Sve je isto, ništa isto nije

Dva puta je moćna srpska vlast, odlukom da previše samouvereno i nedovoljno promišljeno pribegne političkom inženjeringu, bitno doprinela sopstvenom slomu. Prvo je Slobodan Milošević 6. jula 2000. na brzinu promenio Ustav SR Jugoslavije, da bi se, pre isteka dotadašnjeg mandata, ponovo kandidovao za predsednika države na izborima održanim 24. septembra te godine. I na njima je izgubio do tada neograničenu vlast. Dvanaest godina kasnije, odluka da „skrati“ predsednički mandat kako bi predsednički izbori bili održani istovremeno sa redovnim parlamentarnim, koštala je položaja Borisa Tadića i njegovu Demokratsku stranku, čije je izborne šanse pokušao da ojača transferom sopstvene popularnosti. Pad je bio tako dramatičan da je u pitanje doveden čak i opstanak stranke koju je, u međuvremenu, napustio da bi formirao sopstvenu, još slabiju. Aleksandar Vučić je, izgleda, nešto naučio od prethodnika, pa je pristupio drugačijim oblicima izbornog inženjeringa. Ali probleme nije uspeo da izbegne: kada je, suprotno demokratskim običajima, uoči samog održavanja ovogodišnjih parlamentarnih i lokalnih izbora, smanjio izborni cenzus sa pet na tri posto, nije postigao osnovni cilj – uvođenje u parlament nekoga ko bi uverljivo igrao ulogu opozicije, a sve kako bi anulirao efekte izbornog bojkota. Umesto toga, dobio je samo glasnije kritike zbog ubijanja demokratije u zemlji, zbog čega će, sva je prilika, morati u ponovne pregovore sa opozicijom. Logika kaže da je velika verovatnoća da bi na tim pregovorima vlast morala da ponudi ustupke opoziciji, ako želi njeno učešće na izborima i izbegavanje reprize izbora koji su nas, suštinski, vratili u stanje sa jednopartijskim parlamentom. S druge strane, međutim, opozicija ne ostavlja utisak snage koja spremno dočekuje novu priliku. Neminovno se, zato, u ovim danima postavlja pitanje – da li su Vučićevi protivnici išta naučili iz primera DOS-a, koji je, pre tačno dvadeset godina, uspeo da smeni autokratsku vlast i stvori priliku za izgradnju drugačije Srbije. I da li postoje primenljive lekcije boraca iz devedesetih, na koje atmosfera u Srbiji prilično „miriše“, ali se, istovremeno, drastično razlikuje? Nemoguće je mehaničko preuzimanje recepata, ali postoje iskustva koja mogu biti korisna, slažu se sagovornici NIN-a, Bojan Pajtić, danas „samo“ profesor Univerziteta, nekad vojvođanski premijer i lider DS-a i Đorđe Vukadinović, opozicioni akter sa iskustvom političkog analitičara. Vukadinović vidi dve važne sličnosti sa prilikama s kraja devedesetih: jedna je postojanje autoritarnog režima, za koji, u današnjem slučaju, veruje da „još uvek nije demonstrirao krajnje granice svog potencijalnog maligniteta“. Drugu sličnost vidi u opoziciji koju imamo – opisuje je kao razbijenu, satanizovanu, međusobno podeljenu i posvađanu a pritom zajednički žigosanu kao „izdajničku“, nepatriotsku i nesposobnu, pri čemu, kaže, ovo poslednje nije sasvim netačno. „Sve drugo je različito, s tim što, paradoksalno, različiti aspekti idu na štetu sadašnjeg trenutka i opozicione perspektive“, kaže ovaj sagovornik NIN-a. Na primer: ondašnja opozicija imala je, kaže, jasnu, nedvosmislenu spoljnu podršku i pomoć, „dok je situacija danas bukvalno obrnuta – pomoć i podršku ima režim, dok spoljni faktor opoziciju ignoriše, ili, u najboljem slučaju, uputi poneku utešnu reč i uruči spisak zahteva, gde je prvi da bude tolerantna prema vlasti“. Ne manju i samo na prvi pogled paradoksalnu razliku između dva perioda Vukadinović vidi u oblasti medija: devedesetih je, kaže, medijska slika bila povoljnija: Milošević je kontrolisao glavnu nacionalnu štampu i elektronske medije, ali se to uglavnom svodilo na RTS, Politiku i povremeno Studio B, dok su silni, i u to vreme veoma uticajni lokalni mediji bili listom na strani opozicije – čemu valja dodati i uticajni B92 i povremeno Studio B. „Danas je u medijskom smislu stvar mnogo gora uprkos prividnom pluralizmu i haosu