Šibicar iz Dauning strita

Stereotip, verovatno prisutniji u literaturi i drugim umetničkim formama nego u stvarnom životu, otprilike glasi ovako: nakon što je preživeo bliski susret sa smrću, antiheroj - jer obično je u pitanju on, ne ona - doživljava neku vrstu prosvetljenja, shvata koliko je grešio i zavetuje se da će ostatak života posvetiti ispravljanju tih grešaka, onoliko koliko je to još u njegovoj moći. E pa, Boris DŽonson nije jedan od tih tipova. Britanski premijer ovog proleća umalo nije izgubio glavu kada je, u prvom naletu pandemije virusa korona, oboleo od kovida-19 i završio na intenzivnoj nezi. Bio je to trenutak kada se, konstatovali su tada neki ostrvski komentatori, i kod onih koji o DŽonsonu inače ne misle ništa dobro javila prirodna ljudska empatija: ostavljajući političke i ideološke podele po strani, čitava nacija svesrdno se nadala da će se izboriti s bolešću - pa i oni duboko svesni ironije da je upravo njegov inicijalno ignorantski odnos ključno doprineo da zemlja pandemiju dočeka nepripremljena. Kada je oporavak počeo i DŽonson se prvi put po izlasku iz bolnice obratio javnosti, načas se učinilo da bi to kroz šta je upravo prošao moglo biti transformativno iskustvo. Obraćanje je zvučalo iskreno i emotivno; mogle su se, uz malo truda, u njemu pronaći čak i natruhe izvesne skrušenosti. Ali to, naravno, nije potrajalo. Britanija je pod DŽonsonovim vođstvom - i, ništa manje značajno, pod malignim uticajem njegovog glavnog savetnika, Dominika Kamingsa - nastavila da postupa onako kako to čini otkako je prošlog leta preuzeo premijersko mesto: što će reći, kao nijedna britanska vlada dosad. Ako je po pitanju urušavanja pravnog poretka, kršenja normi i uzusa, te amoralnosti političke prakse prošlu godinu DŽonsonove vlade više od drugih transgresija obeležila skandalozna (i nezakonita) odluka o privremenom suspendovanju parlamenta, onda će ova - u kojoj je Bregzit u međuvremenu postao politička i pravna činjenica, ali još ne i životna realnost - ostati upamćena po verovatno dosad najdrastičnijem potezu dvojca DŽonson-Kamings: nameri da se, usvajanjem novog zakona o unutrašnjem tržištu, prekrši sporazum o istupanju iz EU, postignut prošlog oktobra i potpisan u januaru. Isti onaj sporazum koji je DŽonson ispregovarao, predstavljajući ga domaćoj publici kao bolji od onog koji je postigla njegova prethodnica Tereza Mej - iako je, po rasprostranjenom uverenju, njegova sadašnja verzija za Britaniju zapravo nepovoljnija. Što je, može biti, i jedan od razloga zašto DŽonsonov kabinet sada pokušava da ga „poboljša“ - kad bi se, kao što ne može, nekako zanemarilo da mogućnost da jedna od strana potpisnica na svoju ruku anulira delove sporazuma međunarodno pravo ne poznaje i ne priznaje. Dubiozna čast da izgovori reči za koje se verovalo da ih jedan britanski ministar nikada ne može izgovoriti - da će jedan međunarodni ugovor koji je vlada u Londonu potpisala, u ovom slučaju s EU, biti prekršen „na specifičan i ograničen način“, kao da postoje prihvatljive forme kršenja međunarodnog prava - pripala je ministru za Severnu Irsku Brendonu Luisu. Prema ponuđenom objašnjenju, zakonom bi se izmenile odredbe takozvanog severnoirskog protokola u okviru sporazuma o razdruživanju, u delovima koji se tiču budućeg carinskog i trgovinskog režima između Severne Irske i ostatka Velike Britanije (osmišljenog kako bi se izbeglo uspostavljanje tvrde granice između Alstera i Republike Irske, što se ovim predlogom zakona iznova dovodi u pitanje); te prava vlade na odobravanje državnih subvencija britanskim firmama (čemu se EU protivi zabrinuta da bi one time bile stavljene u privilegovani položaj u odnosu na kompanije iz Unije). Izmene, pored ostalog, predviđaju i pravo britanskih ministara da slobodno interpretiraju duh severnoirskog protokola i unilateralno odlučuju, na primer, o tome koja će roba morati da bude podvrgnuta režimu provera i carina, a koja ne. Sve to se evropskim partnerima predstavlja kao rezervna opcija za slučaj da pregovori o postizanju trgovinskog sporazuma propadnu - posle neuspele prošlonedeljne runde, takav ishod je sve bliži - i Britanija u ponoć 31. decembra prelazni period po istupanju iz članstva u Uniji okonča bez uređenih ekonomskih odnosa s njom. Ali pošto je najava ulaska pomenutog predloga zakona u parlamentarnu proceduru