Sindikalni snovi i izvrnuta realnost

Ovaj tekst započinjem pitanjem: jesu li posao i ostvarena zarada u Srbiji garancija da ste pobegli iz zone siromaštva i robovanja logici svakodnevne borbe za preživljavanje? Nagradno pitanje zapravo glasi: koliko je mesečno potrebno našoj tročlanoj, prosečnoj porodici za iole pristojan život? U aktuelnim pregovorima oko visine minimalne zarade, koji se moraju okončati u zakonskom roku do 15. septembra, sindikati traže da minimalna zarada dosegne 37.714 dinara, koliko vredi minimalna potrošačka korpa. Pritom, minimalna potrošačka korpa nije u zoni pristojnog života, već u prostoru bukvalnog preživljavanja. Primera radi, 1.500 dinara za knjige, sveske, udžbenike ili 80 grama paradajza dnevno su samo neke od neveselih ilustracija praznine ove korpe. Poređenja radi, aktuelni minimalac od 30.022 dinara je pri dnu minimalnih zarada u inače zaostalom i demografski ispražnjenom regionu. Je li to taj neostvarivi san, koji - kako reče ovih dana predsednik Aleksandar Vučić - sanjaju sindikalni lideri? Nije to ni medijalna zarada od 45.000, do koje jedva dobace zarade polovine zaposlenih, pa ni prosečna zarada od 59.000 dinara. Zona realnosti i pristojnosti „sna“ počinje pričom o garantovanoj zaradi u visini normalne potrošačke korpe koja vredi danas 73.000 dinara ili 600 evra. Zapravo, minimalac bi, zakonski gledano, trebalo da bude ekstremna i vremenski ograničena krizna situacija, odnosno suma koju poslodavci isplaćuju svojim zaposlenim u takvim okolnostima. No to je postalo realno stanje u kome se našlo gotovo 380.000 zaposlenih i još veći broj radno angažovanih i onih koji egzistenciju obezbeđuju u sivoj ekonomiji. Pritom, kada je o pregovorima reč, ne radi se o različitim snoviđenjima i procenama realnosti, već o procesu u kome pregovarači polaze od seta jasnih i merljivih pokazatelja. Od onih ekonomskih poput društvenog proizvoda, kretanja zaposlenosti i nezaposlenosti, očekivane inflacije i rasta cena, ostvarene produktivnosti do ključnog socijalnog kriterija vrednovanog kroz minimalnu i „normalnu“ potrošačku korpu. Nakon otvaranja pregovora i definisanja kriterija i polaznih pozicija, predstavnici Vlade su izašli sa predlogom o povećanju u rasponu od četiri do šest odsto. Ovaj iznos bi i uz povećanje od šest odsto (182,9 dinara po satu ili 31.823 dinara mesečno) ostao ispod linije siromaštva za tročlanu porodicu (36.000 dinara). Pristajanje na ovako nizak nivo povećanja bi značilo potpuno odustajanje od dogovora postignutog na Socijalno-ekonomskom savetu (SES) pre dve godine da minimalna zarada dostigne nivo minimalne potrošačke korpe. I to ne samo za narednu godinu, već i za nekoliko godina posle toga. U narednih par dana očekujemo da odlazeća vlada, u liku Ministarstva finansija, podigne svoju nepristojnu ponudu na iznos koji predstavlja u procentima izraženo dvocifreno povećanje minimalne zarade. Ono ostavlja bar mogućnost da naredne godine minimalna zarada pristigne vrednost „fascinantne“ minimalne potrošačke korpe. Ispod toga nećemo ići. Kada bi se samo uvažili planirani rast BDP-a, kretanje produktivnosti i inflacije kao kriteriji, polazna osnova za uvećanje bi bila dvostruko veća. Podsećanja radi, prošle godine Vlada je sa istim analizama i parametrima podigla minimalnu cenu rada za 11 odsto. Ili to oni ne veruju u sopstvene projekcije? U uslovima aktuelne krize izazvane pandemijom prostor za povećanje bi trebalo, u ime svih nas i našim novcem, da pronađe upravo Vlada tako što će olakšati teret poslodavcima smanjivanjem parafiskalnih nameta i povećanjem neoporezivog dela zarade. Najsiromašniji više ne smeju da podnose teret stanja u kome smo se našli zbog decenijskog nedovoljnog rasta uz rastuće nejednakosti. Ne mogu se, recimo, pomiriti sa podatkom da nam trećina dece odrasta u siromaštvu. Krivac je razorna kombinacija servilnog odnosa prema stranom kapitalu, klijentelističke vladavine podobnih partijskih kadrova nad javnim sektorom i braka iz računa političara i tajkuna. Spisku treba dodati i stručnjake bez savesti. Deblji kraj su izvukli radnici, ali i poslodavci, posebno oni srednji i mali, kao i profesionalni i kompetentni predstavnici srednje klase - nastavnici, lekari, oficiri, novinari … svi koji se nisu našli u koruptivnom lancu. Sudbina starih i penzionera je tek posebna, tužna priča.