Moja vatra protiv predrasuda jača je od svega

Već prvi kadar dokumentarnog filma Zaceli me donosi ono što i najiskusnijim dramaturzima i piscima ne polazi tako lako za rukom – konflikt, zaplet, dramu i jednu strašnu istinu. U tom kadru, mlada glumica Danijela Štajnfeld, već neko vreme skrajnuta od očiju javnosti, telefonira iz Amerike svojim roditeljima koji su u Srbiji, odakle je potekla. Isprva maksimalno kontrolisanim glasom, ona im saopštava zbog čega je zapravo odlučila da nekoliko godina pre tako naglo prekine glumačku karijeru u usponu i da ode iz zemlje putem velikog životnog rizika. U prvom kadru svog filma, ona roditeljima priznaje da je bila silovana... I ta istina ju je nedavno vratila u samu žižu interesovanja – o Danijeli Štajnfeld se govorilo zbog tog incidenta koji se odigrao pre deset godina. Ono što je, međutim, pokrenulo lavinu komentara u medijima otkad se za film pročulo, tiče se njene odluke da svog silovatelja ne imenuje. Tako je pojava izvesnog „moćnika“ koji drži filmsku industriju i koji je potencijalno opasan, otvorila čitavu polemiku – da li je to pravi način da se ona obračunava sa demonom prošlosti; da li time drži neimenovanu osobu u stanju psihičke tenzije koju je i sama prošla; kakvu poruku ohrabrenja time šalje osobama koje su u sličnom položaju kao i ona; pa sve do toga da li jedan nemili događaj zapravo koristi u svrhe sopstvenog marketinga... Naravno, svi tekstovi na tu temu, bili zluradi ili u znak podrške, objavljivani su pre nego što je iko bio u prilici da vidi o čemu je zapravo u filmu reč. A film je prvi put u Srbiji prikazan prošlog petka, poslednjeg dana 27. palićkog filmskog festivala, kada se Danijela Štajnfeld, na veliko iznenađenje prisutnih, i pojavila nakon projekcije i razgovarala sa publikom. Zaceli me je dinamična i informativno precizna dokumentarna etida rađena u dobrom maniru američke dokumentaristike, protkana efektnim animacijama i brzim rezovima. Kako bi ilustrovala sopstveni slučaj seksualnog zlostavljanja, Štajnfeldova je iznela raznolike primere kako silovanih osoba tako i silovatelja, što je već u startu intrigantna konstrukcija. I dok film odmiče ka kraju, njena i lična i profesionalna namera da na taj način rekonstruiše ono što se njoj dogodilo, postaje sve jasnija. Tako složeni splet priča otvara brojna pitanja na koja je ponekad teško iznaći odgovor. O nekima od njih, diskutovali smo i sa samom autorkom filma Danijelom Štajnfeld, tokom razgovora posebno upriličenog za naš list. Na intervju koji se odigrao nadomak Palićkog jezera samo dan po zatvaranju Festivala, Danijela Štajnfeld se pojavila u tačno zakazano vreme, sva u belom, delujući kao da ova minula decenija, i pored svega, nije ostavila na njoj ni najmanjeg traga. O snimanju filma priča kroz smeh i u dobrom raspoloženju. Po odlasku u Ameriku povezala se s organizacijama koje rade sa aktivistima ili žrtvama silovanja, za koje se ispostavilo da bi pričale o tome. Film Zaceli me tako otkriva neke neverovatne i nepoznate podatke, kao što je nemali broj silovanih osoba u američkoj mornarici, između ostalog... „Te žrtve silovanja, s kojima sam razgovarala, nikada ranije nisu pričale o tome“, započinje razgovor sa nama Danijela Štajnfeld. „Isto kao što se gledaoci ovog filma iznenađuju nekim saznanjima, tako sam se iznenađivala i ja, otkrivajući sve te slučajeve. I to je bilo prvo pitanje – kako je moguće da se sve to dešava? Počinjući rad na filmu, čula sam podatak da je čak jedna od šest žena, u nekoj svojoj životnoj dobi, bila seksualno zlostavljana. Nisam mogla da se pomirim sa tim podatkom. U početku sam mislila da je to preterivanje, kojem su u Americi inače skloni. Međutim, istraživanje je potvrdilo drugačije... Tamo je ogroman problem zlostavljanje na univerzitetima, koje je maltene poput epidemije. Suočivši se sa podacima da je silovanje tako često i u religioznim i progresivnim ustanovama koje bi trebalo da pružaju sigurnost, pa čak i u porodicama, shvatila sam da je to kulturološki problem, znatno širi od onoga čime sam mislila u početku da se bavim. I zato bih volela da moj film ohrabri druge i da bude poziv na razgovor.