Cena slike iz Ovalnog kabineta

Izgledalo je kao put u političku propast sa koga nema povratka: potpis Aleksandra Vučića na dokumentu pripremljenom u kabinetu Donalda Trampa, prema prvim reakcijama, u trenutku je uveo Srbiju u neočekivani sukob sa EU, Rusijom, Kinom i Arapima. I sve to uz najavu moguće krize i sa samom Amerikom – u slučaju da u novembru, na predsedničkim izborima, zaista pobedi DŽozef Bajden, kome ankete trenutno daju veće šanse nego aktuelnom predsedniku. Oštra reakcija EU zbog najavljenog preseljenja ambasade Srbije u Jerusalim, suprotno rezoluciji Saveta bezbednosti UN 478 iz 1980. godine, delovala je još i bezazleno u odnosu na stanje na „ruskom frontu“: posle uvredljivog tvita Marije Zaharove, portparolke Ministarstva spoljnih poslova Rusije, koja je predsednika Srbije stavila u nedostojni kontekst „niskih strasti“ , odgovor Marka Đurića ličio je na dodatno ukopavanje. I to ne samo zbog obraćanja moćnoj ženi moćne zemlje („sram vas bilo!“) već i zbog otkrivanja činjenice da je Vučić „kod ruskog predsednika i po sat i po vremena čekao na prijem“ – što svakako nije nešto što prija ušima Vučićevog birača, naviknutog na priče o ogromnom međunarodnom ugledu svog vođe, s akcentom na ljubav i pažnju koju dobija u bratskoj Moskvi. Jedino što je moglo delovati gore od Đurićevog „vađenja kestenja“ - ili makar se porediti s njim - bilo je otkazivanje učešća u dugo planiranoj vojnoj vežbi sa Rusijom i Belorusijom – danas za sutra. U eri interneta, činilo se i da je Vučićevo lično dostojanstvo samleveno do mere u kojoj je i moćna naprednjačka propagandna mašinerija neupotrebljiva: snimak njegove unezverene reakcije u momentu kad Tramp saopštava da će ambasada Srbije biti premeštena u Jerusalim do jula sledeće godine imao je milione pregleda, izazvao globalnu sprdnju, zaslužio specijalni prilog na turskoj televiziji i ovekovečio se u brojnim mimovima i montažama. Po beogradskim kuloarima prostrujala je i vest da Ivica Dačić namerava da podnese ostavku na poziciju (tehničkog) ministra spoljnih poslova. Potvrde, naravno, nije bilo, ali je činjenica da se Dačić nije pojavio na najavljenom događaju za trenutak dobila status argumenta za teoriju prema kojoj lukavi socijalista planira na vreme da pobegne sa broda koji, u strašnoj oluji, počinje da tone. I kao da je, odjednom, vetar promenio pravac: preteća kriza u odnosima sa Rusijom zaboravljena je nakon (polu)izvinjenja Zaharove, a potom i izvinjenja samog Putina i ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova. Potisnute su i prognoze o problemima sa Kinom: još nisu svi uspeli ni da shvate u kakvoj bi vezi mogla biti odredba iz vašingtonskog dokumenta o zabrani upotrebe 5G opreme „koja dolazi od nepouzdanih dobavljača“ sa odnosima Srbije i Kine, stigla je vest o srdačnom susretu Vučića i kineske ambasadorke u Beogradu. Potom je i (još uvek) premijerka Ana Brnabić posetila kompaniju Huavej, gde je govorila nešto što ukazuje na mogućnost da se nastavi poslovanje sa kineskim gigantom, a da to ne znači kršenje dogovora iz Vašingtona. Istovremeno, priča o selidbi ambasade u Jerusalim maksimalno je relativizovana, a izgleda da je sprovođenje i drugih spornih odredbi vašingtonskog dokumenta „tamo gde treba“ usmeno dovedeno u pitanje. Kao „šlag na tortu“, stigao je novi razlog za veličanje Vučića u vidu kandidature za Nobelovu nagradu za mir, u paketu sa Donaldom Trampom i Avdulahom Hotijem – sve to uprkos činjenici da je švedski poslanik Magnus Jakobson za dobitnike velikog priznanja predložio Trampa i vlade, a ne predsednike, Srbije i Kosova. Da li to znači da je – osim na unutrašnjem, medijski strogo kontrolisanom terenu, Vučić i na međunarodnom planu uspeo da se iz vašingtonske avanture izvuče neoštećen? I da ga je učešće u Trampovoj predizbornoj kampanji, plaćeno brojnim izrazima podrške koji se poslednjih dana tvituju sa vašingtonskih adresa, čak i dodatno ojačalo? I sve to dok nas zatrpavaju sve drastičniji dokazi o tome koliko je sama Srbija, što bi rekli u njenom zapadnom delu – razbataljena – mada je i to slab opis za zemlju koja, recimo, čak i u „istorijske pregovore“ ulazi bez skupštine i vlade. Ali zato u vreme očigledno podivljalog uličnog kriminala i učestalog sumnjivog otuđenja državne imovine, ima državnog tužioca u nirvani i policiju koja se ne bavi svojim poslom – valjda da bi sačuvala energiju za sledeći obračun sa građanima koji se bore za svoja prava. „Nije sve ’ispeglano’, daleko od toga, moguće je samo da su neka očekivanja o šteti bila preuveličana“, uveren je politikolog Vujo Ilić. Prema njegovoj dijagnozi stanja posle vašingtonskih pregovora, najveći „minus“ doživela je percepcija Srbije kao kandidata za EU, a najveći „plus“ percepcija Vučića kao državnika koji ima zapadnu podršku, dok šteta u odnosima sa Kinom i Rusijom nije tolika koliko smo u prvom trenutku mogli pomisliti. I Dejan Bursać iz