u smislu postojanja različitih medijskih portala i televizija, a da se, zapravo, prostor medijskih sloboda svodi na jedan ili dva kablovska kanala, par nedeljnika i najnetiražniji od svih dnevnih listova“, konstatuje Vukadinović. Jedan od ključnih odgovora vlasti na priču o neslobodi medija je pominjanje interneta koji, navodno, omogućava svim građanima neograničen pristup informacijama – samo što u toj slici sveta nedostaju mnoge činjenice. Na primer – da je kompanija Tviter početkom godine izbrisala više od 8.500 „bot naloga“ povezanih sa vladajućim partijama u Srbiji, Egiptu, Hondurasu, Indoneziji i Saudijskoj Arabiji. Činjenica da je, u toj oštroj konkurenciji, Srbija bila apsolutni lider po broju „bot naloga“, samo je jedan u nizu pokazatelja koji govore o intenzitetu medijskih manipulacija u naprednjačkoj Srbiji. Između ostalog i zato Pajtić kaže da su „mehanizmi održavanja na vlasti i pozicija u biračkom telu ova dva diktatora (Miloševića i Vučića) sasvim različiti“. Analizu razlika između Srbije danas i pre dvadeset godina on počinje podsećanjem da je DOS nastao kao nužna koalicija veoma heterogenih političkih organizacija, koje su u zbiru imale veću podršku nego Milošević i njegova stranka. A predsednički izbori od pre tri godine i sva potonja istraživanja pokazuju da današnja opozicija u zbiru ne može da premaši 25 posto podrške birača koji izlaze na izbore. Tu dolazimo do stalno prisutne ideje da bi bilo dovoljno da se apstinenti privole da izađu na izbore, pa bi Vučić pao - koju Pajtić naziva još jednom zabludom mehanicističke škole mišljenja. Struktura političkih afiniteta među apstinentima, objašnjava, nije mnogo drugačija u odnosu na birače koji izlaze na izbore, tako da, čak i kada bi danas apsolutno svi birači sa pravom glasa izašli na izbore, to ne bi značilo da režim pada. Pajtić podseća i na činjenicu da pozitivno mišljenje o Vučiću, prema svim istraživanjima, ima više od 55 odsto građana, te da nema lidera opozicije koji ima dvocifren procenat onih koji izražavaju afirmativan stav prema njima. „Razlog za ovo nisu izvanredan karakter, ugled i inteligencija aktuelnog predsednika Srbije, naprotiv. Gotovo potpuna medijska kontrola i zloupotreba televizijskih stanica i tabloida za brutalnu satanizaciju svakog oponenta je razlog zbog koga taj, po svemu nedostojan čovek, toliko dominira na političkoj sceni“, kaže Pajtić. I još: „Vučićev režim kupuje najmanje 300.000-400.000 glasova, koji se, kroz sistem `bugarskog voza`, slivaju u podršku SNS-u.“ A da ne govorimo o činjenici da u javnom sektoru zaposleni masovno kontrolisano „glasaju“ na izborima. Pobeda Vojislava Koštunice bila je moguća i zbog toga što je dobio podršku oko 600.000 birača koji pripadaju manjinskim zajednicama, kaže Pajtić. Danas, podseća, najveće političke partije nacionalnih zajednica, gotovo po pravilu, čine deo režima, a vodeći političari iz njihovih matičnih država (Erdogan, Orban) neguju odnose prijateljstva sa Vučićem, između ostalog i zbog veoma sličnog stava prema demokratiji i političkom pluralizmu. „Posledica ovakvih okolnosti je bizaran podatak da je tvorac ideje o ubijanju sto muslimana za jednog Srbina u dominantno muslimanskim sredinama (Novi Pazar, Sjenica, Tutin) 2017. dobio u proseku oko 75 posto glasova, dok je na nivou cele Srbije imao 55 posto“, kaže Pajtić. Kao važan faktor u animiranju opozicionih birača devedesetih on navodi i nevladin sektor, koji je listom i zdušno podržavao opozicionog kandidata. Nekoliko vrlo razgranatih nevladinih organizacija je učestvovalo u kontroli izbora, tako da je na tom polju bio angažovan veliki broj aktivista. Sve to je, kaže, bilo moguće u okolnostima u kojima je postojao konsenzus SAD, EU i Rusije da je vreme da Milošević ode, pa je, u tom smislu, deo medija i nevladinog sektora uživao logističku podršku međunarodnih organizacija. „Daleko smo od takvog konsenzusa kad je Vučić u pitanju, iako je njegova međunarodna reputacija veoma urušena