Neopravdano tajne javne nabavke

Najveća moć koju građani i novinari imaju u rukama protiv korupcije onih koji raspolažu javnim sredstvima počiva na dobro uspostavljenom sistemu pristupa informacijama. Srpski Zakon o slobodnom pristupu informacijama iz 2004, koji se svrstava među najbolje u svetu, ima jedan krupan nedostatak. Kada nam informacije uskrati neki od šest najviših organa vlasti, među kojima je i Vlada Srbije, ne možemo se žaliti Povereniku za informacije od javnog značaja (i zaštitu podataka o ličnosti), već možemo samo da tužimo taj državni organ Upravnom sudu. Drugi nedostatak tiče se mehanizma izvršenja – ukoliko se neki organ vlasti ogluši o nalog Poverenika, obezbeđenje te obavezne odluke na kraju zavisi opet od Vlade Srbije. U proteklih 16 godina, ne samo da Vlada nije nikada obezbedila da javnost dobije informacije, već nije ni uredila postupak u kojem bi rešavala u predmetima ove vrste. Srpski Zakon je cenjen i zbog toga što se pojedine informacije moraju dati onome ko ih traži u roku od 48 sati, kada se može pretpostaviti da je informacija važna za zaštitu zdravlja stanovništva. Avaj, ukoliko kojim slučajem Vlada ignoriše zahtev takve prirode, tražilac mora da podatak ponovo zatraži, pa tek posle sedam dana može da pokrene upravni spor. Takvi sporovi traju mesecima, ili čak duže od godinu dana, u zavisnosti od opterećenja suda. Ni to nije kraj priče, jer posle pozitivne odluke Upravnog suda, Vlada neretko formalno odbije zahtev, pa onda treba ponovo uložiti tužbu. Toliko o hitnosti. Pandemija kovida-19 stvorila je niz situacija u kojima su građani i novinari tražili upravo informacije važne za zaštitu zdravlja. Ako ni zbog čega drugog, a ono da se usled skrivanja podataka ne bi stvorile sumnje u to da je situacija teža nego što jeste, ili da se ne bi narušilo preko potrebno poverenje između vlasti i građana povodom sprovođenja restriktivnih mera i staranja o narodnom zdravlju. Iako su svakodnevno organizovane konferencije za štampu, a predstavnici državnih organa i Kriznog štaba su se pored toga često obraćali građanstvu preko malih ekrana i u drugim prilikama, ispostavilo se da problemi postoje i kada je reč o verodostojnosti objavljenih statistika o obolelima, što još uvek nije razrešeno na nesumnjiv način. Odsustvo proverljivih podataka još više je odlikovalo i još uvek odlikuje oblast javnih nabavki. Dok se u drugim zemljama otvoreno raspravlja o potrebi i sprovođenju pojedinih nabavki koje su činjene u doba pandemije i o opravdanosti poteza vlasti, u Srbiji je nemoguće voditi argumentovanu raspravu na tu temu, jer proverljivih dokumenata nema. Ovde ne kaskamo samo za „starim demokratijama“ i državama koje imaju razvijenu vladavinu prava, već i za komšijama iz BiH, zemlje koja se redovno rangira lošije od Srbije na globalnom indeksu percepcije korupcije. Kao što je poznato, tamo su ne samo poznati podaci o nabavkama, već je to u jednom slučaju dovelo do istrage o korupciji unutar Vlade Federacije BiH. Transparentnost Srbija je nakon bezuspešnih pokušaja da dođe do podataka koji su bitni za celokupnu javnost, morala da tužbama povede dva upravna spora protiv Vlade Srbije, zbog prikrivanja podataka u vezi sa javnim nabavkama zdravstvene opreme tokom pandemije, odnosno u vezi sa tajnošću tih podataka. U oba slučaja su zahtevi za pristup informacijama ignorisani (što samo po sebi nije dopušteno kada je reč o ovoj vrsti zahteva). Transparentnost je još 13. marta od Vlade tražila dokumente u vezi sa određivanjem i opozivom tajnosti podataka o broju respiratora. Naime, predsednica Vlade Srbije, Ana Brnabić, na konferenciji za štampu 12. marta 2020. izjavila je da se „broj respiratora u Srbiji tretira kao državna tajna“. Kasnije istog dana predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, izneo je javno podatak da Srbija „raspolaže sa 1.008 respiratora“ i da će u narednih 25 dana biti nabavljeno još 500. Na osnovu toga bi se moglo zaključiti da je tajnost podataka bila određena, ali da je potom opozvana. Ukoliko je zaista opozvana, što bi se moglo zaključiti iz činjenice da je predsednik izneo taj broj u javnost, onda nema pravne prepreke ni da se informacija predstavi javnosti u obliku proverljivog dokumenta, a ne samo tvrdnje kojoj treba verovati na reč. Transparentnost Srbija je u međuvremenu od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje tražila podatke o javnim nabavkama sprovedenim tokom pandemije, ali je zahtev odbijen, uz obrazloženje da postoje čak dve odluke koje utvrđuju da su ti podaci tajna. Jedna od njih je odluka Generalnog sekretarijata Vlade Republike Srbije od 11. marta 2020. kojom se „podaci koji se odnose na sve nabavke lekova, testova, medicinskih sredstava, zaštitne lične opreme i drugih neophodnih sredstava i opreme radi lečenja obolelih od bolesti, u toku trajanja proglašenja bolesti COVID-19, izazvane virusom SARS-CoV-2, čije je sprečavanje i suzbijanje od interesa za Republiku Srbiju, označeni oznakom stepena tajnosti `STROGO POVERLJIVO`“. U odgovoru RFZO navodi se i da je ta tajnost određena shodno Zaključku Vlade Republike Srbije SP 05 broj:00-96/2020-1 od 15. marta 2020. godine. Jedini način da se proveri istinitost ove tvrdnje i da se utvrde razlozi zbog kojih je određen navedeni stepen tajnosti, bio je zahtev za pristup informacijama, koji je Vlada takođe ignorisala, pa je usledila još jedna tužba Upravnom sudu. Može se pretpostaviti da postoje neki razlozi koji bi opravdali tajnost nekih podataka o nabavkama. Na primer, u doba kada je vladala pometnja na svetskom tržištu respiratora, možda je bilo opravdano privremeno uskratiti informacije o posrednicima pri takvoj trgovini. Međutim, ni tada nije moglo biti opravdanog razloga za skrivanje informacije o tome šta je tačno kupljeno i koliko je plaćeno, niti opravdanog razloga da građanima te informacije saopštavaju politički funkcioneri, umesto da ih objavi RFZO, kao institucija nadležna za nabavke. Da ne govorimo o tome koliko je malo verovatno da bi interese Republike Srbije „ozbiljno narušilo“ saznanje o nabavkama zaštitnih maski ili testova. Ukoliko zaključak bude jednog dana objavljen, saznaćemo da li je ova tajnost bila određena uz formalno pozivanje na „zaštitu nacionalne bezbednosti“ ili „odnosa Srbije sa drugim državama“, što su razlozi koji se pominju u Zakonu o tajnosti podataka. Ono što opravdanost Vladinog zaključka već sada dovodi u ozbiljnu sumnju jeste činjenica da Srbija nije jedina država kojoj se dogodila pandemija, a da stepen poverljivosti za kojim je vlast ovde posegla prevazilazi po obimu tajnovitost koju su praktikovale druge vlade širom sveta.