Instituta za političke studije kaže da bi se, zbog potpisivanja konfliktnog sporazuma koji se tiče brojnih aktera, mogle očekivati posledice na spoljnopolitičkom planu, „pa zato onoliki rad na sanaciji štete“. A na koga bi se te posledice mogle odnositi – na Vučića ili na Srbiju? U međunarodnim odnosima, to je neodvojivo, kaže Bursać koji, podsećajući na tvrdnje Vilijema Montgomerija o finansiranju opozicije, Slobodanu Miloševiću kaže da danas „niko ne bi ulupao sto miliona evra da pravi opoziciju u Srbiji“, te da vlast ne može da padne bez unutrašnje kritične mase – koje sada nema. U problemu je, kaže, međunarodni kredibilitet zemlje, što se može odraziti na sklapanje budućih kreditnih i drugih aranžmana. Vučić je, kaže Ilić, uspeo da kupi još neko vreme, u kome ćemo gledati nastavak igre „EU versus SAD“, pri čemu će on izgledati kao državnik sa zapadnom podrškom. Ipak, nije sve isto: nakon potpisa u Ovalnom kabinetu, unapređen je američki ekonomski interes, a povređeni interesi EU. I nije reč samo o trenutnom skoru. Približavanje SAD traje već neko vreme, kao što je i okretanje leđa EU vidljivo duže vreme, „a to ne može da se ispegla“, kaže Ilić. Rašireno uverenje da put do Brisela vodi preko Vašingtona, bazirano na iskustvu centralnoevropskih država od pre 30 godina u današnjem trenutku Ilić naziva iluzijom. A te iluzije bi se, ukoliko nam je učlanjenje u EU i dalje cilj, valjalo što pre osloboditi s obzirom na stanje na terenu: usporavanje procesa evrointegracija vidljivo je od 2018, a u junu ove godine, prvi put otkako je proces počeo, nisu otvorena nova pregovaračka poglavlja. Ilić kaže da su za taj zastoj odgovorni i politika EU („umor od proširenja“), ali i naša nevoljnost. Važnu ocenu efekata zbira ta dva faktora upravo očekujemo, u vidu najnovijeg izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije. U međuvremenu, CRTA je pripremila analizu ispunjavanja političkih kriterijuma u procesu pristupanja EU u pet oblasti, čiji sami naslovi slikovito opisuju stanje: Izbori u Srbiji – simulacija demokratije, Mediji u Srbiji – odbrana postojećeg stanja, Pravosuđe u Srbiji – nezavisnost na čekanju, Korupcija i organizovani kriminal u Srbiji – koliko košta integritet, i Papir po papir podanik – osvrt na reformu javne uprave. Detalji analize su, naravno, još nepovoljniji. Perspektiva članstva u EU dalja je nego ikad, kaže Ilić, sumirajući efekte domaćeg rada na ispunjavanju kriterijuma i činjenice da u Briselu, zapravo, nema ozbiljnog bavljenja Srbijom, već „samo do mere da ne predstavlja opasnost po interese ostalih“. A koliko to zaista boli našu vlast, sve očiglednije posvećenu sopstvenom održanju i ekonomskim interesima svoje klijentele? Ne mnogo, veruje Bursać koji vidi dva ključna pokretača srpske vlasti. Jedan je rejting – a za biračko telo pitanje evrointegracija danas nije ni u „top 10“. Drugi pokretač su spoljni odnosi. „U spoljnopolitičkom smislu, našli su nove saveznike koji su jači i jedinstveniji od EU. Direktno komuniciraju sa važnim akterima (Tramp, ’brat Si’) a to što piše u izveštaju Evropske komisije ne tangira nikoga“, kaže Bursać. Ilić, međutim, podseća na genezu SNS iz koje se vidi da je obećanje EU perspektive uvek bilo jedno od ključnih. „Mnoge stvari mogu da se promene, ali su tri ključne koje ne bi smele – odnos prema EU, prema Rusiji i način na koji se tretira Kosovo“, kaže Ilić. „Te promene mogu da uzdrmaju SNS. Nije nužno, ali je izgledno da bi pomeranja u tim oblastima dovela do krize i zato toliko truda da se održi privid da su stvari iste, iako se menjaju. Očigledno je skretanje sa pravca pridruživanja EU“, kaže Ilić. Očigledno je svašta još: recimo, da je, nakon što je zbog „hitnosti“ održavanja izbora ugroženo javno zdravlje zataškavanjem stvarne epidemiološke situacije, prošlo skoro tri meseca a da nije završeno čak ni formiranje parlamenta, iako ne postoje objektivni razlozi za to. I ništa: „LJudi znaju gde je neformalna moć. Za većinu – vlast postoji“, kaže Bursać. Ta vlast, oličena u jednom čoveku, međutim, dobila je ovih dana važnu lekciju: ona spektakularna sprdnja izazvana snimcima iz Trampovog kabineta ukazala je na cenu koju može imati potpuni izostanak podele odgovornosti. Iznenadnu i ogromnu. Spremnost da se, u momentu, pogazi sopstvena reč i izađe u susret željama jakih „igrača“, zajedno sa besomučnom propagandom koja građanima onemogućava da shvate cenu takvih postupaka predstavnika sopstvene države, ovog puta sprečila je ispostavljanje velikog računa adresiranog na lično ime. Do kada će to biti moguće, s obzirom na preteću ekonomsku krizu izazvanu pandemijom koja ne jenjava? Da li su slabost opozicije, snažna medijska propaganda, kontrola novčanih tokova i sredstava sile baš dovoljan osigurač koji garantuje da lonac pod velikim pritiskom neće eksplodirati? Aleksandar Lukašenko je verovao u uspešnost tog recepta, pa se iznenadio.