Lošim propisom do političkog kapitala

Zakon o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu koji je stupio na snagu u prvoj polovini marta 2020. na jedan izuzetno upečatljiv način svedoči o stanju u kome se nalazi naše društvo. Prvo, sam njegov naziv mnoge od nas bi mogao da navede na pomisao da su njegove norme namenjene hvatanju ukoštac sa posledicama nelegitimnog bogaćenja jednog broja pojedinaca, koje je započelo u poslednjoj deceniji prošlog veka i koje se može staviti na teret baš svakoj vlasti koja je u tom periodu vodila Srbiju. Veliko, važno, bolno, i što je možda najvažnije izvanpartijsko pitanje o kome bi u najmanju ruku trebalo započeti ozbiljan razgovor u srpskoj javnosti, naročito ukoliko se uzme u obzir sve izraženija društvena nejednakost koja opterećuje društvo i sputava šanse za brži razvoj. Međutim, kada pročitamo odredbe ovog zakona shvatamo da, ako je njegov tvorac i želeo da pokuša da se upusti u rešavanje ovog pitanja, od te namere je očigledno odustao, najverovatnije suočen sa svim teškoćama koje su sa njime skopčane. Nažalost, ništa sem pukog osećaja nemamo da bismo mogli da donesemo zaključak da li je možda tvorac Zakona imao veće ambicije i ako jeste, šta ga je navelo da od njih odustane. Svako ko iole nešto zna o oslanjanju na pravne norme za ispravljanje društvenih nepravdi, zna da je to Sizifov posao i da jedini uspešni primeri postoje samo u revolucionarnim ili posleratnim vremenima, kada možemo s pravom da posumnjamo i u potpunu oslonjenost na strogo slovo zakona. Ono što pokušavam da kažem je da niko iole pošten ne bi smeo da da sebi za pravo da prekori autora Zakona što je prvo takvu ideju imao (ako ju je imao), ili što je od nje odustao (ako je od nje odustao). Ono što vidim kao problem jeste to što se o ovome nikakva rasprava nije vodila. Doneti Zakon jeste puka razrada rešenja koje je u srpsko poresko pravo uneto još davne 2003, Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kojim je predviđeno da se poreska osnovica poreza na dohodak građana može utvrditi i kao razlika između vrednosti neto imovine na kraju i na početku kalendarske godine, uvećane za procenjene izdatke za privatne potrebe, s jedne i prijavljenog dohotka s druge strane. Ovakav oblik procene poreske osnovice se naziva unakrsnom procenom i počiva na primeni zdrave logike. Naime, pretpostavimo da neka osoba 1. januara 2019. nema bilo kakve imovine, osim nešto skromne odeće. Na kraju te godine ista osoba ima petosoban stan u centru Beograda. Taj stan – porast njegove imovine, mogao je da potekne iz nasleđa, poklona ili dohotka. Četvrte mogućnosti jednostavno nema. Unakrsna procena poreske osnovice nam omogućava da uporedimo vrednost porasta obveznikove imovine u posmatranom periodu sa prijavljenim izvorima iz koje je ona mogla da potekne. I ako obveznik nije nasledio stan, isti mu niko nije poklonio, a njegov prijavljeni dohodak nije bio dovoljan da mu omogući kupovinu stana, onda nam je jedini preostali zaključak da je on stan kupio dohotkom koji nije prijavio i na koji nije plaćen porez. Ono što treba reći je da nijedna vlast za poslednjih 17 godina nije uspela da uspešno primeni unakrsnu procenu poreske osnovice, iako je svaka podlegala iskušenju da uz dosta glasnu medijsku pompu makar pokuša da to učini. Postoji mnogo razloga za ovaj neuspeh, ali mi nikada o njima na našem javnom ili političkom prostoru nismo poveli razgovor. Neki od njih su pravne prirode, neki su vezani za postupak primene i osposobljenost državnih organa, a neki su svakako političke prirode (npr. izostanak volje da se državnim organima pruži adekvatna politička podrška i zaštita od moćnih pojedinaca). Neočekivano, krajem 2018. i početkom 2019, predstavnici vlasti izlaze u javnost sa predlogom Nacrta zakona o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu. I mada im se često spočitava da previše ćute, srpski profesori - naša akademska javnost, za razliku od one političke, u ovom slučaju nije bila nema. Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 20. marta 2019. više od dva sata, pred publikom koju je činilo više od 100 najeminentnijih članova srpske poreske struke, vođena je žustra rasprava između profesora Pravnog fakulteta i predstavnika predlagača. U tu raspravu uključio se veći broj onih ih publike, tako da je mogla da se stekne dosta jasna slika šta struka misli o kvalitetu predloženih rešenja. Ukazano je na brojne nedostatke, za koje su kritičari verovali da će obesmisliti ispravan cilj kome predložene odredbe teže. S druge strane, u tom istom predlogu sadržane su i norme koje ukazuju da su njihovi autori svesni nekih dubinskih i veoma važnih problema u našem pravosudnom sistemu, odnosno u sistemu državne uprave, kao i da su pokušali da unesu određene poluge kojima se štiti osnovno načelo pravne sigurnosti, načelo za koje se osnovano strahuje da je na udaru u našem, ali ne samo našem poresko-pravnom okruženju. Drugim rečima, rasprava o lošim, ali i dobrim stranama Predloga zakona je mogla da nam otvori prostor za sagledavanje brojnih problema koji tište naše društvo, a možda i za neke korisne zaključke. Istovremeno, ono što je bilo važno za uspeh ovog Opšteg seminara je iskreno poštovanje sa kojim su se njegovi učesnici međusobno odnosili, uprkos tome što se nisu u mnogo čemu slagali. Zamerke predstavnika akademske javnosti na ovaj nacrt predate su Ministarstvu pravde u pisanom obliku, a autor ovog teksta je upravo u NIN-u objavio svoj kritički pogled na njegove norme. Od marta 2019, kada je taj tekst objavljen, pa do dana donošenja Zakona prošlo je tačno godinu dana. Ministarstvo pravde, odnosno Vlada Srbije, nisu uvažili ništa od primedaba akademske javnosti koje su joj bile predočene. S druge strane, predstavnici srpske opozicije nisu iskoristili nijedno slovo javno objavljenih primedaba da bi kritikovali vlast ili da bi predlagali izmene predloženog zakona. Ni prva, ali ni druga strana nije pokrenula raspravu, bilo o pravnim nedostacima odredaba Zakona, bilo o pitanjima na čije postojanje ukazuju, odnosno na čije promišljanje pozivaju njegove norme, od kojih navodim samo neke: Da li je srpsko sudstvo spremno da se uhvati ukoštac sa složenim poreskim predmetima i da li je nama potrebno specijalizovano poresko sudstvo? Na koji način promeniti odnos prema državnoj upravi, u konkretnom slučaju Poreskoj upravi, da bismo s pravom mogli da od njenih službenika očekujemo da budu u stanju da rešavaju veoma ozbiljne i ponekad, čak i po ličnu bezbednost, rizične predmete (da li teret borbe protiv nelegitimno obogaćenih tajkuna može da nosi Poreska uprava u koju se decenijama nedovoljno ulaže, koja nema dovoljan broj ljudi, a čiji su zaposleni loše plaćeni za izuzetno odgovoran posao)? Kako u eri kada se globalno, dakle ne samo u Srbiji, proširuju ovlašćenja poreskih organa zaštititi osnovnu vrednost pravne sigurnosti? Ili, pak, ako izađemo iz jednostavnih pravno-tehničkih okvira, kako da rešavamo ogroman problem rastuće društvene nejednakosti u srpskom društvu? Neko bi mogao da pomisli da se iza ovog teksta krije uvređena sujeta profesora koji se suočava sa realnošću sveta izvan amfiteatra u kome su studenti primorani da se pretvaraju da ih zanima ono što im on saopštava. Nažalost, to nije slučaj. Jer, da se u našoj javnosti pokrenula bilo kakva rasprava o ovom važnom Zakonu, onda bismo možda mogli, usled toga što su se ti neki profesori izložili sudu javnosti, da zaključimo da su oni potpune neznalice. A to bi bio hvale vredan i veoma koristan zaključak koji bi pomogao našem društvu da zna koga da ne sluša u budućnosti. Ovako, ostaje gorak utisak da smo mi sredina u kojoj više nikoga ne zanimaju fundamentalni problemi, niti rasprava u kojoj se učesnici ne libe da međusobno razgovaraju sa punim poštovanjem i uvažavanjem čak i sagovornika sa kojim se ne slažu. Srpsko društvo će preživeti jedan, po dubokom uverenju ovog autora, loš zakon (loš u smislu da neće postići ono što se njime teži, ako izuzmemo politički kapital koji se njegovim donošenjem stiče). Nije ni prvi, a zasigurno ni poslednji takav u našem pravnom sistemu. Ali, činjenica da mi više jedni druge ne slušamo i da smo prestali da se zanimamo za uljudnu i korisnu razmenu mišljenja, to je ono što navodi na brigu. Jer, ne samo da imamo šta da čujemo jedni od drugih, već pričati sam sa sobom nije ni pametno, a ni zdravo.