NJegova ekselencija

Jedan od najobrazovanijih srpskih političara, po izboru Gorana Vesića, nije završio Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, koji je započeo, nego privatni Pravni fakultet za privredu i pravosuđe u Novom Sadu. To naravno više govori o Vesićevom poimanju obrazovanja i obrazovnoj ponudi u domaćoj politici nego o samom Marku Đuriću, o kome je ovde reč. U toj javnoj preporuci koju je na televiziji Pink dao za „novog ambasadora Srbije u Vašingtonu“, zamenik gradonačelnika Beograda kaže još da je reč o čoveku koji je u obeležja Srbije uveo Natalijinu ramondu, koji je vodio 220 rundi pregovora između Prištine i Beograda, te da odluka Aleksandra Vučića da on bude ambasador znači da Srbija šalje jednog od svojih najboljih ljudi u Vašington. U prisećanju na Đurićeve domete u srpskoj politici neizbežan je utisak, međutim, da je najveću istrajnost trenutni direktor Kancelarije za KiM pokazao u stoičkom preuzimanju udaraca, kritika i neretko ismevanja javnosti za brojne neuspele akcije poput voza oslikanog freskama i nacionalnim motivima, koji nikada nije stigao u južnu pokrajinu ili za pokušaje spinovanja da se kakav-takav dogovor s Prištinom prikaže kao istorijski uspeh, od kojih kritičari izdvajaju onaj u kome se Đurić služio fudbalskim hiperbolama i proglasio pobedu od 5:0. Zbog toga je avanzovao do najvećeg poverenja, ali u javnosti, konstantno indiferentnoj prema njegovom liku, nije uspeo da bude čak ni omražen. Preterivanja i povremena preterana srčanost s kakvom Đurić, obično stojeći prvi iza predsednika, dočekuje onu njegovu reč na koju treba da otpočne gromoglasan aplauz ili da povede skandiranje „Aco, Srbine“ u spikerfon (nakon izbora 2017, na kojima ubedljivo pobeđuje Srpska lista, uz velike zasluge Đurića), ostavljaju o njemu utisak pratioca, onog ko u politici ne puca na mesto lidera nego želi da ga sledi, na duge staze. Ne bi valjalo da je diplomatsku karijeru slutio kada je na sebe preuzeo i da odgovori Mariji Zaharovoj na tvit o ponižavajućem statusu Vučića kod Donalda Trampa, a učinio je to nespretno, u stilu deteta koje se duri. I izvesno sasvim nenamerno u tom odgovoru se izlanuo da je Vučić kod Putina čekao po sat i po vremena na prijem. Još manje je diplomatska, doduše, bila njegova nekadašnja fascinacija Vladimirom Putinom i njegovim poznavanjem srpske istorije, u vreme kad je službovao u Predsedništvu. Ili neuspela simbolika njegovog istrčavanja briselskog polumaratona da bi „pokorio Brisel“. Za nekog ko je čovek „od najvećeg poverenja“ i ko poverenje nije dokazao samo preuzimanjem jedne od najneprijatnijih uloga u današnjoj politici Srbije, jer ne samo da vodi delegacije u Brisel na razgovore s Prištinom, nego i konsoliduje Srbe na KiM na jedinstvo i vernost rukovodstvu u Beogradu, a da zasluge uvek i bespogovorno prepusti Vučiću, ambasada u Vašingtonu i nije neka nagrada. Čak i za Đurića koji nema ambiciju da bude prvi nego samo da istrči celu stazu, čak i za službovanje u tako važnoj zemlji, udaljavanje iz beogradskih tokova politike je opasnost. Ako je odanost kriterijum, Đurić, koji uvek čak i za nijansu s većom pokornošću odgovara na predsednikove kritike nižim službenicima, zaslužio je najmanje jedan resor u novoj vladi. Kad Vučić, primera radi, ministrima poruči da nema letovanja u krizi, a oni se vrate u kabinete preplanuli, Đurić je i u septembru blago bled. Jer se „u dedinoj vikendici u Slankamenu, gde se najbolje izoluje od svega“ ne prima morska boja. Ali, uprkos tom primeru, često raskopčanoj košulji i kritici koju upućuje narodnim neprijateljima s pozicije patriote, ovaj se Dorćolac u javnosti nikada nije primio kao neuštogljen čovek iz naroda. U SAD ovaj lojalista odlazi iz statusa vršioca dužnosti, u kome je, suprotno Zakonu o imenovanju državnih službenika, proveo šest godina. Izuzetno na svakih šest meseci, a uglavnom na svaka tri i poslednji put 8. jula, Vlada Srbije je Đuriću produžavala status v. d. direktora Kancelarije za KiM od proleća 2015. U punom mandatu radio