“ Slično, a opet na drugačiji način, delovao je i pokret Me Too čiji su aktivisti izvršili snažan prodor u javnost tek onda kada su im se priključile slavne ličnosti, koje su o tome prvi put progovorile. Ali Danijela Štajnfeld je svesno htela da njen film bude satkan od drugačijih niti: „Taj pokret sadrži gnev u sebi i upire prstom u zlostavljače. Zaceli me je snimljen tako da ne upire prstom ni u koga, niti da ikoga osuđuje. Kada sam pregledala sirov materijal filma u kome govore i silovani i silovatelji, shvatila sam da sam mogla da napravim dva potpuno različita filma, iz dva različita ugla. I ja sam mogla da snimim film koji je potpuno osuđujući i kojim bih otkrila mnogo toga, i u kome bih osudila i konkretne ljude i konkretne slučajeve. Ali sasvim sam sigurna da je rešenje problema u razumevanju čina nasilja. Često smo svedoci pasivnog ponašanja društva i njegovog negiranja da nasilje postoji, čime se zapravo ono podstiče i daje mu se na legitimitetu. Još češći je problem nerazumevanja šta se zapravo desilo, kako je do toga došlo i šta nakon svega toga treba učiniti.“ Kroz mnogo primera intervjuisanih u filmu, naslućuju se različiti odgovori na ta pitanja. Tako pratimo jednu američku porodicu u kojoj postepeno otkrivanje „rana“ otvara daleko dublje intrige i traume koje njeni članovi nose. Jedna aktivistkinja ide još dublje, iznoseći civilizacijsku temu o kojoj se retko govori i još ređe zna – a to su slučajevi osoba silovanih u bračnim zajednicama... Danijela Štajnfeld kaže da je tek sada, kada pogleda iza sebe, svesna koliko je zapravo sebi bola zadala. A neverovatan emocionalni raspon svih govornika ostavlja daleko snažniji utisak od samih iskustava iznetih u filmu. „Ovaj film nije bilo nimalo lako napraviti. Bila sam nova u novom okruženju. Imala sam mnogo prijatelja iz sveta filma, ali su u NJujorku ljudi veoma zauzeti. S druge strane, i oni koji bi me inače podržavali savetovali su da radim nešto drugo, bojeći se da je ovo previše rizično i komplikovano. Ali ja sam od početka bila svesna da imam perspektivu koja je toliko dragocena. Pre svega što sam i sama, kao žrtva zlostavljanja, uvidela da ne postoji sistemska pomoć za one koji su nasilje preživeli. Društvo uglavnom odgovara tako što pušta žrtve da same prebole incident. Pitanja koja se postavljaju kod svakog slučaja uvek su slična – da li se to zaista desilo, ko je kriv za to, zbog čega je do toga došlo? O tome sada govorim kroz smeh, ali to me je bolelo svih ovih godina. To su užasne predrasude koje su neminovne. U sebi sam mislila – u redu, desilo se šta se desilo, ja sam to preživela, otišla sam, u novoj sam zemlji, u novom okruženju... Ali kako ja mogu da nastavim da živim, a da se ne borim protiv toga? Zar treba da živim a da ne pomerim ni „iglu“, koja bi pokrenula razumevanje u našem društvu? I to me je koštalo ogromnog i ekonomskog i karijernog rizika. Od početka sam znala da ako projekat propadne, biću više nego na početku. Tako sam radeći na filmu prolazila i kroz emotivni i kroz poslovni rizik, ali ta moja vatra protiv predrasuda bila je jača od svega.