Stvaralaštvo kao permanentna revolucija

Dva u ovoj godini objavljena toma Celokupnih dela Branka Vučićevića, naišla su na izuzetan odziv. Izdavač, Filmski centar Srbije, želeo je da sistematizuje i sukcesivno prezentuje veliku intelektualnu zaostavštinu ovog plodonosnog stvaraoca, koji je u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji, ali i kulturi uopšte, imao ikonički karakter i predstavljao jedan od njenih kreativnih vrhunaca. Kritičar, scenarista, prevodilac, pomoćnik reditelja, dizajner, „neodadaista, fluksusovac“ i erudita starog kova, Branko Vučićević je, istovremeno, bio jedan od poslednjih savremenih polihistora srpske kulture. Pojavu ova dva toma Slobodan Šijan, poznati filmski reditelj, pozdravio je sledećim rečima: „Knjiga scenarija je kapitalni doprinos našoj fimskoj literaturi. Doprinos Branka Vučićevića jugoslovenskom i srpskom filmu je jasno zaokružen već sa ove dve knjige“. Stvaralačka uzdanica i motorika srpskog filmskog moderniteta i jedan od korifeja deideologizacije jugoslovenskog kinematografskog prostora, i svakako jedan od najzaslužnijih za građenje mostova ka novim filmskim obalama, prisutan je svojim delom i četiri godine nakon smrti. Izdavačka strategija kojom se rukovodio Filmski centar Srbije zasnivala se na svesti da pojavljivanje njegovih dela nema samo komemorativni karakter, no upravo služi da njegovo pisanje i njegovo promišljanje filma učini prisutnim, živim, inspirativnim i nezaboravnim. To je najlepši film koji sam kada gledao prvi je od ovih tomova i sadrži tekstove o filmu. U vrlo sistematskom, hronološkom sledu, imamo priliku da se upoznamo sa svim filmskim kritikama koje je Vučićević potpisao u razdoblju od 1956. do 2013. i Najkraće filmske kritike. Prva od ovih filmskih kritika objavljena je u Književnim novinama a poslednja u Mediantropu. Ovaj kompilacioni uvid pokazuje svu kritičarsku iznimnost Vučićevića, lucidnost, maestralni, neponovljivi oblik kritičarskog minimalizma u okviru kojeg se kritička opservacija esencijalizuje sa tek nekoliko rečenica. Pisane specifičnim stilom, neponovljivim darom eksplikacije i jedinstvenim ironijskim nabojem, ove kritike su Branka Vučićevića uvele u sam vrh jugoslovenskog i srpskog pisanja, ali i razumevanja filma. No, postoji još jedan, ne manje bitan faktor samosvojnosti ove dragocene autorske ličnosti. Branko Vučićević je među retkima koji je negovao u podjednakoj meri afinitet prema novim filmovima i novim filmskim formama, ali je, istovremeno, gradio svoje aksiološko carstvo na matricama klasične, odnosno popularne filmske kulture. Avangardni film i Holivud bili su kod Branka gotovo metasinonimni vektori komplementarnosti, a Tom Gotovac i Slobodan Šijan, na primer, bili su među retkima koji su shvatili da jedno ne isključuje drugo. Film je kao umetnost sinteze imao svoje zakone čiji je jedini parametar vrednovanja ono polje invencije koje se ne podvrgava nijednoj utilitarnoj svrsi. Svojevrsna fetišizacija filmskih nuspojava bila je jedan od tipičnih Brankovih izuma. U navedenom tomu svakako valja obratiti pažnju na način na koji on lucidno progovara o autorima, filmovima i pojavama koji u vreme svojeg nastanka nisu bili ni na kakvoj ceni (potpisniku omiljeni tekst o filmu Umetnici i modeli, Frenka Tešlina…). Još od teksta Sinemaskop i magija filma, Branko Vučićević je medij filma tretirao kao magiju i njegov kritičarski jezik je bio, po svom ideativnom sklopu, upravo