Na Gološu

U četvrtak, kada je moj Alek u Vašingtonu nešto potpisivao, baš tog istorijskog dana sam bio sa Natašom, zmaj ženom, u njenom rodnom Osmakovu, a ono se nalazi tu, između Bele Palanke i Pirota. A u Osmakovo nas je pozvala Valentina (37), rođena u Šibeniku, odrasla u Beogradu, a koja je pre mesec dana raskrstila sa prestonicom i rešila da sa ćerkicom Leom živi, eto, baš, u Osmakovu!? Valentina, inače, ima agenciju za promet nekretnina i za mesec dana uspela je da iz Beograda u napušteno Osmakovo prevede šest beogradskih porodica! I sve je više Beograđana koji shvataju da u prestonici više nema života, jer je moj Alek za potpis u Beloj kući od Trampa dobio na poklon - hemijsku olovku koja će, bojim se, biti fatalna po Srbiju. Valentinina kuća u Osmakovu me podseća na Borinu kuću u Vranju. Vidi se da je tu živeo neki seoski trgovac stoke ili čorbadžija, tek to je ona raskošna seoska arhitektura iz minulih vekova. Nego, popismo kafu i rakiju i uputismo se sa ka Gološu, s kesama hrane i pića koje je dobrovoljno, kao šerpas, vukao Valentinin prijatelj Ilija. A Gološ je sveto mesto i vidikovac iznad Osmakova, gde iz jednog korena raste pet stoletnih hrastova, a ispod njih je i polomljeni kameni krst i to danas napušteno mesto zove se, obično, crkvište. Tako se po celoj Srbiji zovu ona mesta gde su se sudarali stara srpska vera i hrišćanstvo i iz tog tragičnog sudara imamo ovo današnje jadno duhovno stanje, začinjeno još i Titovim komunizmom. Izvalili smo se na prostrti čaršav i poluležeći, kao na nekoj Platonovoj gozbi, uživamo u pirotskom roštilju i makedonskoj „kratošiji“, ali i u prelepom vidiku koje je zalazeće Nepobedivo Sunce obasjavalo. Ej, vidi se kočoperni, suvoplaninski Trem, a i Stolovi iznad Babušnice gde su se bogumili sklanjali od nemanjićkih pogroma. A Nataša nam priča kako je selo Osmakovo dobilo ime. U tursko vreme reše da se takmiče Srbi i Turci u ispijanju vina, a pilo se iz – kofa! I kod osme kofe, Turčin posustane, a Srbin i osmu kofu vina popije te tako selo dobije ime Osmakovo. I u to ime naše društvance se na Gološu dobro napije, tako da smo, po mesečini, jedva sišli do sela kroz borovu šumu koja nas je treznila koliko je mogla. K. G. Jung, moj guru iz Švice, bio je zadivljen našim veselim prizorom na Gološu: „Verovatno znaš da je iz ovih krajeva Evridika, alijas Olimpijada, mati Aleksandra Velikog, te je zato on i priređivao turnire vinopija. E sad, nije se pilo iz kofa, već iz pehara od dva litra, a pobeđivali su, mahom, Tračani iz ovih krajeva i to po nepisanom pravilu onaj ko bi popio šesnaest pehara. A to, otprilike, odgovara količini od osam kofa vina!“ Posle Junga, osećao sam se bedno, jer popio sam samo dve litre „kratošije“ i shvatio zašto danas propada Srbija. E sad, trebalo je iz Osmakova da se vratimo za Belu Palanku i to Natašinim „mercedesićem“, a ona je popila, baš, dosta piva. Ali, sa ovom zmaj ženom koja ima kafanu i butik i „Natašin raj“ kod Divljanskog jezera, i u smrt bih otišao ako treba. I vozi Nale ka Beloj Palanci, a malo-malo pa nam neko ablenduje, zaista, svi ti vozači bili su baš dosadni. A bogovi su te večeri bili na našoj strani... Tu moja Crna ovako mudruje: „Neka ste na Gološu malo više cvrcnuli, neka ste proslavili što je Valentina odlučila da napusti Beograd i nastani se u Osmakovu, i što je za takav život pridobila još šest beogradskih porodica. Jer, Srbija je i pored naduvane priče o koroni još uvek raj na zemlji, nešto kao nekad Švajcarska. Samo što se treba skloniti iz velikih gradova!“