“ I sada, kada je film pred nama, njegovo prikazivanje otvara još jednu bolnu činjenicu – u srpskom društvu govoriti o nasilju i dalje je ogroman tabu. Na našu konstataciju da bi takav film sa toliko sagovornika sa različitih strana bilo nemoguće realizovati ovde, Danijela se samo slaže: „Dva su razloga za to. Kada bi ovde, kod nas, jedna glumica mojih godina odlučila da snima svoj film, ljudi iz tog sveta bi joj se podsmevali. U startu ne bi verovali u njene mogućnosti, sposobnost i autorstvo. Drugi razlog je taj što ovde ne bih mogla da dođem do ljudi koji bi o tome otvoreno govorili. Prema izveštaju Amnesti internešnala, organizacije koja već decenijama pokušava da uradi istraživanje na Balkanu o ženama zlostavljanim u ratu, apsolutno je nemoguće to izvesti, jer oni ne mogu da ih ubede da o tome progovore. Dakle, one koje su davno proživele traumu ne upuštaju se ni u ono što će ostati samo na papiru, a kamoli da o tome pričaju pred kamerama. Nakon toliko godina od rata, te osobe ne žele da kažu ni svoja imena, niti žele da otkriju imena zlostavljača, iako su neki od njih verovatno već pokojni. Tako da sam sasvim sigurna da subjekte za razgovor na tu temu ovde ne bih mogla da nađem.“ Ujednom delu dokumentarca razvija se montažna sekvenca sa insertima iz različitih filmova, serija, reklama... u kojima nasilje nad slabijima (u ovom slučaju ženama) nalazi svoje dramaturško opravdanje. I zaista, tako postavljeno, čini se da je jedna kultura, u svom maniru, takvo ponašanje podsvesno podržavala: „Filmovi su odraz naših vrednosti. Za neke od njih, krivo je društvo i duboko ukorenjene patrijarhalne vrednosti, koje ukazuju na sram i stid tela, kao i na sram i stid slabijeg. U tim dubokim seksističkim vrednostima, onaj ko je slabiji nema pravo na izbor. Pogotovo nema pravo da odlučuje o sopstvenom telu, jer u telu je sram.“ Očito emotivno vezana za materijal koji je proizvela, Danijela Štajnfeld je apsolutni autor filma – na naše iznenađenje čak se i montaže prihvatila, kao i koncepta vrlo efektnih animacija koje pokrivaju glasove, odnosno izjave onih ljudi koji nisu želeli da se vide u filmu. Time, njen lični odnos prema sadržaju izbija iz gotovo svakog filmskog kadra. To je posebno vidljivo u scenama kada ona razgovara sa silovateljima, u kojima ulazi u debatu sa njima, ali i u sceni kada se odluči na intervju sa osobom koja je nju silovala... Film prožima i jedna usputna anketa u kojoj ona zlostavljanim osobama nudi mogućnost da idu dalje, pitanjem How would you like to proceed? (Kako biste voleli da nastavite?) Isto pitanje postavili smo i mi njoj – šta dalje: „Ja sam ipak glumica. Volim da budem i iza i ispred kamere, i to je nešto što moje biće ište. Sada razvijam koncept za TV šou, koji je nastao iz stendap komedije koju sam radila. To je društveno-politička parodija koja ismeva mizoginiju i druga seksistička ponašanja u društvu. Sigurno je da nastavljam da se bavim tim temama, ali u potpuno drugačijem ključu, u drugom žanru, daleko direktnije, kroz crnohumornu komediju. A što se tiče filma Zaceli me, imamo jedan mali koncept i veliku želju, koja će, nadam se, i da se ostvari. How would you like to proceed? bi bila aplikacija kojom bi ljudi pomagali žrtvama nasilja koje ne znaju šta ih je zadesilo. Ta aplikacija bi funkcionisala poput one igrice `odaberi svoju avanturu` i tako bi izvodila ljude na pravi put, koji bi ih odveo ka zaceljenju i pravdi.“ Iz filma Zaceli me, sasvim je jasno da su ta zaceljenja različita. U slučaju Danijele Štajnfeld, otrežnjenje i čišćenje od trauma jasno je izvedeno u tako specifičnom ostvarenju. U njegovom finalu, ona zaključuje sopstveno iskustvo rečima – Moji ožiljci su moja priznanja. I želimo da poverujemo da je zaista tako.