Pravila igre

Upoznavanje s neprozirnim i komplikovanim svetom japanske politike nije za one s deficitom pažnje. Jedino što se tu lako i brzo pamti jeste da je Liberalno-demokratska partija (LDP) na vlasti naizgled oduvek - ili barem od 1955, kada je osnovana - i, neretko se čini, zauvek; mada, barem u segmentu koji se tiče prošlosti, striktno uzevši to nije sasvim tačno, budući da su u dva kratka navrata, 1993-1994. i 2009-2012, na vlasti u Japanu bile druge političke snage. (Pritom, takvom stanju uprkos, apsolutno nikom na planeti ne pada na pamet da u pitanje dovodi neosporni demokratski kredibilitet zemlje.) Sve drugo, uključujući tu i imena japanskih premijera, prosečno (ne)zainteresovanom posmatraču je već teže da pohvata. Vlade i njihovi predsednici često su se smenjivali brže nego što je spoljni svet stizao da se navikne na njih - otprilike onako kako je to, u nama prepoznatljivijem okruženju, decenijama bio slučaj s Italijom: samo u 30-godišnjem periodu okončanom 2012. Japan je promenio 19 premijera. To se, međutim, barem kad je reč o tome ko predvodi zemlju, nakon te 2012. promenilo, i svet je konačno dobio priliku da ime jednog japanskog premijera dobro upamti. Tada je na čelo vlade, po drugi put u karijeri, došao Šinzo Abe - njegov prvi mandat potrajao je jedva godinu dana (2006-2007) i neslavno se završio - i na njemu, do prošle sedmice, ostao duže nego bilo koji od 97 prethodnika; a ostao bi i duže, u najmanju ruku do parlamentarnih izbora iduće godine, da nije bio primoran da se iz zdravstvenih razloga povuče. Nije, naravno, puko trajanje jedini razlog zašto je Abe postao međunarodno prepoznatljivo lice Japana. Čak i da sve ostalo što je obeležilo njegovu vladavinu vremenom padne u zaborav, u najmanju ruku ostaće upamćen i po svom uspešno promovisanom i ne toliko uspešno sprovođenom ekonomskom programu, globalno poznatom kao „abenomija“ - kombinaciji fiskalnih stimulansa, monetarnog popuštanja i strukturnih reformi; s tim što su ove potonje uglavnom izostale. Svejedno, koliko je u današnje vreme političkih lidera, bilo gde u svetu, po kojima je nazvan neki politički ili ekonomski koncept? Nekad je bilo drugačije: od degolizma, preko peronizma, do titoizma - opravdano ili ne, vezivanje raznolikih političkih orijentacija za ličnosti koje su ih promovisale nije bilo retkost. Možda će se ubuduće govoriti o „trampizmu“, ali - osim što na svakom jeziku zvuči grozno, kao i sve drugo u vezi s aktuelnim američkim predsednikom - tu je mnogo više reč o goloj tehnologiji vladanja nego o iole suvislom konceptu, za čije osmišljavanje aktuelni stanar Bele kuće, uostalom, ne poseduje intelektualne kapacitete. Kako god, Abeova era sada je naprečac završena - i, iz njegove perspektive posmatrano, ostaće nedovršena. Kao revizionistički nastrojenom nacionalisti, nije mu pošlo za rukom da ispuni svoju glavnu političku ambiciju i izdejstvuje promene pacifističkog ustava zemlje iz 1947. (čije su odredbe dobrim delom diktirali Amerikanci, tada u svojstvu okupacionih snaga po završetku Drugog svetskog rata) kojima bi se ojačala pozicija oružanih snaga i proširili ustavni okviri za njihovo delovanje izvan državnih granica. A kao proaktivnom pragmatičaru, prema svetu otvorenijem od većine svojih prethodnika, nije mu se dalo da na premijerskom mestu dočeka održavanje Olimpijskih igara u Tokiju, zbog pandemije virusa korona odloženih za narednu godinu - ako ih i tada bude: umesto da Olimpijada bude simbolični vrhunac njegove vladavine, dužnost je napustio pod teškom senkom ne baš sjajnog odgovora vlade na kovid-19 (mada bi mnoge druge zemlje bile srećne kad bi danas u njima zdravstvena situacija bila kakva je u Japanu), njome izazvane recesije, te urušene lične popularnosti. Odlukom stranačke vrhuške, za novog premijera postavljen je Jošihide Suga, dosadašnji sekretar vlade koji je tu dužnost obavljao onoliko dugo koliko je i Abe u drugom navratu proveo na premijerskom mestu - skoro osam godina. Ta okolnost, kao i činjenica da je mesto sekretara vlade zapravo druga najmoćnija funkcija u državnom aparatu, Sugu u startu identifikuju kao kandidata kontinuiteta, a i sam se tako pozicionirao. Ali da se Abe oko toga nije i lično angažovao, upitno je da li bi njegova desna ruka bila izabrana za naslednika. Jer - i tu se sad zalazi na teren zakulisnih igara i tajnih dilova zbog kojih japanska politika ima reputaciju netransparentnosti - za razliku od ogromne većine partijskih teškaša u LDP, Suga ne pripada nijednoj stranačkoj frakciji. A glavna politička dinamika u Japanu nije u međusobnom odnosu grana vlasti, još manje u onom između vlasti i opozicije, već u neprestanom odmeravanju snaga između frakcija unutar vladajuće stranke, čije članstvo se - u zemlji s oko 126 miliona stanovnika - procenjuje na nešto preko milion ljudi. Može se zato reći da je Suga, osim kao nastavljač Abeove politike, za predsednika vlade imenovan i kao kompromisno rešenje, dok se frakcije u LDP-u ne prestroje u hodu i ne nastave svoja permanentna razračunavanja koja nikad nemaju trajni epilog, već se, kao kakav prirodni ciklus, uz manje ili veće varijacije stalno iznova odvijaju. Kao takav, Suga je, do neke nove unutarpartijske raspodele karata - u kojoj bi, ako mu na dužnosti premijera ne krene dobro, iznenada stečen položaj brzo mogao i da izgubi - sasvim prikladan izbor: siguran par ruku, cenjeni operativac čija bi sposobnost kontrolisanja mamutske državne administracije trebalo da garantuje da će tranzicija u vrhu vlasti proći bez prevelikih potresa. Ali ono u čemu se Suga nije oprobao, pa samim tim ni dokazao, jeste liderstvo - i pitanje je da li će, tek u 71. godini izlazeći na centralnu pozornicu, biti u stanju da taj nedostatak nadomesti. Najbolji, mada i najrizičniji način da se to promeni bio bi prevremeni izlazak na birališta: izborna pobeda - koju, doduše, u okolnostima potpune dominacije LDP-a i usitnjenosti opozicije ne bi bilo odveć teško ostvariti - Sugi bi dala legitimitet koji mu sada nedostaje, budući da je na premijersko mesto došao odlukom partijskih barona. Ali mada sam nije jedan od njih (dok je Abe, recimo, sin bivšeg ministra spoljnih poslova i unuk bivšeg premijera, Sugin otac je bio uzgajivač jagoda, a majka učiteljica), novopečeni premijer sasvim sigurno zna kako da se nosi s njima. Vidi se to i iz sastava njegovog kabineta, u kome je većina ministara preuzeta iz Abeovog tima - neki na istim, neki na promenjenim pozicijama - i u kome se, po prvi put, našlo mesta i za Abeovog mlađeg brata Nobua Kišija, postavljenog za ministra odbrane: izraz zahvalnosti dosadašnjem šefu, svakako, ali i potpuno u skladu s naslednim, kvazidinastičkim ustrojstvom japanske politike, gde se političke funkcije i uticaj redovno prenose s kolena na koleno. Suga, dakle, savršeno dobro zna pravila igre i s kim ima posla, pa će se u skladu s tim i ponašati. Ali kontrolisanje stranke je jedno, a upravljanje zemljom i ispunjavanje očekivanja birača nešto drugo - a taj test moraće da polaže u vrlo limitiranom broju ispitnih rokova. U protivnom, 99. po redu japanski premijer vrlo brzo će se pridružiti spisku onih čija imena pamte još samo istoričari.