odgovor na ovu magiju. Danas, kada se dobrim delom o filmu piše, ako se uopšte i piše, tako neinspirativno i zastrašujuće bezlično, Branko Vučićević je ne samo negovao kult arbitra no ostavljao mlađem kritičkom naraštaju u nasleđe ljubav i posvećenost kao meru svih stvari. Drugi tom … Ma sve su to samo komedije sa plakanjem donosi četiri Brankova scenarija, predloške koji su kasnije realizovane filmove učinili kultnim i referentnim estetičkim sadržajima jugoslovenskog filma. Reč je o filmovima Splav Meduze, i Umetni raj, reditelja Karpa Godine, Šumanović, Branka Dimitrijevića i Borisa Miljkovića (koji je za potrebe drugog toma napisao izvrstan predgovor Pisati film). A tu je i scenario za do sada nerealizovani projekat Benjamin u Moskvi, koji je sa scenarističkog stanovišta projekat koji nudi podlogu za vrhunski film. Valter Benjamin je u Brankovom intelektualnom svetu bio jedna od ključnih figura i intelektualac kojem se Vučićević bezrezervno divio i nije čudo, barem za poznavaoce Brankove stvaralačke radionice, što je iz nje najzad potekao i jedan film posvećen njemu. Valter Benjamin je tako ustupio mesto onoj nekadašnjoj fascinaciji Fricom Langom, koja je rezultirala remek-delom Umetni raj, ali su konstelacije ostale simbolički nepromenjene. „Bez mjesta nigdje“ umetnik, izmešten iz svog stvaralačkog okruženja i iz svoje sredine, stvaralački i recepcijski participira u drugom kulturalnom kodu i okruženju. Boris Miljković je bio nemilosrdno pošten i napisao: „Branko Vučićević, lično! Bio sam se jako uplašio“, kada su mu na TV ponudili realizaciju Vučićevićevog scenarija Šumanović, komedija umetnika… Vučićević je svakako budio jednu vrstu konsternacije i sa referencama iza kojih se nikada nije sklanjao, jedna vrsta paralitičkog straha bila je jedna od reakcija s kojom je morao računati svaki potencijalni saradnik ili sagovornik. Kada se danas rekapitulira (ali ne i arhivira) naša kinematografska prošlost, slučaj Branko Vučićević ostaće amblematsko polje još dugo vremena, ako ne već jedna vrsta enigme. Pejzaž srpskog i jugoslovenskog filma promenio je u bitnom ali i više od toga, značajno je uticao da autorski potpisi jedne velike filmske generacije teško da bi bez njega u kreativnom svojstvu bili tako kompletni i u toj meri nezaobilazni. Ima sigurno onih koji će reći da je Brankov filmski doprinos rukopisu Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika, Bate Čengića, Karpa Godine nesporan i da je on u raznim svojstvima (od pomoćnika reditelja u filmovima Makavejeva LJubavni slučaj…Nevinost bez zaštite) do koscenariste u legendarnim Ranim radovima (Žilnik) bio ona nezaobilazna karika koja je s pomenutim velikanima kalila čelik. Ove dve knjige pokazuju, između ostalog, život kao intelektualnu i stvaralačku avanturu i da budemo zajedljivi na Vučićevićev način, Brankov trockistički poriv da stvaralaštvo bude permanentna revolucija pokazuju, takođe, da čitanje, gledanje i inkorporiranje sakrosanktnih sadržaja u vezivno tkivo pisanja i gledanja ne mora da nužno rezultira jalovošću, elitističkom praznjikavošću i cerebralnošću. Branko Vučićević je pripadao onima kojima sloboda nikada nije poklonjena i koji ju je uvek iznova osvajao… Ove dve bogato opremljene i vrhunski dizajnirane knjige nude i jednu ideju modernog dizajna saobraznu Brankovom duhu: Borut Vild je, shodno Brankovom konceptu igre, knjige osmislio tako da naslova nema na koricama nego na rikni…