Tragovi koji nesnosno smrde

NJegoš je davno napisao da „kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom”. Dakle, onaj koji ima vlast i nemilice je zloupotrebljava, ruši sve moralne norme društva kojim vlada. Biti vlast ne podrazumeva samo privilegije, već i odgovornost prema javnom interesu - vladajuća struktura svojim odlukama i ponašanjem reflektuje vrednosni sistem koji je društveno prihvatljiv i utoliko je njena odgovornost veća u odnosu na druge članove društva. Jasno je da ova zakonitost važi i u slučaju kada se vrednosni sistem obrne natraške. Naučeni smo da se isplati varati, prepisivati, da je mnogo isplativije zaobilaziti zakone nego ih poštovati. Procedure postoje da bi na nepristrasan način zaštitile kolektiv od pojedinca, ali i pojedinca od kolektiva. Nažalost, mi smo ogrezli u korupciji koja običnog čoveka ostavlja na vetrometini, dok se privilegovani provlače po ćoškovima i prisvajaju nešto što im ne pripada. Na taj način se nekontrolisano razmnožava jedan opšti nemoral koji je, vremenom, postao paradigma našeg sistema. Najsvežiji primer je amnestija od akademske nečestitosti vrlog naprednjaka koji je svojevremeno izjavio da je imao dovoljno hrabrosti da prizna da je bio magarac. Elem, već se dugo piše i zna o brojnim falsifikovanim diplomama, master i doktorskim tezama ljudi koji već osam godina upravljaju ovom državom. Opet, jedno je kada ih nezavisna javnost optužuje za prevaru, a sasvim je druga stvar kada se ista ta klika doseti da laž i prevaru legitimizuje kroz donošenje zakona - legitimizacija prevare je proces koji nam već godinama izmiče. U tom smislu, šta znače pojedinačni slučajevi falsifikata, kada se jednom dopunom zakona i to onom iz septembra 2018. legitimizuje na hiljade lažnih doktorata. Da podsetim, donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, vladajuća većina je u septembru 2018. ozakonila nezakonite doktorate - prema članu 18 u članu 149. dodaje se stav 3. koji glasi: „Visokoškolske ustanove koje su… ...izdavale diplome o stečenom naučnom nazivu doktora nauka… ...a nisu imale saglasnost na nastavni plan magistarskih studija prema propisima koji su važili do stupanja na snagu tog zakona, smatra se da su izdavale diplome o stečenom naučnom nazivu doktora nauka u skladu sa zakonom.” Ova dopuna je bila posledica otkrića Komisije za akreditaciju da je u periodu od desetak godina, devet privatnih univerziteta izdavalo doktorske diplome, a da istovremeno nisu imali licencirane magistarske studije. Da je u ovom slučaju postojala odgovorna država, ovim fakultetima bi bila oduzeta dozvola za rad, dok bi ove diplome bile poništene, ali bi bile poništene i diplome studenata kojima su ovi kadrovi predavali. Ali ne, ova situacija je zapravo iskorišćena da se ozakone svi lažnjaci u vladajućim strukturama. U javnosti o ovoj temi skoro da uopšte nije bilo rasprave zbog čega se čudimo kada đavo dođe po svoje. I došao je - vrli naprednjak koji je, između ostalog, nezakonito angažovan kao predavač na Visokoj medicinskoj školi u Ćupriji i to još za predmet za koji nije stručan (uža naučna oblast za koju je biran u zvanje docenta je Javnopravna, dok je na ovoj školi angažovan da predaje predmet Zdravstveno zakonodavstvo i administracija) je na osnovu šest objavljenih radova kojima je samo menjao naslov, stekao pravo da doktorira na osnovu čega je izabran u zvanje docenta na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. Autoplagijat je prekršaj koji je definisan Kodeksom profesionalne etike Univerziteta u Beogradu i, u ovom slučaju relevantnim, Kodeksom o akademskom integritetu Univerziteta u Novom Sadu. Iako je autoplagijat očigledan, konkretna etička komisija se pozvala na Ustav i zabranu retroaktivne primene zakona jer je autoplagijat definisan kao prekršaj tek nakon što je vrli naprednjak ovu povredu izvršio. Etička komisija u svom obrazloženju konstatuje: „Kodeksom iz 2010. nije bilo propisano neetičko postupanje ‘autoplagijat’. Na osnovu iznetog ova inicijativa ne može biti predmet rešavanja u meritumu u postupku pred Etičkom komisijom Pravnog fakulteta s obzirom na vremenski period u kojem su se desili događaji na koje se inicijativom ukazuje. Dakle, konstatuje se da u vreme događaja iz inicijative od 2005. do 2009. nije postojala pravna regulativa koja je inkriminisala autoplagijat”. Na kraju, članovi etičke komisije sugerišu podnosiocu prijave da slučaj prijavi uredništvu Zbornika radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, pošto je taj zbornik jedan te isti rad vrlog naprednjaka objavio šest puta uz eventualnu izmenu naslova. Razume se, ova sugestija je beskorisna i svodi se na bacanje prašine u oči. Naime, to što autoplagijat nije bio definisan Kodeksom o akademskom integritetu Univerziteta u Novom Sadu u periodu kada je ovaj prekšaj napravljen, ne znači da takav prekršaj ne postoji i da nije učinjen. Ono što ovaj slučaj u sledećem koraku nalaže je pozivanje na zakonske odredbe koje su u datom trenutku važile – konkretno da je kandidat stekao pravo na odbranu doktorske disertacije tek nakon što je objavio šest naučnih radova različite sadržine. Stoga, potrebno je pokrenuti postupak protiv Komisije za odbranu doktorske disertacije i Komisije za pisanje referata za izbor u zvanje docenta (utoliko lakše ukoliko su isti ljudi u pitanju) koje su bile dužne da utvrde da su u pitanju bili autoplagirani, a ne različiti radovi. Tek pošto se utvrdi nesavesnost u radu članova ovih komisija, otvara se mogućnost za oduzimanje doktorata i zvanja jer je jasno da je prikrivanjem autoplagijata narušen član 208 stav 1 Krivičnog zakonika koji kaže: „Ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom.“ Rečju, autoplagijator je sebi pribavio akademski status, ali i imovinsku korist, to jest platu koja mu ne pripada. Za očekivati bi bilo da ovu proceduru pokrenu profesori Pravnog fakulteta u Novom Sadu. Za sada, od toga, koliko ja znam, nema ništa. Ovo je vučja igra u kojoj se čopor štiti, a napada izdvojena jedinka. Oni koji ukazuju na zloupotrebe ovako postavljenog sistema postaju žrtve za koje javnost, nažalost, nedovoljno haje. Na primer, javnosti su skoro nepoznati slučajevi časnog docenta Vukašina Milićevića i profesora Rodoljuba Kubata sa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta. Prvi je na udaru samo zbog toga što je javno rekao da pričešće u doba pandemije korona virusa nije bezbedno, dok drugi insistira na procesuiranju proceduralnih nepravilnosti u radu ovog fakulteta, ali i potencijalnih optužbi za silovanje i zlostavljanje protiv profesora ovog fakulteta i nekih značajnih crkvenih figura. Nesnosan smrad širi se kroz naše društvo. Varaju se oni koji misle da se od njega mogu odbraniti konformizmom. Nasuprot tome, upravo oni daju ključan doprinos njegovom širenju. Opet, moguće je da većini ovaj smrad ne smeta, što je stvar izbora. Na kraju krajeva, sapun jeste civilizacijsko dostignuće.