Pismo bogu iz Viminacijuma

U subotu, na Tri mosta, između Mokre i Bele Palanke, sreo sam Jovu Kafanu koga je, pre dve nedelje, udario grom na Suvoj planini gde je bio sa ovcama. Izašao je iz niške bolnice i, eno ga, vozi bicikl, kao da mu nije ništa. Dobro, još uvek je pun elektriciteta, pa od bolova ne može noću da spava i tako će biti još dva, tri meseca. Doktorka iz Niša nije izdržala da ga ne pita da li se bavi nekim sportovima, kada mu ni grom ne može ništa. Jova Kafana je odgovorio da je drvoseča i da juri ženske, ali svakog dana popije i po litru rakije. Tako da ne moraš da budeš Isus iz Nazareta, dovoljno je da budeš Jova Kafana pa da si čudo od čoveka. Ili, u prevodu, Isusovo vaskrsenje iz mrtvih i nije baš nešto tako zapanjujuće da bi se o tome pričalo dve hiljade godina. A kada već pominjem Isusa, prošle nedelje u Viminacijumu, ekipa Milomira Koraća, direktora Arheološkog instituta, u jednom olovnom sarkofagu, „jerusalimskog stila“, našla je srebrni listić star hiljadu osamsto godina, na kome je urezano ime Isusovo, na „starogrčkom“. Stručni naziv za ovaj srebrni listić je „profilaktička lamela“ i na njoj se obično nalazi „magijski tekst“ koji treba da zaštiti dušu, u ovom slučaju upokojene trogodišnje devojčice. To je, drugim rečima, „pismo Bogu“ kojim se on moli da devojčica bude primljena na nebu kako treba. Milomir Korać, srpski Indijana DŽons, veoma je uzbuđen: „Slova se zaista jasno prepoznaju, i lepo piše HRIS, a to bi bio najstariji pomen Isusa Hrista“. E, sad, arheolozi objašnjavaju da su ovakva „pisma Bogu“ stara praksa na ovim prostorima još od petog, šestog veka stare ere. Tako da sve ide ka tome da je Isus iz ovih krajeva, i, ajde, ne mora da bude baš iz Ohrida, a što sam sebi uvrteo u glavu i izložio se javnom podsmehu akademika, ali i prostog sveta. K. G. Jung, moj guru iz Švice, ne može da sakrije oduševljenje otkrićem iz Viminacijuma: „Nije slučajno što je ’pismo Bogu’ nađeno baš u Viminacijumu. Pokazaće se da je Viminacijum dobio ime po vimanama, nebeskim letilicama, koje su pratile Aleksandra Makedonskog na putu za Indiju, te da su te iste vimane pratile Aleksandrovog sina Isusa kada se, posle očeve smrti, vraćao iz Indije, gde je bio do svoje tridesete godine. Zar te vimane nisu freskopisane u Studenici i Dečanima iznad Isusovog raspeća i da toga nema više nigde na freskama hrišćanskog sveta?“ Kad malo bolje razmislim, Jung je potpuno u pravu, a ako nije, eto mene u apartmanu princa Đorđa Karađorđevića, u Toponici, ludnici kraj Niša. Nego, ajdemo, redom. Još, pre tri godine, dobio sam ekskluzivnu vest iz kosmičkog levka, koji stoji iznad mog Vidova, da je Isus sa makedonskim falangistima krenuo iz Indije da povrati očev presto od Rimljana. Otud Isus sa mačem u ruci, u pratnji svetih ratnika na fresci u Visokim Dečanima, koja je takođe jedinstvena u svetu. Elem, Isus je, tu negde u Podunavlju, možda baš kod Viminacijuma i zatekao rimskog cara Tiberija kako pljačka panonsko žito i privodi tračke mladiće u rimske legije. I, mora da se Tiberije preplašio kada je video da Isusa prate vimane i dao se u beg, sve do Rima, pa i dalje do njegove letnje rezidencije na ostrvu Kapri. A kada je Isus u Rimu na prevaru uhapšen i raspet kod rimskog Koloseuma, onda su vimane odnele Isusa na sedmo nebo, ili gde već treba. U prošli četvrtak bio sam u selu Pokrivenik iznad Pirota, a ovo selo, sem Niša, jedino slavi slavu cara Konstantina. I tu sam sebi uvrteo u glavu da je u Pokriveniku rođen car Konstantin, a možda i njegova mati Jelena, koju su zvali i Ravnopoljka. A Ravno Polje je tu, između Sofije i Stare planine. A moju Crnu nešto drugo zanima: „Sve mi se nešto vrti po glavi da je Hrist ime za Ohrid te da Isus Hrist znači Isus Ohriđanin. Eto, tako ja čitam `pismo Bogu` iz Viminacijuma.“