zbog gušenja medijskih sloboda, uništavanja opozicije i izuzetno visokog nivoa korupcije na vrhu režima“, kaže Pajtić. On ocenjuje da je, obećavajući „kooperativnost“ delu predstavnika međunarodne zajednice, Vučić kupio njihovu podršku, ali dodaje i da ohrabruje stav poslaničkih grupa socijaldemokrata, demokrata, zelenih i liberala u Evropskom parlamentu, koji su rezultate poslednjih izbora u Srbiji nazvali ruganjem demokratiji. Još jedan važan faktor koji situaciju pre dvadeset godina čini bitno različitom od današnje navodi Vukadinović: psihološki. Tada je, podseća, postojao veliki entuzijazam u opozicionoj javnosti i veliko nadanje u promene i ono što će doći. „To je sad razbijeno u paramparčad. Kad realno sagledamo situaciju, to je važniji faktor i veći razlog za neuporedivost situacije nego medijska i finansijska dominacija režima i spoljna podrška“, kaže ovaj sagovornik. I ne samo da građani danas nemaju entuzijazma nego su, ocenjuje, naglašeno puni skepse, apatije i rezignacije. „Ne samo da ne veruju u mogućnost promene, nego i ne veruju da bi promena mogla doneti išta pozitivno. I na tome režim jaše“, kaže Vukadinović. Na sve to, dodatni problem što vera ne postoji ni kod onih koji bi promeni trebalo da doprinesu. „Potrebno je da sami akteri poveruju da imaju šanse, pa da delimično to prenesu na one koji ih podržavaju. I da demonstriraju iskrenu volju, snagu i akcionu slogu“, kaže. I dodaje da se to ne radi „samo ukrštanjem ruku i prigodnim slikanjem, nego zajedničkom borbom na terenu i fokusiranjem na režim i ciljeve“. Vukadinović primećuje da se sada stiče utisak da opozicionari rade sa zadrškom, ne veruju dovoljno, misle da nije trenutak, ili očekuju od Aleksandra Vučića da nešto uradi ili ne uradi. „Dogovor o nenapadanju koji je inaugurisan prošle sedmice samo je mala, početna i nedovoljna mrvica na generalno ispravnom putu. U tom smislu i pre svega u tom smislu, relevantno je iskustvo DOS-a i nedavno iskustvo crnogorske opozicije“, kaže Vukadinović. Sasvim profesorski, Pajtić sumira zašto je 2000. pobeda Koštunice i DOS-a bila moguća uprkos nepovoljnim izbornim uslovima i bez pregovora vlasti i opozicije o njihovom popravljanju: medijska slika je bila znatno bolja, kupovine glasova nije bilo, a satanizacija političkih protivnika nije bila ni približno tako intenzivna kao danas. Ipak, on vidi i nekoliko pouka koje se iz iskustva DOS-a mogu izvući: prvo, neophodno je, kada su predsednički izbori u pitanju, pronaći kandidata ili kandidatkinju koji je dovoljno popularan ili popularna da ga višemesečna kampanja ne može osujetiti u pobedi. Jasno je, kaže, da ovaj put pobedu ne može odneti nijedan opozicioni političar, jer su i oni najbolje pozicionirani previše izranjavani medijskim blaćenjem. „Potom, videli smo na primeru kandidature Saše Jankovića da (uslovno rečeno) građanski kandidat ne može imati potencijal da pobedi na izborima, čak i uz visok nivo motivacije građanske orijentacije. Neophodno je da budući kandidat ili kandidatkinja imaju izraženu kako demokratsku, tako i nacionalnu dimenziju“, kaže ovaj sagovornik. Do narednih izbora, veruje, teško da možemo očekivati omasovljenje ili visok stepen aktivizma kod nevladinih organizacija koje bi se bavile kontrolom izbora. Kontrola izbora je, zbog toga, jedan od najvažnijih zadataka opozicionih stranaka. „Ukoliko ne budu imali obučenih i hrabrih 17.000 ljudi na biračkim mestima (po dva na svakom mestu) - pozicija opozicionog kandidata biće bezizlazna“, smatra Pajtić. Ima, doduše, situacija koje izgledaju bezizlazno, pa se pokaže suprotno: Vukadinović podseća na to da je samo tri meseca pre izbora 24. septembra 2000. opozicija delovala potpuno beznadežno, bezidejno i konfuzno. Okolnosti su sada, kao što se može videti, u mnogim aspektima značajno gore, ali, s druge strane, do izbora (verovatno) ima nešto više vremena nego što je bilo potrebno da se prolećna apatija iz 2000. pretvori u pobednički optimizam rane jeseni.