Koliko je visoko visoko obrazovanje

Koliko ima studenata sa invaliditetom koji su uključeni u proces visokog obrazovanja? Koliko njih uopšte završi studije? U kojoj meri su fakulteti pristupačni osobama sa invaliditetom? Koliko su afirmativne mere za upis ranjivih društvenih grupa na fakultete delotvorne i dovoljne? Svi mi želimo da izađemo iz stana, da koristimo gradski prevoz, uđemo u poštu, kupimo hleb u pekari. Samo što ne razmišljamo o nepostojanju liftova, nestandardizovanim rampama, visokim ivičnjacima, loše parkiranim automobilima. Bar ne dok ne dobijemo dete, pa moramo da guramo kolica. Ili dok ne ostarimo. Najveći broj nas će doživeti starost. I bićemo slabi, smetaće nam ivičnjaci, kamenčići na putu, automobili... Svako od nas se u nekom trenutku susretne sa barijerama koje nam onemogućavaju da vodimo svakodnevni život onako kako smo navikli. I zato je vreme da počnemo da kreiramo sigurno i pristupačno okruženje. Ne zbog osoba sa invaliditetom. Zbog svih nas! Mina je devojka koja se kreće pomoću kolica. Kada je otišla na željeni fakultet da se informiše o uslovima upisa, osetila je veliko olakšanje, zbog postojanja rampe pri ulazu u ustanovu. Međutim, previdela je da predavanja nisu u prizemlju. Fakultet nema rampu do drugih spratova, niti lift. Mina dolazi na predavanja nekoliko sati ranije, kako bi mogla da pronađe osobu koja će joj pomoći da se popne na sprat. Nekada niko ne može da joj pomogne, a nekada odluči da i ne pokušava, jer joj to narušava samostalnost i nezavisnost. Možda predstavnici institucija imaju isuviše problema i posla da bi se bavili pristupačnošću obrazovanja osobama sa invaliditetom. Ali, ja verujem da je razvoj moguć i potrebna mi je podrška svih, zbog - svih! Jer kada urediš sistem koji se tiče najranjivijih, popunio si sve rupe i zakrpe.