Hoće li „abenomija“ nadživeti Abea

Japanski parlament potvrdio je Jošihidu Sugu kao novog premijera. Na tom mestu nasledio je Šinza Abea, koji je prošlog meseca saopštio da se povlači iz zdravstvenih razloga, posle skoro osam godina na čelu vlade. Japanski i međunarodni posmatrači sada postavljaju pitanje hoće li se pod Sugom kurs ekonomske politike Abeove vlade (nazvan abenomija) značajno promeniti i, ukoliko hoće, na koji način. Odgovor na ovo pitanje imaće važne geopolitičke implikacije. Japan se, uostalom, još bori s posledicama šoka izazvanog kovidom-19, a ekonomsko zdravlje zemlje postaje još bitnije nego inače u svetlu sve dublje konfrontacije između Sjedinjenih Država i Kine. Mnogi izvan Japana možda pretpostavljaju kako će Suga malo toga promeniti, a i sam se vladajućoj Liberalno-demokratskoj partiji (LDP) predstavio kao kandidat „kontinuiteta“ s Abeovom politikom. Bila je to, možda, najbolja karta koju je mogao da odigra, budući da je tokom čitave Abeove osmogodišnje vladavine obavljao dužnost sekretara vlade, što je u Japanu drugi najmoćniji položaj u državi. Iz tog ugla posmatrano, Suga će igrati na sigurno držeći se abenomije. Masivne kvantitativne olakšice kojima od 2013. pribegava guverner Japanske banke Haruhiko Kuroda - koga je na tu funkciju postavio Abe - biće nastavljene. Slično tome, Suga će izbeći energično i ishitreno fiskalno zatezanje, bez obzira na to što su mere Abeove vlade za obuzdavanje pandemije dodatno uvećale neto iznos japanskog javnog duga - koji je, u visini od oko 150 odsto BDP-a, još odranije jedan od najviših među visokorazvijenim zemljama. Ali ako Japan želi da zadrži svoju globalnu poziciju, Suga će morati da napravi jasan odmak u odnosu na svog prethodnika i pokrovitelja, te da sprovede širok spektar strukturnih reformi. Štaviše, regulatorne i reforme tržišta rada, s ciljem podizanja produktivnosti, skoro sigurno su jedini način da se ekonomski rast Japana uveća. Mada su Abeove ekonomske mere pomogle da se stane na put japanskoj deflatornoj stagnaciji, u celini posmatrano rezultati abenomije nisu naročito impresivni. Između 2014. i 2019. godišnji rast BDP u proseku je iznosio samo jedan odsto, a iznad dva odsto je bio samo u dve od Abeovih osam godina premijerskog mandata. Osim toga, podaci Japanske banke pokazuju da je rast tokom godina abenomije bio posledica povećanja inputa u kapitalu i radnoj snazi, a ne rasta produktivnosti. Nasuprot konvencionalnom viđenju po kome se japanska ekonomija suočava s ozbiljnim problemima zbog starenja stanovništva i smanjenja radne snage, broj zaposlenih je tokom Abeovih godina nastavio da raste, jer se uvećavao udeo žena u radnoj snazi. Ali sada kada je stopa učešća žena u radnoj snazi viša nego u Sjedinjenim Državama, ovaj trend možda neće biti nastavljen. Stagnantan rast produktivnosti snažno sugeriše da strukturnim reformama Abeove administracije (često nazivanim „trećom strelom“ abenomije) nije postignuto ono što je Japanu bilo potrebno. Istina, to što je Japan spasao od propasti Transpacifički trgovinski sporazum nakon što je američki predsednik Donald Tramp doneo odluku o povlačenju SAD iz tog trgovinskog pakta, te nedavno postignuti sporazum o slobodnoj trgovini s Evropskom unijom jesu istinska, hvale vredna dostignuća, posebno u kontekstu rastućeg protekcionističkog raspoloženja koje je Tramp podstakao. Abeova administracija je ostvarila značajan napredak i na planu korporativnog upravljanja. Ali agregatni uticaj abenomije bio je jednostavno premali. Imajući na umu njegov kontinuirano visok