične romske zajednice. U Mađarskoj je, uz pomoć evropskih fondova, preobrazio čitavo jedno romsko selo, tako što je stanovnicima podelio četke i boje i pustio da na svoj način ulepšaju svoje domove. Kaže, Romi su danas najveća nacionalna manjina u Evropi, stišani, tihi, nevidljivi, sa kulturom koja je u evropskoj baštini XIV veka eksplodirala, a u evropskoj kulturnoj nemuštosti sada tek vidljiva, umiruća, stoji, miruje, čeka. Dramaturg i vođa AFC, Ivan Velisavljević kaže: „State of Art je istovremeno i utopijska zamisao Zorana Tairovića o državi bez državne sile, utemeljenoj upravo na onome što Zoran smatra romskim - stvaralačkom duhu, duhu kreacije i slobode, ali i umetničko delo, dizajnirana kuća sa dvorištem, specifičan filmski i festivalski set. Kad se odlučio da pravi državu, Tairović se potrudio da centralizuje i svoju umetnost i da proširi polje delovanja.“ „Moja misija je moja vizija“, kaže Zoran. „Princip pomerene pažnje jeste „morfogenetsko polje“, koje je condicio sine qua non, uslov svih uslova za nesmetano kreiranje. Ne znam ko koga kreira, ali definitivno umetnost postoji. Moja komunikacija je najplodonosnija sa mojim drugarima, komšijama, koji znaju da vare metal, da kuvaju paprikaš, sa komšijama kojima se uredno javljam. To je moja istinska sreća, sve ostalo je prostor u kojem funkcionišem, ali ne baš radoznalo.“ Ciljno izabrana manifestacija FROM, festival romskog filma, pokrenuta 2017, predstavlja angažovanje romskih filmskih stvaralaca da ispišu svoju poetiku i otvore stvaralačke potencijale. Kao neposredni saradnik na stvaranju FROM-a Velisavljević kaže da je to, s obzirom na uticaj koji su romski umetnici i Romi kao protagonisti ili junaci imali na srpski film, dragocen festival koji prikazuje filmove romskih autora, filmove o Romima i sa Romima. To su najčešće filmovi koji Romima daju glas i ne tretiraju ih kao egzotičnu etničku zajednicu, kuriozitet ili predmet sažaljenja. Ali ne samo to - FROM proširuje svoje polje delovanja i filmovima koji imaju problemska središta, nažalost, bliska Romima, poput beskućništva, siromaštva, migracija, azila, izbeglištva, rasizma, ali i onaj srećniji i zapravo ključni element - stvaralački duh Roma. „Trenutno bezuspešno pišem o mojoj metodologiji rada, jer primetio sam sličnosti sa nekim autorima koje cenim, filmskim stvaraocima (Pazolini, Tarkovski), koji nedvosmisleno govore o prostoru koji pamti, te čini mi se da je moja misija – vizija filma koji je trebalo samo pokupiti iz prostora „morfogenetskog polja“, dakle, moje je samo da ne razmišljam „stvari teku, ja se držim izvan njih“, zaključuje Tairović. Junaci filma Zorana Tairovića su ličnosti sa skoro biblijskom snagom. Majka četrnaestoro dece i njena dva brata, igraju svoj život pred kamerama „do daske“. Obraćaju se gledaocu sa visine svog statusa i dokazuju da vrlina nije privilegija moralno pročišćenih i nalickanih individua, da su izgovorene reči autentične i da pogađaju direktno: gladni smo, pomozite nam. Lex holmes (Zakon siromašnih), kako se zove Tairovićev film, biće novi međaš za shvatanje položaja, bitisanja i opstanka romske populacije. Zoran Tairović je naš veliki savremenik, zaključuje Velisavljević, kog tek treba da postanemo svesni - umetnički snažna ličnost čije slike i skulpture sigurno imaju mesto u istoriji umetnosti Vojvodine, a čiji su filmovi trenutno autorski i stilski možda najoriginalnija dela naše dokumentarne i eksperimentalne scene. Veče se spušta na Državu umetnosti. Sijalice se pale nad romskim naseljem Šangaj. Udžerice i prateće lokale nekadašnje ulice umetnik je rekonstruisao na unutrašnjem zidu svog imanja. Prava ulica i naselje Šangaj u predgrađu Novog Sada, pogodilo je preko tri stotine raketa, tokom NATO bombardovanja 1999. Uništene snove svog detinjstva Tairović je preselio u State of Art. Zajedno sa raketom, umetnikovom vizijom nebeskih ubica.