Zaokret

U Vašingtonu se ovog septembra završila jedna faza Vučićeve vladavine. I to ona lagodnija. I da se odmah razumemo, nije se dogodio nikakav strateški zaokret, jer se takve stvari ne dogode preko noći, one se događaju i deo su pažljivo pisanog scenarija i ranije sklopljenog aranžmana po kome srpski predsednik u zamenu za podršku za dolazak na vlast mora da „oposli“ amputaciju Kosova. Dakle, nije reč o raspadu njegove spoljnopolitičke doktrine o neutralnosti, ona nikada suštinski nije ni postojala, već je Vučić iz dobro promešanog špila izvukao davno obeleženu kartu. Sve ovo do sada bila je puka igra s vremenom, ali je nevolja što takve stvari imaju rok trajanja. U ovom slučaju on izgleda konačno ističe. U tom osmogodišnjem ciklusu, aboliran od političke prošlosti u kojoj baš i nije baštinio tekovine regionalne stabilnosti i tolerancije, Vučić je mogao da zahvati široko, ali ne i previše duboko. Tako je prolazio kod svih, konstantno im podižući nivo očekivanja. Na Zapadu je Briselskim sporazumom učvrstio uverenje da će učiniti baš ono što je obećao, u Moskvi je probudio nadu odbijajući da se pridruži zemljama koje su Rusiji uvele sankcije, a kod građana održavao iluziju da se Srbija nekuda kreće, pa makar to bio i istorijski rikverc. Sada, kada je u Vašingtonu potpisao ono što su domaćini eufemistički nazvali sporazumom o „ekonomskoj normalizaciji“ Beograda i Prištine, zapravo znamo da je politički duboko zabrazdio nanoseći zemlji možda i nenadoknadivu štetu. Jer, teško da će Putinu uspeti da objasni da to što će Srbija diversifikovati snabdevanje gasom nije politička nego ekonomska odluka, s obzirom na to da je Rusija i dalje najvažniji energetski partner Beograda. Ili kako će obrazložiti Si Đinpingu da se demontaža 5G opreme nepouzdanih proizvođača ne odnosi baš na kineski Huavej zbog koga bukti trgovinski i geostrateški rat Kine i SAD? Šta li će svojim arapskim prijateljima reći zašto je, onako šokiran, potpisao odluku kojom se ambasada Srbije u Izraelu izmešta iz Tel Aviva u Jerusalim? Da ne govorimo o tome da takva odluka nije u skladu sa spoljnom politikom Evropske unije, što je, deklarativno, glavni strateški cilj Vlade ili o činjenici da je prekršio Rezoluciju UN 478 kojom se zabranjuje uspostava diplomatskih predstavništava u Jerusalimu. Biće da srpski predsednik računa da Rezolucija 1244 uskoro ionako neće više imati nikakvog značaja. Ovo se nekako uklapa u onu tačku sporazuma po kojoj je na godinu dana stavljen moratorijum na članstvo Kosova u međunarodnim institucijama. Uostalom, da briselski i vašingtonski proces nisu potpuno inkompatibilni govori zajednička izjava Vučića i kosovskog premijera Hotija u kojoj se navodi da dokumenti iz Vašingtona mogu da doprinesu postizanju sveobuhvatnog sporazuma. A Priština će u skladu s američkom agendom tim sporazumom tražiti sve. Vučić je, dakle, otvorio daleko više frontova nego što ima diplomatskog oružja. Posebno ako se ima u vidu snaga onih kojima je „zabio nož u leđa“. A to može ili potpuni diletant ili neko ko je izabrao sopstvenu sramotu zarad opstanka na vlasti. Jedino u čemu se preračunao je politička cena njegove glave. Na kraju priče, ona će biti besplatna. Sledeća, podozrevam ne preduga faza Vučićeve vladavine, biće obeležena dubokim nepoverenjem onih kod kojih je podgrevao lažna očekivanja. Jednostavno je, Putin više neće imati razumevanja za ulazak Srbije u krivinu u punoj brzini a da o tome samo naslućuje, a Vučiću će se arapski svet činiti preterano blizu, a brat Si previše daleko... Na koncu, ni do sada mu nije bilo najlakše da uz pomoć tabloidne mašinerije pravda urušavanje državnih institucija. Nakon Vašingtona, biće to skoro neizvodljivo. Na stranu sad Vučićeva provincijalna fascinacija i hvalisanje suvenirima iz Bele kuće, predsednik bi pre trebalo nešto da priupita svog prethodnika Borisa Tadića o zgodnoj kabinetskoj dosetki „i Kosovo i Evropa“, koja mu je svojevremeno poslužila da dobije izbore. U kampanji je legitimno i prevariti birače, ali ovo sad je nešto drugo. Ako se suštinski Kosovo predaje u zamenu za članstvo u Uniji, kako je moguće da je Srbija najbliža Evropi sada kada je endemski korumpirana, ekonomski urušena, klijentelistički razbucana, devastiranih institucija, kada je svaki četvrti građanin na ivici siromaštva i kada se mera državnih interesa izjednačava s Vučićevim opstankom na vlasti. Teško da su Evropi takvi potrebni. A bez Kosova smo na putu da ostanemo. Dakle, ni Kosovo ni Evropa. A bogami ni Rusija.