Pismo za Estebana

Dragi moj, Video sam te kako stojiš prekoputa pozorišta one večeri pred smiraj leta. Još je zapara tromo gušila vazduh, ali su ljudi već užurbano koračali ulicama i trgovima, kao da predosećaju nadolazak hladnog vetra. No, sećanja me dobro služe – bilo je to i dalje leto. Poslednje koje smo proveli jedan kraj drugog. Da sam to znao, ili barem predosetio, možda bih te te večeri zamolio da odemo nekud, što dalje od raskrsnice na kojoj je tvoje telo ostalo da leži, negde pred ponoć. Ovakve stvari čovek predoseti, ako je intuitivan. Ali ti znaš da sam ja slep za takve metafizičke sile i da sam se uzdao u tebe da mi pokažeš svetove do kojih nisam bio u stanju sâm da doprem. Sada, kada te nema, kada je tvoje srce otišlo za Korunju, ono što niko ne pita, jeste kako je moje srce podnelo sve to. I ono je stradalo te noći. Možda bi mi, igrom tragikomičnog slučaja, da sam i ja istovremeno podleteo pod točkove, kasnije presađivali to tvoje mlado srce. Ovako, meni ostaju tvoji eseji, dugački i pomalo nečitki rukopisi, pošto ti poezija nije bila bliska. Čitam tvoje eseje kao da su ljubavne pesme, mada ti u njima ni ne spominješ ljubav, sem u nekom neprimetnom, usputnom smislu, koji se skoro uvek tiče majčinske i očinske privrženosti potomstvu. To je ono što ti je falilo – ljubav drugog roditelja. Zato si o tome toliko pisao, pitajući se da li je on tamo negde i nadajući se da je odavno pokojni jer bi pomisao da nikada nije poželeo da te zagrli i upozna, bila odveć turobna i poražavajuća. Spomenuo si nekoliko puta da si kao fotografija svoje majke iz mladosti, pocepana napola, gde je na polovini koja nedostaje, bio prikazan tvoj otac. U sebi si osećao tu prazninu. Ja sam naivno pokušavao da ti se približim, iako sam shvatio, mada tek pred kraj, da se nijedna osoba tebi ne može približiti pukim pešačenjem. Čak je i naša veza bila proizvod neočekivanih okolnosti. Bili smo potrebni jedan drugom jer ja sam pisao poeziju, kojoj ti nisi bio dorastao, a ti si, opet, oslikao suštinu jednog ljudskog života kroz svoje eseje. Čuvam ih kao blago. Štaviše, držim te spise zaključane u jednoj škrinjici pod krevetom. Svuda ih nosim sa sobom i čitam ponekad kad čujem zvuk tramvaja kroz rominjanje kiše. Tih dana, a naročito večeri, nemam mira. Ne spavam i ne mili mi se da budem među ljudima. Tada se zatvaram i osetim kao da i meni nedostaje sopstvena polovina, naglo otrgnuta. Čudno hodam tada, kao da me je neka silovita pretnja sabila uza zid, a potom pustila da se iskobeljam i pronađem spas. Otključam škrinju i prelistavam blago. Koju ćemo priču danas izabrati? Koju ranu ćemo raskopavati? Uhvatim sebe kako se pitam šta je bilo s tvojim ocem. Jednom u tri meseca sretnem osobu na ulici, osmotrim je i zapitam se da li posmatram baš njega. Ti ljudi su obično nehajni. Nikada ne bih rekao da imaju sina Estebana koji je nastradao, i to u saobraćajnoj nesreći. Onda prekorim sebe što nisam dovoljno obazriv, kao da je stvar truda da li ću na ulici nabasati na čoveka kome ni lik ne poznajem. Nekoliko puta sam istinski imao nameru da potražim tvoju majku i da je upitam sve ono što znam da si je ti već pitao, ali i više od toga, kako bih mogao sâm da shvatim ono što ti možda nisi stigao. Pomislim i da bi to meni pomoglo da se smirim u potrazi za izbavljenjem. Dvaput sam se usudio da joj odem na vrata. Prvi put tri dana nakon tvoje smrti. Niko mi nije otvorio. Isto se dogodilo i mesec dana kasnije. Zvonio sam na interfon prvi put, a drugi put sam uspeo da uđem u zgradu jer ju je neko od stanara u tom trenutku napuštao. Ustrčao sam uz stepenice i zadihan pokucao na vrata. Nisam bio zadihan usled telesnog napora i zbog penjanja, već zato što mi se hrabrost slila u pete. Glava mi je brujala: šta ako je ne zateknem kod kuće? Isto toliko sam se uplašio što ću je videti, prvi put otkako je izgubila svog sina, svoju polovinu. To je bilo odavno. Ona nije više u Madridu. Da sam je video, tražio bih joj nešto tvoje. Dobro je da se to nije dogodilo. Mislim da mi ne bi bila dovoljna još jedna tvoja priča. Već posedujem dovoljno tvojih intimnih rukopisa. Želeo sam nešto što nisi sâm stvorio, nešto što ti je bilo poklonjeno. Ne znam zašto, ali ta mi je uteha bila potrebna. Na mah sam maštao o tome da mi pokloni neku tvoju majicu, ali sam znao da bi onda saznala za nas. Tačnije, znala bi ko sam. Ona je znala da postojim, ali se nismo upoznali. Želeli smo to. Nameravali smo da joj se zajedno predstavimo kao par tokom rođendanske proslave tog