je svega godinu dana na mestu na koje je imenovan sa mesta savetnika Tomislava Nikolića. U prvo vreme, tokom sukoba Vučića i Nikolića, stavljao se na stranu drugog braneći njegovu platformu o KiM, pre nego što je ona, zajedno sa Nikolićem iščezla u zaboravu. Istom srčanošću kojom danas aplaudira, spram premijera Dačića i prvog potpredsednika Vlade, branio je svog tadašnjeg šefa od optužbi da ne priznaje realnost. U toj platformi, hvalio se, lično je artikulisao Zajednicu srpskih opština, za koju je izričito tvrdio da je nezaustavljiv proces i koja se baš zato beleži u Đurićev veliki neuspeh. NJegovo imenovanje i za šefa tehničkog tima za pregovore s Prištinom, kao i za direktora Kancelarije, delovalo je kao kompromis između dvojice, starog i novog lidera SNS, ali je Đurić ubrzo zaigrao na pobedničku kartu i nije se osvrtao. Tri godine kasnije, 2017, rukovodi još jednim propalim projektom - unutrašnjim dijalogom o KiM, iz koga se, posredno, ipak, rađa trenutak njegovog najvećeg stradalništva i medijskog fokusa. U prekomerno nasilnoj akciji kosovske policije Đurić je priveden, jer navodno nije imao dozvolu za ulazak u pokrajinu, kad je u Kosovskoj Mitrovici trebalo da se održi jedna od rundi tog dijaloga. I najveći kritičari vlasti su satima bili zabrinuti za stanje srpskog funkcionera u pritvoru nakon nasilnih snimaka akcije, koji su dolazili iz Prištine. Po puštanju, Đurić je poentirao - stavivši se u „drugi plan“ i kazavši da je to bio pokušaj napada na goloruki narod i preuzimanja severa KiM. Za policijsko ispitivanje Đurić se čeličio kao sedamnaestogodišnji „otporaš“, o čemu svedoči jedan zaboravljeni snimak iz 2000. Podrugljivi smeh učtivog mladića s naočarima na kraju tog snimka ponovio se 19 godina kasnije kada ga je u jednoj emisiji voditelj upitao kako on zna da će se u Kosovskoj Mitrovici „ove godine roditi 100 beba više nego prošle“. S izuzetkom za taj trenutak šokantne fotografije na kojoj „prijateljski“ pozira sa udovicom političkog protivnika Olivera Ivanovića, podsmeh je i jedino što su izazivale Đurićeve medijske afere. Nije se obogatio (bar prema Registru Agencije za borbu protiv korupcije) i nije dovođen u vezu sa kriminalom. Kao student, piše u zvaničnoj biografiji, bio je angažovan u studentskim organizacijama, na iniciranju i organizovanju brojnih tribina, panela i drugih manifestacija, između „2003. i 2007. redovni je osvajač nagrada na tradicionalnom debatnom takmičenju u organizaciji Pravnog fakulteta“, a kao istraživač angažovan i u Institutu za političke studije. Piše i da trenutno pohađa poslediplomske master studije, smer Održivi razvoj i ekologija, na FPN. U SNS je i po Nikolićevom odlasku ostao na visokim pozicijama, ali nikad previše eksponiran iznutra. SNS-u se pridružio u samom osnivanju, 2008, i od tad je bio koordinator pravnog tima i asistent zamenika predsednika stranke, portparol i član GO (2010), član Predsedništva SNS (2012), a od 2016. i potpredsednik stranke. Rođen je u Beogradu, 1983, gde je i odrastao i završio osnovnu školu i gimnaziju. O svom poreklu koje voli da ističe najčešće kaže da ne voli da ga ističe. Nema dokaza, samo glasine, da je zbog dede po majci Najdana Pašića, utemeljivača FPN i NIN-a, i njegovog strica Nikole Pašića, imao protekcije i u politici. Sam Đurić je nebrojeno puta kazao da se njima ponosi, ali ništa manje bakom po majci, Jevrejkom, od koje je naučio jidiš. „Imao sam sreću da živim tri godine u Izraelu kod njenog brata koji je tamo izbegao početkom četrdesetih i postao jedan od osnivača države“, kazao je u jednom intervjuu. Sada se i zvanično, kao jedna od njegovih najvećih preporuka, uzima činjenica da pored engleskog, „kao maternji“ govori i hebrejski. Vučića je pratio u njegovoj prvoj zvaničnoj poseti Izraelu, 2014. A nakon što se u vašingtonskom dogovoru našao nenadani uslov da Srbija preseli ambasadu u Jerusalim, Đurić je kazao da je potpisivanje baš tog zahteva - za njega posebno emotivan trenutak, ne mareći za izraelsko priznanje Kosova koje će uslediti.