rejting i vične ekonomske savetnike koji su ga okruživali, zašto je Abe propustio priliku da pokrene hrabrije strukturne reforme? Jedan mogući odgovor jeste da je to zato što nije morao, budući da nije bilo efektivne opozicije koja bi ponudila alternativu abenomiji. Još jedan odgovor mogao bi se naći u tome što je Abe imao jedan veliki, neekonomski prioritet - reviziju japanskog pacifističkog ustava iz 1947, i što je oduvek nameravao da svoj politički kapital potroši na rešavanje tog pitanja. Ali na kraju ni u tome nije uspeo, jer nikad nije usledio trenutak u kome bi postojala iole dovoljna većinska podrška biračkog tela za ustavne reforme. Promovisanje strukturnih reformi širokog spektra kakve je njegov prethodnik najvećim delom izbegavao zahtevaće od Suge da se izbori s moćnim lobijima i njihovim prikrivenim interesima - a većina njih koncentrisana je upravo u LDP - te vešto mobiliše javno mnenje. Ali neke njegove izjave tokom kampanje za izbor novog lidera LDP nude nadu da bi Suga mogao da bude hrabriji i rizicima skloniji premijer nego što mnogi očekuju. Suga je, na primer, eksplicitno podržao ideju pripuštanja nove konkurencije u visoko regulisane sektore poput mobilnih telekomunikacija i poljoprivrede. Objavio je i nameru da oformi novu vladinu agenciju koja bi bila zadužena za modernizaciju državne digitalne infrastrukture. Drugi nagoveštaji kakav bi premijer Suga mogao biti mogu se naći u načinu na koji je obavljao dužnost sekretara vlade, kada je s tog mesta japanske birokrate podstakao da promene politike dotad smatrane nedodirljivim. Olakšanje restrikcija za izdavanje viza popločalo je put velikom porastu broja stranih turista koji poslednjih godina posećuju Japan. A promena pravila korišćenja brana, dugo onemogućavana komplikovanim pitanjima ministarskih nadležnosti, omogućila je japanskom parlamentu donošenje mera koje će zemlji omogućiti da bude bolje pripremljena za slučajeve prirodnih katastrofa. No, bez obzira na to, mnogo toga je još nepoznato, a Suga se već na startu suočava s dve prepreke. Prvo, on mora da na vidljiv način demonstrira vlastiti stil vladanja. Dok su mnogi raniji premijeri - uključujući Abea i Taru Asa - poreklom bili iz vrlo poznatih političkih (čak i aristokratskih) porodica, Suga ima tek solidno srednjeklasno poreklo. Mada se Suga na mestu sekretara Abeove vlade pokazao kao izuzetno sposoban menadžer, njegova nova uloga zahtevaće ne samo vođenje državne administracije, već i iskazivanje liderskih kvaliteta. Umesto da u sadejstvu s elitnim birokratama iza scene povlači konce, Suga sada mora da bude taj koji će inspirisati naciju. NJegov prvi test biće da predvodi sprovođenje državnih mera za suzbijanje pandemije, budući da je Abeova administracija u tom pogledu slala konfuzne signale: to što nije bilo jasno preferira li vlada veće restrikcije u odnosu na ekonomsku aktivnost, ili stvari stoje upravo obrnuto, proteklih meseci je često zbunjivalo japansku javnost. Druga neposredna prepreka pred Sugom jeste konsolidacija moći unutar vlastite stranke. On je za novog partijskog lidera izabran uz podršku glavnih frakcija u LDP, ali sam ne pripada nijednoj od njih. Onog trena kad oformi svoj kabinet, unutarpartijska rivalstva u LDP i podele između njih će verovatno ponovo izbiti na površinu. Sugina najbolja strategija mogla bi da bude skori izlazak pred birače. Pobeda na parlamentarnim izborima, umesto u internom partijskom nadmetanju, bila bi ta koja bi mu obezbedila legitimitet koji mu je neophodan da bi odredio hrabriji kurs ekonomske politike.