vikenda. U četvrtak ste otišli na izvođenje Tramvaja zvanog želja. U subotu je trebalo da svi skupa provedemo bezbrižno veče i da ti pokažemo koliko smo zahvalni na tome što postojiš, ali i tvojoj majci što nam te je podarila. Naravno da nisi mogao da propustiš veličanstvenu Umu Roho. Ona je bila jedna od tvojih muza, mada nikako značajnija od tvoje majke. Sećam se koliko si uzbuđen bio što ćeš imati priliku da je posmatraš na sceni. Pitam se da li si uspeo da ostvariš svoj naum da dobiješ autogram. Kolike su šanse da je prvakinja španskog teatra popustila pred mladalačkim, ozbiljnim likom novopečenog sedamnaestogodišnjaka? Ako si i dobio autogram od Ume Roho, možda je ostao na ulici nakon svega, da ga spere kiša koja je sprala čitav Madrid te noći. Možda ga je, ipak, tvoja majka ponela kući i ostavila negde, možda u izdanju Muzike za kameleone Trumana Kapotea, koju si dobio za svoj poslednji rođendan. Upravo sam tu knjigu kasnije razmišljao da zatražim umesto tvoje majice. Činilo mi se podesnijim gestom. Teško da bi se od ijednog dela tebe rastala. Ali morao sam da se nadam da će biti tako. Uzaludno. Sanjao sam jednu noć koja se nikada nije dogodila. Ti i ja odlazimo u neko vetrovito selo u La Manči, gde toliko duva neka iberijska košava da meštani naprosto izgube razum. Tamo pronalazimo skladnu kolibicu, toplu i udobnu, pripremljenu samo za nas dvojicu. Zaljubljeni mladići daleko od doma prvi put. Svako veče mi čitaš Kapotea u raskopčanoj košulji, dok ti ja za to vreme sedim kraj prekrštenih nogu, naslonjen na tvoju butinu, i sanjalački te posmatram. Naglo prestaješ da čitaš pasus iz knjige da bi me pogledao svojim prodornim pogledom mladog pisca. I tako se i moj san prekida. Naglo iščezavaju slike i shvatam da je sve samo minula čežnja, znojava, kratkog daha i nezadrživa. Dragi moj, nadam se da ću jednoga dana imati decu i da ću, ako tako sudbina nameri i budem otac dečaka, imati snage da ga nazovem Esteban. Nadam se da će se u njegovom duhu odraziti tvoje plemenito ime. Nemoj pomisliti da se zavaravam da ću te na taj način vaskrsnuti. Samo jednom je postojao moj Esteban, tih kratkih sedamnaest godina. Oh, kako je žal za izgubljenim opojan! Postane se zavisan od neutažive žeđi. To je suludo i besciljno, ali skoro je nemoguć zadatak uzdržavati se od svakog poroka kojim se žigoše naše bivstvovanje. Kada god se prisetim svoga sna, čak i danas, deceniju kasnije, mogu sa jarkom živošću i punoćom ukusa da osetim miris kože tvoje nage butine. Taj miris me proganja, iznova usrećuje, pa rastužuje, ali tu nema ničeg seksualnog. Osetim nalet studenog toplog julskog vazduha i zatreperim. Poželim da je stvarnost drugačija i na tren me skameni očaj. Vrlo brzo se povratim i podsetim sebe u kojoj se godini i stvarnosti nalazim. Tada pomislim na ljubav koja mi je bila uskraćena. Pošle nedelje sam prolazio pored onog pozorišta. Učinilo mi se da te vidim prekoputa kako sediš u kafeteriji i beležiš svoja zapažanja. Pogled ti se promaljao kroz kišom zapljusnut izlog. Gledao si kroz mene, u neku tačku daleko iza, prodirući kroz zidove i vreme. Taj pogled je bio neuhvatljiv i nije se ticao nikoga određeno. Taj pogled je primećivao glumicu u trileru B kategorije kako se njiše sa balkona, držeći se za uže od čaršava. On seže za grobljem po kome vetar tokom cele godine nanosi hrpe lišća, dok ga seljani brižno rasteruju kako bi očistili svoja večna konačišta do besprekornosti. On traži pesmu pralja, koje veselo i marljivo peru rublje nad potokom, odolevajući suncu i udišući miris procvale trešnje i agruma. Esteban je bio pisac i nije znao da piše poeziju, ali je tih nekoliko nedelja provedenih s njim bilo nestvarno poetično. Moja verzija Estebana je možda samo moje snoviđenje, ali zbog čega bi ono bilo išta manje stvarno od istine? Da smo se ikada bavili zaboravljenom umetnošću dopisivanja, već bih odavno spalio sva tvoja pisma, ali pošto to nikada nismo činili, ja ću spaliti ovo pismo večeras, kada bude duvao julski povetarac. Pustiću lahoru da odradi svoje i raznese sveže ispisane reči. Potom ću otvoriti škrinjicu sa esejima i svome sadašnjem draganu pročitati jedan od tvojih najlepših, u kom opisuješ svoju majku kao dvopolno božanstvo, svemoćno i bezvremeno, kako pleše po pozorišnim daskama, u polumraku. Ako samo na tren obratiš pažnju, primiriš srce, zaustaviš dah i naćuliš uši, moći ćeš da čuješ uvod u Tajabone Ismaela Loa. Tada saznaćeš sve. Samo požuri. Večnost kratko traje, dragi moj. S večnom ljubavlju, Salvador