koincidirala s DŽonsonovim ultimativnim zahtevom da se sporazum postigne do polovine oktobra, ili da se u protivnom obe strane pripreme na razlaz bez dogovora, očigledno je da aktuelna vlada nastavlja da - što bi se anglosaksonskim žargonom reklo - svašta baca na zid nadajući se da će nešto od toga za njega i zalepiti. Šta je cilj ovog manevra? Nije do kraja jasno, ali najverovatnije - da se EU isprovocira na to da prva digne ruke od daljih pregovora. To bi vladi dalo priliku da britanskoj javnosti servira priču kako su za propast pregovaračkog procesa krivi evropski lideri i briselska administracija, i tako skrene pažnju sa sopstvene nedoraslosti zadatku vođenja zemlje, proteklih meseci demonstrirane na nizu primera: od haotičnog upravljanja zdravstvenom krizom (Britanija je evropski rekorder po broju preminulih od kovida-19), preko bruke sa uskraćivanjem školskih obroka deci iz siromašnih porodica, do debakla s elektronskim sistemom ocenjivanja školskih završnih ispita. Ne postoji, međutim, nijedan razlog zbog koga bi EU - koja, za promenu, prema Londonu sve vreme drži jedinstveni gard - povlačila tako dramatične poteze: ako je britanska vlada rešila da radi na štetu sopstvene države, Unija joj u tome neće pomagati. Alternativno, DŽonson možda pokušava da EU dovoljno isprepada kako bi u poslednji čas Britaniji ponudila dodatne ustupke - što se, iz mnogo razloga, takođe neće desiti. A to onda, pri trenutnom stanju stvari, znači da će jedina direktna posledica zakona o unutrašnjem tržištu (početkom sedmice u donjem domu je glatko usvojen u načelu, posle čega je počela rasprava o amandmanima; s obzirom na podele do kojih je ovaj akt doveo u samoj Konzervativnoj stranci, na veći otpor vlada bi mogla da naiđe u Domu lordova) biti to što će jedna od zemalja utemeljitelja međunarodnog pravnog poretka kakav znamo - svakako daleko od idealnog, ali ipak poretka - postati odmetnik od međunarodnog prava. Čak i za poremećene kriterijume savremenog sveta, to je istinski šokantno saznanje. Namera britanske vlade izazvala je konsternaciju na svim stranama. EU, koja je inicijalno upozorila da bi usvajanje zakona i posledično kršenje sporazuma o razdruživanju za posledicu imalo uvođenje finansijskih i trgovinskih sankcija, ubrzo je pooštrila tu kvalifikaciju i upozorila da već i samo pokretanje inicijative za njegovo usvajanje predstavlja kršenje sporazuma i osnov za kaznene mere. U Republici Irskoj, vitalno zainteresovanoj za što bezbolniju tranziciju kako ni na koji način ne bi bila ugrožena dostignuća mirovnog procesa u Severnoj Irskoj, u neverici su. LJuti su i Škotska i Vels, čija prava na samoupravu će ovim zakonom biti narušena, jer predviđa da u svim delovima zemlje važe isti standardi kvaliteta robe i usluga, umesto da odlučivanje o tome bude kao dosad prepušteno konstitutivnim jedinicama Ujedinjenog Kraljevstva. Šef pravne službe britanske vlade je u znak protesta podneo ostavku, kao još jedan u nizu elitnih profesionalaca u državnoj upravi koji je na jedan ili drugi način nateran na povlačenje otkako je Kamings zaveo strahovladu. Troje bivših torijevskih premijera - Mejova, Dejvid Kameron i DŽon Mejdžor - u zasebnim je istupima izrazilo duboku rezervu prema vladinoj inicijativi. Potencijalno možda najvažnije upozorenje, svakako iz postbregzitovske perspektive posmatrano, stiglo je iz Sjedinjenih Država, gde su kongresmeni irskih korena, pogotovu oni iz Demokratske stranke, eksplicitno stavili do znanja kako sporazuma o slobodnoj trgovini s Amerikom (od nemerljivog značaja za britansku ekonomiju) neće biti ukoliko u pitanje budu dovedeni mir i stabilnost na Irskom ostrvu. DŽonsonova vlada, međutim, ne odustaje, i osim parlamenta - sad još samo teoretski - nema nikog drugog ko bi mogao da je zaustavi. Gubitak međunarodnog kredibiliteta zemlje - ko će ubuduće hteti da s Britanijom potpisuje bilo kakav strateški sporazum ako nema garancija da će se vlada u Londonu pridržavati njegovih odredaba? - ni uvećanje izgleda za raspad Ujedinjenog Kraljevstva očito nisu pitanja koja bi opterećivala DŽonsona i Kamingsa. Za DŽonsona se, uostalom, znalo da je nepouzdan i prevrtljiv, impulsivni lažov i blefer kome je oduvek polazilo za rukom da profitira na sopstvenim manama. Možda je samo došao trenutak da vlada i zemlja koju vodi budu brendirani njegovim imidžom.